ОДВАЖНОСТ ИЗРИЦАЊА

На насловној страни нашег најстаријег дневног листа освануо је наслов: „Све мање беба у Србији“ и податак да је прошле године било најмање новорођенчади од 1900! Свака трећа жена од 30 до 34 године није рађала.

Није то никакво чудо када такав катастрофалан податак повежемо са чињеницом да је, рецимо, данас у највећем делу Београда, па и Србије, често немогуће наћи место у обданишту. За родитеље место у обданишту постаје права мора. Траже се и потежу све могуће везе и познанства да би се детету омогућило да иде у обданиште. А чудимо се што има све мање новорођенчади. Уместо да у духу прокламоване политике подстицања наталитета буде обратно, ми смо изгледа пројектовали број обданишта тако да оборимо стопу рађања у српском друштву и да што је више могуће људима загорчамо родитељство. Жале се кукавни родитељи, често пуки сиромаси или осиромашени припадници средње класе, али све што као одговор добију то је да их упуте на неко скупље приватно обданиште коме ће држава давати неку компензацију. Коју накнадно исплаћује или не исплаћује, а у ствари се често на тај начин поспешује нечији приватни бизнис. А све то на штету грађана родитеља и на штету нашег буџета. Важно је само да годинама имамо министре, ресоре и комисије који брину о наталитету и коштају сто пута више него да смо направили потребан број нових обданишта или јаслица. Право на обданиште је неотуђиво право сваког детета и његових родитеља и нема ту никаквог поговора или трошковника. Наравно, нашој опозицији не пада ни на благу памет да се овим питањем бар на трен позабави нити има партије која то убраја у своје политичке или програмске задатке.

[restrict]

Ако већ нема, а нема, ко други, ето још једне обавезе за председника Србије Александра Вучића. Нека то реши, а знамо да може, и нека не брине да ли ће га неко због тога назвати диктатором. Баш га брига, и баш нас брига због тога!

Из дана у дан смо сведоци ужасних примера насиља, па и убијања сопствене деце или родитеља. И све се онда и одмах претвори у полицијски проблем. Полиција треба да бди пред сваким центром за социјални рад, пред сваком амбулантом или клиником, пред сваком школом или факултетом, поред сваког ко је добио сумњиву поруку или је контроверзни политичар, пред сваком кафаном, дискотеком, сплавом, стадионом… Ево одмах и наших опозиционих политичких несрећника, који све политизују и банализују, па траже оставку министра јер полиција мора увек и свуда бити присутна. Права полицијска визија друштва са елементима пожељне претње војском.

Недавно је некакав вођа некаквог синдиката у војсци ускликнуо: У септембру ће војска изаћи на улице! Неко би помислио да је реч о најави војног удара, а не о могућем штрајку. Посебно је питање зашто ће то бити тек у септембру, а не одмах, и да ли је то због годишњег одмора лидера поменутог независног синдиката. Да се одморе негде на мору, у бањи или на планини па да онако одморни јурну на улице градова Србије!

При томе, нико и не покушава да размисли да ли треба нешто сам да промени у начину рада или понашању. Ово је време масовне неодговорности и примене начела бриго моја пређи на другога. Јер у нашем друштву је доминантан процес релативизације или потпуне нормализације свих патолошких облика понашања и постојања.

Некада су дијагнозе биле много јасније па је неко био душевни болесник опасан по околину који је био лечен у за то одређеним установама и издвојен из друштва. Они који су имали блажа обољења и који нису били опасни по околину били су под надзором породице, ближе околине, амбулантног лекара који је периодично издавао рецепте и вршио здравствену контролу пацијента.

Већ дуже време у нашем друштву се не сме рећи попу поп а бобу боб, а камоли дијагностицирати да је неко опасан лудак. Ето ти одмах за вратом неког од заштитника грађана. Тако се у складу са политичком коректношћу тврди да неко има „вишеструки поремећај личности“ који се манифестује сталним млаћењем жене и деце и на крају заврши клањем исте те жене и убадањем ножем социјалних радника и дављењем насмрт рођеног малог детета. На све то се сазнаје да је таква „вишеструко поремећена личност“ радила на пословима обезбеђења естрадних личности и тако свакодневно развијала ту „вишеструку поремећеност“. Да није био „вишеструко поремећена личност“ него лудак опасан по околину, можда се све ово могло избећи. Рећи ће неко, па немамо довољно одговарајућих установа за излечење или изолацију ове врсте људи. Тако испада да немамо пара ни за обданишта за децу, ни за лечење потенцијалних убица деце! Па, за шта онда уопште имамо пара и на шта их и зашто трошимо. И шта још треба да платимо и уништимо да бисмо добили међународни орден за ликвидацију социјализма! Додуше, има нешто пара па и из белог света за сигурне куће за жене које претекну некој „вишеструко поремећеној личности“. Да ли је то, а грбо цинично је неко то већ рекао, да се пређе из статуса другарице у статус госпође и госпођице.

А замислите тек да тај несебични Запад и ти несебични ЕУ фондови, те филантроп Џорџ Сорош одвоје за вртиће само делић пара који дају за „Не давимо Београд“, „Жене у црном“ и сличне деструктивне акције „цивилног сектора“, где би нам био крај. Уместо да то учине, они нескривено подржавају и медије и акције које темељно уништавају и јавни морал и српско друштво. Што и не би, када то исто својим чињењем или не чињењем раде и многобројни функционери. Пишу се по стоти пут некакве медијске стратегије а нико од одговорних неће или не сме да, попут безброј независних регулаторних тела и комисија, види који се тип личности масовно и готово званично промовише у нашој држави. Нема ту потребе за неком анализом. Потребно је само завирити у насловне странице таблоида и погледати већину најгледанијих телевизијских станица, као и највећи број портала. Примера ради, отац даје пуну јавну и свакодневну подршку ћерки, која је потпуно пластикантски модификована и која није ишла ни у какву школу, а чиме се поноси, за њене наступе на телевизији у којима  она сексуално општи са неким истих квалификација и истог профила и што сутрадан свечано и афирмативно објављују сви таблоиди. Отац с нескривеним поносом стаје иза своје кћери и само напомиње да је приликом јавног секса његове наследнице на неколико минута искључио телевизор, а онда с поносом и у кругу шире, такође поносне породице и комшилука наставио да прати телевизијски пренос а очекујући, при томе, да добије и неку пару уколико му ћерка победи у том ријалитију. Сви медији му посвећују велику пажњу и он тако постаје узор модерног и правог оца. Ћера и телевизија су му омогућили да искаже себе и доживи својих пет минута славе. Списак кандидата за овакву славу нагло се повећава и умножава, ред постаје све дужи.

Али није то једини ред у којем се масовно чека.

Већину медија су походили англосаксонски специјалисти са професионалним налогом да све информативне емисија на телевизијама почињу извештајима о неком почињеном злочину који се одиграо тога дана. Злочин пре свега, јер тобоже човек је највеће богатство које њихове газде свакодневно троше убијајући широм света. Што страшнији злочин, то дужа почетна вест у централној информативној емисији. Полако али сигурно то постаје не упозорење и опомена него обично навикавање, па и позив на придруживање и пут у славу. Што се разни ужаси чешће одигравају и истичу, то они постају све нормалнији. Ступају на сцену разни експерти који имају високи степен разумевања за починиоце злочина и који сваљују одговорност на социјалне услове, цело друштво, Цркву, полицију, српску историју и наводну митоманију, конзервативне родитеље, неуспешне европске интеграције, обичајну заосталост. Изводи се свакодневно обрушавање на све постојеће норме понашања. Уместо упозорења и опомене, то постаје позив да се сваки могући талог нетрпељивости или скривени рушилачки импулс у човеку, који су раније регулисали породични односи или обичаји и став околине и друштвене заједнице, развије и просто убилачки разузда и претвори у криминални и полицијски проблем. Без икаквог општег става о нормалности тешко је да опстане било које друштво и било која нација, а посебно она малобројна, па ма колико велика, као наша, била.

Многи облици социјализације су под најдиректнијим ударом почев од обавезног служења војске, што је већ завршено, па све до уништавања спортских друштава, што је у току. Опште је познато да су количине насиља које се емитује кроз филмску и телевизијску продукцију надишле сваки покушај разумевања.

Политичке и социјално-економске разлоге, као и саму природу транзиције у капитализам и корпоративну глобализацију као општег узрока погибељи која се одиграва овога пута намерно изостављамо и то не само због ограниченог простора. Покушавамо да укажемо да би се добар део катастрофалних последица које се одигравају или неминовно следе могао отклонити када би се неко ко је иначе за то плаћен свога посла поштено и озбиљно прихватио, а са спремношћу да каже да су сва правила политичке коректности обичне трице и кучине. Пре деловања мора се поседовати одважност изрицања.

Суочавамо се са намерно произведеним таласом потпуног егзистенцијалног, моралног, политичког и социјалног разарања српског друштва. Томе би се морало стати на пут и то без муцавих уопштавања, баналних политизација и полицизација. 

[/restrict]