ОТВОРЕНО О ЈЕЗИКУ

НАДРЕАЛНА ЛИНГВИСТИКА

Шта се крије иза „нашег језика“ и зашто су политички коректна наука и култура направиле читав круг пошавши од једног језика, да би свако добио свој, и на крају се опет вратиле једном језику?

Иако делује као да су на потпуно супротним странама, мала је разлика између фиктивних стручњака Института за језик, књижевност, малу привреду и телекомуникација из Чајнича, Стјепана Зареза, Нермина Падежа и Ненада Заменице, који су се почетком деведесетих година прошлог века под окриљем „Топ листе надреалиста“ (скеч „Отворено о језику“) окупили како би доказали да се на простору бивше Југославије говори не један, или два, него шест језика, и данашњих стручњака који нас уверавају да говоримо једним, „нашим“ језиком. Уместо надреалних српског, хрватског, херцеговачког, босанског, црњског и горског, сада нам се нуди исто тако надреални „наш“, а „стручњаци“ више нису Падеж, Зарез и Заменица, него група грађана окупљена око некакве „Декларације о заједничком језику“. Ову групу грађана у лингвистичкој дебати о језику на овогодишњем музичком фестивалу Егзит представљали су један лингвиста (Сњежана Кордић из Хрватске) и љубитељи (аматери) језичких недоумица какви су књижевник Владимир Арсенијевић, репер Марко Шелић Марчело, активиста Влатко Секуловић и глумац Драган Бјелогрлић, док је то све модерирала драматург Миња Богавац.

На линији „Декларације о заједничком језику“ настале на основу уратка Сњежане Кордић насловљеног са „Језик и национализам“, мудре језичке главе окупљене на музичком фестивалу откриле су нам топлу воду: „сва четири језика“ (српски, хрватски, бошњачки и црногорски) јесу, у ствари, један језик, „наш језик“. Према њиховим речима, сва „четири језика“ плод су национализма и политике која има за циљ да нас (грађане бивше Југославије) подели. Јасно је, не само по саставу стручног штаба заговорника „нашег језика“ него и по њиховим изјавама, да се овде у највећој мери не ради о лингвистичкој већ политичкој дебати, те ћемо и ми лингвистику оставити стручњацима, и посветити се политици која стоји иза овог подухвата.

[restrict]

ПУТ ПОПЛОЧАН ДЕЛИМИЧНО ДОБРИМ НАМЕРАМА Овај исказ је делимично тачан, баш као и што је њихова намера само делимично добра. Потписници „Декларације“ и њихови уважени представници на Егзиту, ако им је већ стало до истине, требало би прво да размисле о колико језика говоре. За почетак „црногорски језик“ мора бити скинут с листе, баш као што га је негде у исто време док је одржавана ова трибина са листе (брутално) скинуо Амерички технички комитет, са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, који се у име Међународне организације за стандардизацију Уједињених нација бави кодификацијом, односно стандардизацијом светских језика. Како су јавили медији у Србији и Црној Гори, Комитет је саопштио да не постоји више ништа што црногорска власт може да уради како би га уверила да црногорски језик није „варијанта српског језика који се говори у Црној Гори“ већ да има своју лингвистичку препознатљивост и засебан историјски развој. Стручна лица којима су УН, а не Егзит, дале ауторитет да се баве питањима језика проценила су, дакле, да се „ради о варијанти српског језика“ и додала да се „посебни кодови додељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских“. Захваљујући америчком комитету „црногорски“ одмах можемо скинути са листе.

Други споран језик је „бошњачки“. За овај језик се, као и за бошњачку нацију, практично може рећи да је настао деведесетих година прошлог века. Да не бисмо били оптужени за национализам (посебно не великосрпски), цитираћемо америчког професора славистике на Јејлу Роберта Гринберга, аутора књиге „Језик и идентитет на Балкану – српскохрватски и његов распад“. Он наводи да је „бошњачки језик легитимитет и међународно признање добио током Дејтонског мировног процеса“. „Процес који је водио до појављивања новог бошњачког језика, јасно је, није следио смернице других стандардних европских језика. Тако, док су се стандардни словенски језици попут чешког, словеначког или пољског развијали током векова, бошњачки језик створен је изненада, у контексту рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995.“ Гринберг додаје да, за разлику од „Срба и Хрвата, који могу да тврде да су се њихови језици изродили из источне, односно западне варијанте српскохрватског, Бошњаци немају јасно дефинисану претечу на којој могу да граде“. Да је Гринберг у праву, показује нам и аргумент једног од водећих апологета „бошњачког језика“, лингвисте Мухамеда Шатора, који је до сукоба 1992. године (и открића да би каријеру могао изградити на „бошњачком језику“) радио као директор гимназије у Стоцу, да би после рата постао „саветник за бошњачки језик у Педагошком заводу у Мостару“. „Вуковска језичка норма била је темељ првих стандардизација језика у БиХ, али језик босанскохерцеговачких писаца, посебно Бошњака, није заснован на сеоским него на градским говорима, који су темељ босанског језичког стандарда“, рече Шатор, а ми се питамо како би Меша Селимовић то прокоментарисао. Поента је, дакле, да је „бошњачки“, односно „босански“, како га зову искључиво муслимански националисти у овој бившој југословенској републици, говор „градских средина“, а не сељачки језик Вука Караџића или његовог хрватског колеге Људевита Гаја (човека француско-немачког порекла за којег неки тврде да је стандардизујући хрватски језик само присвојио стандард српског језика који је установио Караџић).

СРПСКИ И ХРВАТСКИ После елиминације ова два очито политички измишљена језика, остају нам српски и хрватски, односно оно што се до распада Југославије звало српскохрватски, или хрватскосрпски. Један од најчувенијих филолога у Србији Иван Клајн рекао је, коментаришући управо „Декларацију о заједничком језику“, да се, заиста, „ради о истом језику“. Иако је Клајн на први поглед подржао идеју која стоји иза „Декларације о заједничком језику“, он ју је истовремено и потпуно уништио: „Када је у питању назив тог заједничког језика, давно је усвојен назив српско-хрватски и при томе треба остати. Босански или бошњачки језик је измишљен из политичких разлога, црногорски језик не постоји“, рекао је он. Сада долазимо до поенте целе приче. Наши активисти заједничког језика немају храбрости да јасно и гласно кажу: „Ми говоримо српско-хрватским, или хрватско-српским језиком.“ Уместо тога они користе, рекло би се политички коректну, флоскулу „Наш језик“. Који би могао бити разлог за ово? Логички одговор био би да се на овај начин пружа отпор злоћудном национализму и шовинизму, али истина је да је управо супротно – наши борци против национализма, укључујући и језички, повлађују националистима, у највећој мери бошњачким и новоцрногорским, јер не смеју да им кажу да је језик српско-хрватски и да „бошњачки“ и „црногорски“ не постоје. Својом политичком коректношћу, либерали (поново) иду наруку туђем шовинизму и уништавају сопствени истински идентитет желећи да покажу да поштују туђи, па макар он био и лажан.

Важно је напоменути да би сасвим довољну дозу политичке коректности ови наши језички мудраци показали и када би користили израз „српско-хрватски“ уместо просто „српски“, што би било најтачније, пошто је језик којим говори убедљива већина становника ових простора управо то – српски. Тако су, макар, сматрали не само „српски шовиниста“ Вук Караџић него и Словенац Јернеј Копитар и Словак Павле Шафарик, који су тврдили да је читаво штокавско наречје српски језик, док је прави хрватски језик само чакавско наречје.

Није случајно што је цео овај језички процес, започет рецимо распадом Југославије 1991, а у ствари много раније, до данас направио круг и вратио се у своју почетну тачку. Кренули смо од једног језика (српскохрватског), измислили читав низ других, и сада се враћамо опет једном, само што се он више не зове ни „српски“, ни „српскохрватски“, него „наш“. Ако имамо само један „наш“ језик, онда вероватно имамо и само једно „наше“ писмо, а то је по дефиницији латиница. Пут даље је само један – нестанак српског идентитета, културе и традиције зарад некаквог измишљеног западнобалканског хибрида. За српски народ је боље и да постоје остали непостојећи језици, а да се његов љубоморно чува, него да сви прихвате да се ради о једном истом језику, али да он није српски него „наш“, односно „њихов“.               

[/restrict]