MITOVI O IZUZETNOSTI

AMERIČKA IDEOLOGIJA

Po ubeđenju samih Amerikanaca, pojava SAD predstavlja apsolutnu novinu u svetskoj istoriji. Ova vera u izuzetnost – vera u skoro mističnom smislu – označava jednu od konstanti američkog mentaliteta

Mi smo najbolja država u istoriji sveta, napisao je novinar Čarls Kuki na stranicama američke Nacionalne revije, reagujući na severnokorejski nuklearni test. (Oni – Severna Koreja – predstavljaju „najgoru totalitarističku noćnu moru“.)

„Verujem u američku izuzetnost svakim delom svoga bića“, izjavio je predsednik Barak Obama 28. maja 2014. godine, u govoru koji je održao pitomcima na Vest Pointu. Zapravo, ovakvo ubeđenje deli pretežan broj Amerikanaca; reč je o opštem mestu američke ideologije izuzetnosti – ideologije eksepcionalizma. Sjedinjene Države su najbolja država i jedinstveni izuzetak u istoriji sveta, nešto što se u osnovi suprotstavlja istoriji, njenim zakonitostima i uobičajenim tokovima: „Za zagovornike američke izuzetnosti, SAD su bile – a i dalje su – jedinstvena, bolja, posebna politička zajednica, miljenik samog Boga, iznad svih drugih naroda, onako kako je Izrael bio Božji narod u vreme Starog zaveta“ (Stiven E. Majer: Zašto Amerikanci veruju da su izuzetni). Iz toga proizlazi obaveza Sjedinjenih Američkih Država „da predvode, bez obzira na cenu i bez obzira koliko je to teško i opterećujuće“ (Hilari Klinton u govoru pred Američkom legijom 2016), dok sami Amerikanci, kao „novi izabrani narod“ i „Bogom blagoslovljena nacija“, zaslužuju poseban i privilegovan status, kakav za sebe ne mogu zahtevati druge, „obične“ i manje važne nacije. Jednom rečju, po ubeđenju samih Amerikanaca, pojava SAD predstavlja apsolutnu novinu u svetskoj istoriji. Ova vera u izuzetnost – vera u skoro mističnom smislu – označava jednu od konstanti američkog mentaliteta.

[restrict]

Mesijanska vladavina nad svetom U suštini, s pojavom SAD svetska istorija je ili završena ili je dobila sasvim novi smisao. Počev od tog trenutka, nastupa istinsko „carstvo slobode“, a pređašnja istorija, zajedno sa svim njenim posledicama (uključujući i činjenicu postojanja drugih i različitih naroda i civilizacija), gubi svaku vrednost i svodi se na zabludu ili grešku. U pitanju je sasvim precizna, jasno definisana i zaokružena ideologija amerikanizma koja samu sebe odbija da prizna kao takvu, budući da su njene „istine očigledne“; prema mišljenju ideologa američke revolucije Tomasa Pejna, ovakve (američke) stavove diktira sam „zdrav razum“. Drugim rečima, za većinu Amerikanaca ova ideologija ostaje u domenu nesvesnog pošto je „razumljiva sama po sebi“.

Koreni amerikanizma su nesumnjivo religijski. Postepeno obrazovanje i nastanak ove ideologije moguće je pratiti još od mitskog doba naseljavanja Amerike i njenih puritanskih „očeva osnivača“. Najstarije američke političke tradicije nikle su iz protestantizma, i to u njegovim najradikalnijim i najekstremnijim, puritanskim formama (mistični američki protestantizam). Ideologija amerikanizma, koja se zasniva na ideji „izabranog naroda“ i Amerike kao „obećane zemlje“ – Novog Hanana, od početka ima izrazito mesijanski karakter. Prema rečima Džona Adamsa, Amerika predstavlja „vrlu i čistu republiku čija se misija ogleda u vladavini nad svetom i uspostavljanju ljudskog savršenstva“. Upravo zbog svoje izuzetnosti i superiornosti, Amerika je, slično Britaniji (Britannia rules the waves…), predodređena da „vlada nad sedam mora“, odnosno nad čitavim svetom.

Puritanska ubeđenja o sopstvenoj izabranosti predstavljaju prvi i najsnažniji uticaj koji je oblikovao američko društvo. S vremenom, ove ideje će se pojavljivati u sve više laiciziranim oblicima, ali ne gubeći pri tome ništa od svoje mesijanske inspiracije. U svojoj studiji Američke nacije Kolin Vudvard podseća da je Amerika tokom kolonizacije postala utočište za sve fanatizovane sledbenike poraženih strana Engleske revolucije. Amerika nastaje kao zajednica prognanih, „izbeglica i hodočasnika“, koji su pohrlili na severnoamerički kontinent kako bi se sklonili od političkih i verskih progona. U stvari, prvobitna namera puritanaca bila je da ustanove „vladavinu vrline i istinske pobožnosti“, čiji će primer preobraziti ne samo njihovu zemlju porekla (Englesku) već, u perspektivi, Evropu i čitavo čovečanstvo. Amerika, kao „Novi svet“ i „prazan prostor“, ubrzo postaje prostor jedinstvenog društvenog eksperimenta.

Tomas Džeferson je govorio o Americi kao „carstvu slobode“, „osnovanom sa ciljem da bude više nego puki primer. Amerika, prema Džefersonovim rečima, ima moralnu obavezu da fizički menja svet nabolje“ (S. E. Majer). Međutim, tako zamišljena „zajednica slobodnih“ i „posvećenih“ predstavlja ograničeni „sveti prostor“, oštro odeljen od prostora profanih („ostatka sveta“). „Demokratija“ i „sloboda“ su principi koji važe isključivo za pripadnike takve zajednice, one koji se dobrovoljno podvrgavaju „strogom teroru vrline“, i to vrline shvaćene na način na koji su je definisali njeni „očevi osnivači“.

 

Grad na gori Amerika nije nacija u pravom smislu reči, budući da je njena „poruka o slobodi“ upućena čitavom čovečanstvu. Ona ne predstavlja ni neku posebnu civilizaciju (različitu od evropske) ili crkvu (novu religiju). Međutim, kroz svoju ideju „slobode“ Amerika nudi jednu posebnu vrstu eshatologije i mesijanskog obećanja, čija su „racionalnost“ i „modernost“ samo prividne.

Teolog Rejnold Nibur primećuje da useljenici, stupajući na njeno tlo, doživljavaju potpunu konverziju i promenu mentaliteta, ostavljajući za sobom „ne samo svoju zemlju porekla već i sam istočni greh, sa svim njegovim posledicama (ratovi, glad, oskudice)“. Ovakvu poruku upućuje došljacima Kip slobode na ušću reke Hadson, na ulazu u njujoršku luku. U pamfletu pod naslovom Zdrav razum (Common Sense, 1776), Tomas Pejn Ameriku opisuje upravo kao takav „svetionik slobode“, koja je „davno prognana iz Azije i Afrike“ i na koju se „u Evropi gleda kao na stranca“: „Primajte izbegle i pripremite se na vreme da postanete azil za čitavo čovečanstvo.“

Godine 1630. Džon Vintrop, vođa jedne zajednice iseljenika i kasniji guverner  Masačusetsa, održao je svoj čuveni govor na brodu „Arbela“, u kojem je misiju puritanaca u „Obećanoj zemlji“ opisao kao izgradnju biblijskog „Grada na brdu“ (City upon a Hill); model koji će ubuduće postati obavezujući za ove „Bogom odabrane“ pravednike. Prema uverenju Vintropa i njegovih sledbenika, puritanci su u tom poduhvatu nadahnuti samim Bogom, kao oruđe u njegovim rukama. Stvaranje Amerike je neposredna posledica Božanske promisli.

„Prvi engleski kolonisti“, piše Mirča Elijade u svojoj studiji Raj i utopija, „smatrali su da ih je Proviđenje izabralo da polože temelje ’Grada na gori’ koji će služiti celoj Evropi kao primer istinskog preobraćanja. Otuda je putovanje novog „izabranog naroda“ bilo uporedivo s biblijskim prelaskom drevnih Izraelaca preko Crvenog mora i imalo je uistinu eshatološki i duboko mističan značaj.

Ovaj događaj zapravo pripada svetoj, a ne običnoj, „profanoj“ istoriji – istoriji obeleženoj grehom, neznanjem i zabludama. Naziv „puritanac“ (koji potiče od latinske reči puritas – čistoća) naglašava njihovu težnju ka moralnoj čistoći ili, još pre, ubeđenje da je jedino oni poseduju.

 

Predeli Antihrista Izraz „Novi svet“ predstavlja jasnu aluziju na „Novu zemlju“ Otkrovenja Svetog Jovana, onu koja će izroniti na kraju vremena i istorije. Atribut „Novi“ (kao u imenima Novi Jork, Nova Engleska; Nju Hejven…) ovde ima značenje „božanski“. U očima pionira, takav „Novi svet“ je projekcija raja na zemlji kojim je Bog blagoslovio svoj „omiljeni narod“: „Pioniri su“, primećuje Mirča Elijade, „videli raj u raznim oblastima Amerike“.

U „rajskim predelima Novog sveta“ čak i drveće i biljke „govore hijeroglifskim pismom našeg adamovskog ili primitivnog stanja“ (Džordž Elzop). Ovi rajski predeli nastanjeni  su demonskim bićima: paganskim domorocima koji moraju biti uništeni ili „spaseni“, budući da su nalik životinjama, a njihova religija je „pobuna protiv Boga“, što zahteva najsuroviju kaznu. U praksi, spasenje se odvija ognjem i mačem.

Godine 1631. kolonija u Masačusetsu (Massachusetts Bay Colony) dobila je grb i povelju od kralja Engleske. Glavni cilj ovih kolonista je, tvrdi se u povelji, „izbavljenje Indijanaca“. Grb kolonije prikazuje Indijanca s kopljem uperenim ka zemlji u znak mira, a koji moli doseljenike da „dođu da im pomognu“. Svega nekoliko godina kasnije usledio je prvi masakr stanovnika jednog indijanskog sela u Masačusetsu –počinili su ga puritanci pod komandom kapetana Džona Mejsona. Njegov opis dugujemo očevicu Vilijamu Bredfordu: „Oni (Indijanci) koji su izbegli puščanu vatru poklani su mačevima; neki su raskomadani na komadiće, drugi su bezglavo bežali, a veoma malo ih se spaslo. Tada su ih ubili oko četiri stotine. Jezivo je bilo gledati kako ih peku na vatri i potoke krvi, užasan je bio smrad od toga, ali pobeda je bila slatka žrtva i za nju su zahvaljivali Bogu, koji im je omogućio da pobede neprijatelje svojim rukama i da im da brzu pobedu nad njima.“ Božanska promisao je na taj način počela da se ostvaruje.

Puritanski kolonisti, kao dobrovoljni izgnanici i „hodočasnici“, u sopstvenim očima ubrzo prestaju da budu Englezi i postaju poseban „Božji narod“. „Pioniri su smatrali da je njihov položaj jednak položaju Izraelićana posle prelaska Crvenog mora, baš kao što im je izgledalo da je njihov položaj u Engleskoj i Evropi bio neka vrsta egipatskog ropstva“.

Prvobitna zamisao puritanaca bila je izolovati se nekim neprobojnim zidom od „Starog sveta“, zle i iskvarene Evrope kojom je već ovladao Antihrist. Prema Vintropu, najvažnija dužnost Nove Engleske je „podizanje bedema protiv Antihristovog carstva“. „Antihristovo carstvo“ će tokom istorije menjati svoju geografsku lokaciju. Najpre su Francuzi i Španci bili prikazivani kao sluge Antihrista. Katolička Evropa je predstavljana kao pali svet, pakao nasuprot raju Novog sveta: „Govorilo se ’Raj ili Evropa’ i pri tome mislilo ’raj ili pakao’.“ Katoličku Evropu i Rim će uoči Rata za nezavisnost zameniti Engleska, omražena zemlja porekla.

 

Manifest Destiny – Sudbinska predodređenost „Prokleti“ i „od Boga već osuđeni“ po svaku cenu moraju biti spaseni, čak i protiv svoje volje; silom ukoliko je to neophodno. Ova ideja će s vremenom mutirati u novi i maligniji oblik: u moralističko opravdanje za ekspanzionizam. Ovaj poduhvat će biti ostvaren bez obzira na cenu i svim raspoloživim sredstvima.

Američka revolucija i Rat za nezavisnost daju politički izraz ovoj mesijanskoj ideologiji, duboko ukorenjenoj u američkom mentalitetu. Sjedinjene Države započinju svoju istoriju kao džinovski socijalni eksperiment, čija je misija da oslobodi čovečanstvo od „monarhističke tiranije“. Džordž Vašington je poistovetio Ameriku sa hrišćanskim i postapokaliptičkim „Novim Jerusalimom“.

Tokom rata s Meksikom (1840-ih godina) formulisana je doktrina „sudbinske predodređenosti“ (Manifest Destiny), koja je ubrzo postala zvanično prihvaćena. O njoj 1845. u njujorškim novinama The United States Democratic Review govori novinar Džon O’Saliven kao o „sudbinskoj predodređenosti američke nacije da se proširi po čitavom kontinentu kako bi ga prisvojila, jer nam je Proviđenje poverilo eksperiment slobode…“ Ideja o „prisvajanju“ u ime eksperimenta slobode se ubuduće neće ograničiti jedino na (severno)američki kontinent. Za relativno kratko vreme američki apetiti će porasti do globalnih razmera. Mesijanizam, tipičan za rane naseljenike, ne nestaje sa slabljenjem i gašenjem verskog žara nego se jedino ispoljava u novoj – političkoj – dimenziji.

 

Doktrina s dva lica Tako zamišljena „sloboda“, odnosno liberalni principi uređenja društva važe jedino za „malobrojne izabrane, u dvostrukom, biblijskom i građanskom, smislu reči“. Uopšte uzev, liberalizam nikad nije predstavljao univerzalističku misao. Tomas Džeferson, kome se obično pripisuje autorstvo Deklaracije o nezavisnosti i formulisanje savremenog koncepta ljudskih prava, slično drugim „očevima osnivačima“, bio je u isto vreme nepokolebljivi pobornik ropstva, trgovac robljem i vlasnik „žive imovine“, uključujući i decu mlađu od deset godina – pripadnike crne rase, „nesposobne za emocije i razmišljanje“. Rasna segregacija, kao nasleđe ropstva, postojaće u Americi sve do sredine 20. stoleća. Verska i rasna isključivost, ropstvo i rasizam, predstavljaju nerazdvojne pratioce ovih revolucionara i „racionalnih utopista“ posvećenih misiji oslobađanja čovečanstva. Sredinom 19. veka robova u Britaniji ima oko 900.000 – najviše u takozvanom civilizovanom svetu. Reč je o najgoroj vrsti ropstva: chattel racial slavery, gde je rob, pripadnik druge rase, jednostavno „imovina“. Oko 1700. godine u Americi ima 300.000 robova. Vek kasnije biće ih preko tri miliona, a polovinom 19. stoleća dvostruko više.

Kako zaključuje francuski filozof Lisjen Sev, „liberalna doktrina rođena je s dva lica i takva je ostala: s jedne strane, gorljiva poruka o slobodi pojedinca samo za građane, bele posednike koji čine Herrenvolk, ’rasu gospodara’ – germanizam koji je ta uveliko anglofona ideologija usvojila bez kompleksa; s druge, cinično poricanje ljudskosti ne samo drugih rasa u kolonijama nego takođe i naroda koje se smatralo ’varvarima’, kao što su Irci ili američki Indijanci, te mnoštva slugu i radnika u metropolama, slobodno se može reći – većine čovečanstva.“

 

Svetska demokratska revolucija Amerika je, jednom rečju, najprogresivnija i najmoralnija globalna sila. Njen krajnji cilj je, prema Bžežinskom, „stvaranje uistinu korporativne globalne zajednice“. U stvarnosti, to je ideal Svetske države koja predstavlja Ameriku projektovanu na čitavu planetu – Sjedinjene Države Sveta. Ideja „slobode“ je američki monopol, pokušaj neke druge sile da ju prisvoji jednak je njenoj uzurpaciji.

Američki neokonzervativci (V. Kristol, P. Volfovic, V. Nuland, R. Kejgan…) u osnovi dele iste ideje o predodređenosti za svetsku hegemoniju, uz jednu važnu ogradu: vreme za obrazovanje Sjedinjenih Država Sveta ili „globalne Amerike“ još nije nastupilo. Dok se to ne dogodi, Amerikanci moraju jačati svoju „liberalnu imperiju“. Amerika ostaje „najmoralnija svetska sila“,  a to je, paradoksalno, lišava svih moralnih obzira.

Neokonzervativci postaju dominantna politička i intelektualna struja tokom mandata Džordža Buša Mlađeg. Podvucimo još jednom da razlike između njih i „klasičnih“ američkih liberala nisu suštinske već taktičke, budući da i jedni i drugi u podjednakoj meri usvajaju osnovne premise ideologije amerikanizma, a razlikuju se jedino u modalitetima i procenama mogućnosti njene realizacije u datom trenutku.

Svojevremeno, pozivajući se na Vintropov „Grad na brdu“, predsednik Džon Kenedi je isticao da „američka izuzetnost proističe iz njene odlučnosti da brani slobodu širom sveta“. Godine 1971. magazin Tajm piše o „gotovo mitološkom osećaju (Amerike) da je njena misija da posvuda širi slobodu“; ovo osećanje podrazumeva obavezu svakog američkog predsednika da se izjasni kao „apostol američke izuzetnosti“ (Danko Mandić).

U umu Ronalda Regana Amerika je „veliki i ponosni grad izgrađen na steni jačoj od okeana“, čiji „narod živi u slozi i blagoslovljen je samim Bogom“. Džordž Buš Mlađi ponovo priziva motiv „svetske revolucije slobode“, koji se propagira uz pravo mesijansko ubeđenje. Kod ovog američkog predsednika „ideja slobode“ i „svetska revolucija slobode“ prerastaju u globalnu civilizujuću misiju koja se sprovodi širom planete putem neprestanog rata (protiv terorizma i neprijatelja demokratije).

„Uspostavljanje slobodnog Iraka u središtu Bliskog istoka biće raskršće u svetskoj demokratskoj revoluciji“, izrekao je predsednik Buš u govoru od 6. novembra 2003. godine. „Širenje slobode zov je našeg vremena; to je zov naše zemlje…“

 

Mašinerija koja proizvodi rat Savremena ideologija amerikanizma predstavlja eksplozivnu smesu verskog fundamentalizma, političkog radikalizma i već pomenute kulture nasilja. Kako zaključuje ruski naučnik Dmitrij Mihejev, za današnje SAD ona ima značenje konstitutivne ideologije, na kojoj se zasniva njeno postojanje: „Doktrina isključivosti i mesijanstva Sjedinjenih Država ima principijelno značenje. Ne može postati američki predsednik onaj koji ne potvrđuje svoju vernost toj doktrini. Kada narodi koji pripadaju drugim religijama i civilizacijama traže da SAD prestanu da insistiraju na svojoj isključivosti, da napuste mesijanstvo… i politiku nametanja posebnog svetskog poretka čovečanstvu, oni traže nemoguće. Bez te misije SAD bi se pretvorile u ćebe od krpica (patchwork), koje bi se sastojalo od velikog broja rasnih, etničkih, religioznih i kulturnih grupa koje se međusobno nadmeću. Od toga može početi nekontrolisani proces haosa i raspada imperije…“ (D. Mihejev: Šta je ideologija američke bele elite).

Tokom mandata predsednika Buša Mlađeg i Baraka Obame ova ideologija će prerasti u globalistički mesijanski liberalizam koji pretvara SAD u pravu mašineriju rata. Za SAD rat prestaje da bude instrument politike ili zaštite ekonomskih interesa i postaje „glavna organizaciona sila društva“. Takva „ideologija izuzetnosti“ pod svojom zastavom ujedinjuje vojnoindustrijski kompleks, njene finansijske, poslovne, političke i intelektualne elite.

Reč je, u stvari, o kulminaciji dugog procesa militarizacije američkog društva. Danas američki vojni budžet premašuje vojne troškove 15 vodećih zemalja sveta – njenih potencijalnih takmaca. „SAD su“, kako primećuje Aleksandar Merkuris, „nakon Drugog svetskog rata izgradile ogromne i preskupe vojne snage, čiji je dobar deo stacioniran u velikom nizu baza u inostranstvu. Iako su pre Drugog svetskog rata SAD bile najcivilnije društvo na svetu, danas su milioni Amerikanaca prošli kroz iskustvo služenja vojske, a američko društvo i politički diskurs su u velikoj meri militarizovani“ (A. Merkuris: Amerika je umorna).

Na kraju drugog mandata Baraka Obame postalo je očigledno da su Sjedinjene Države dospele u stanje zamora i imperijalne iscrpljenosti. Imperija se proširila do svojih krajnjih granica. Potom neminovno sledi faza imperijalnog pada. Nastupa doba raskola i podela na nekad jedinstvenom Zapadu, čak i u njegovoj „povlašćenoj tvrđavi“ – anglosaksonskoj imperiji. Amerika se ponovo okreće sebi, makar privremeno odustajući od mesijanskog globalizma. Trampov poklič „America first“ obeležava ovaj zaokret. Započinje doba mukotrpnog preispitivanja. Mit o izuzetnosti, međutim, spada u konstitutivne mitove Amerike i nastaviće da postoji kao njen neodvojiv deo sve dok postoji ova „jedinstvena republika vrline“.             

Kultura nasilja

Na takvim temeljima je stvorena kultura koja je uništila indijansko stanovništvo i odlučila se na surov obračun sa „svojom braćom po krvi i duhu“ – najpre onom iz Britanije, potom u Kanadi (1812). Na tim idejama je, kako primećuje ruski geopolitičar Leonid Savin, stvorena svojevrsna „kultura nasilja“: „Severnoamerički folklor je usvojio istoriju prvih pionira koji su i dalje veoma popularni i smatraju se simbolom američkog duha. Prvi američki istorijski likovi, Dejvi Kroket, Pol Banan, Majk Fink, Pekos Bil itd. suština su avanture, obmane, vulgarnosti, brutalnosti i hladnokrvne prevare. Štaviše, ovi likovi imaju fantastičnu snagu i zdravlje, i mogu lako da progutaju munju ili lasom obuzdaju tornado. Čak i njihove privatne stvari imaju zvučna imena: Kroketovo oružje zvalo se Đavolja smrt, a Finkovo Staro zvekni-sve“ (Leonid Savin: Američka strateška kultura i spoljna politika).

Ista ta „kultura nasilja“, inspirisana religijskim mesijanizmom i protestantskim fundamentalizmom, makar i zaogrnuta retorikom slobodarstva i čovekoljubivosti, s lakoćom će pronalaziti svoje nove političke izraze. Njihova evolucija sledi dve osnovne tendencije: oni postaju sve više sekularni, a prvobitna težnja ka izolaciji na „srećnom ostrvu“ ili u „republici vrline“ postepeno se preobraća u svoju suprotnost: opravdanje i alibi, cinični izgovor za svetsku dominaciju.

Monroova doktrina (1823), čija je deviza „Amerika Amerikancima“, diktirana je moralnim razlozima: potrebom da se „dobra Amerika“ zaštiti od loših uticaja iz moralno degradirane i bezbožne Evrope („carstvo Antihrista“). U narednim decenijama ona će izgubiti „svoju zaštitnu funkciju“ kako bi se „iz oruđa borbe protiv kolonijalizma pretvorila u kolonijalizam (novog ideološkog liberal-demokratskog tipa)“ (Aleksandar Dugin: Četvrta politička teorija). Odnosno u doktrinu porobljavanja čitave planete, u ime slobode shvaćene na američki način. Ova „tradicija“ će tokom 20. stoleća preuzimati različite maske i, uprkos svim promenama, uspeti da održi zadivljujući kontinuitet.

Počev od epohe predsednika Vudroa Vilsona, postepeno se obrazuje uticajna grupa okupljena oko ideje svetske „liberalne revolucije“ (takozvani „liberalni trockisti“). Iz nje se formira Savet za inostrane odnose (Council on Foreign Relations), koji će od 60-ih godina prošlog veka zaista početi da ostvaruje presudnu ulogu u oblikovanju spoljne politike SAD, a čiji su korifeji intelektualci poput Henrija Kisindžera ili nedavno preminulog Zbignjeva Bžežinskog. U njihovim radovima mit o američkoj izuzetnosti se svodi na tezu o američkoj civilizacijskoj superiornosti koja Ameriku obavezuje na globalnu hegemoniju.

[/restrict]