Игра истине и лажи међу „својима”

Целулоидни атак на лажни морал: Потпуни странци

Филм италијанског аутора и сценаристе Паола Ђеновезеа с лакоћом комуницира са својим гледаоцима и свакога од њих без изузетка и просветљујуће окреће према макар пролазном преиспитивању сопственог лажног морала, циничне и кукавичке дволичности, и других сличних детаља који чине данас уобичајен социјално прихватљиви склоп образованог и лепо васпитаног представника модерне цивилизације

Да ли сте се можда запитали како би изгледао ваш однос са људима, па и оним које сматрате најближим, односно, шире, како би уопште функционисао такозвани друштвени однос свих људи када би, рецимо, одлучили да увек буду искрени, да ништа не крију ни о себи, али ни о томе шта мисле о другима? Помислите да увек будете искрени! Да ли би нам свима било боље или би таква доза искрености била пресудни подстицај пропасти наше цивилизације, саткане и изграђене баш на лажима и свим могућим средствима маскирања истине? Да ли би било добро не увек него било када проговорити шта заиста мислите о некоме или, још страшније, без устручавања открити шта вам се све мота по глави, какве све тајне кријете чак и од себе? Људи су управо изградили кодексе такозване социјалне интеракције на скривању мисли и дела од других, на поштовању подразумеваног прећутног споразума да се о неким стварима никада не говори. Е, управо је ту премису напао у свом филму италијански синеаста и сценариста (на овом послу помогла су му још чак четири сарадника) Паоло Ђеновезе, римски педесетогодишњак који је у својој дугој каријери на великом и малом екрану потписао двадесетак филмских сценарија и режирао неколико филмова и епизода телевизијских серија. У свом прошлогодишњем филму „Потпуни странци“, који и даље с великим успехом посећује светске филмске фестивале и добија на њима сва могућа признања (најчешће за сценарио), Ђеновезе се усудио да промишљено размотри горњу дилему и нападне је из свих оружја како би дочарао туробну и карактерно доминантну дволичност савременог човека. Није, додуше, понудио причу у којој су сви одлучили да говоре само истину, али се позабавио нечим што је најближе томе.

[restrict]

У „Потпуним странцима“ наиме Ђеновезе нуди камерну атмосферу у форми позоришне представе која се одвија у једном римском стану, а чији су актери средовечни представници типичне средње класе у Италији. У овој савршено сценаристички профилисаној, омеђеној и најпре социјално продуховљено избалансираној причи гледаоцу се нуди уобичајена вечера на којој присуствују три брачна пара и један самац. Свако од њих је мање-више „задовољно незадовољан“ тренутним породично-пословним околностима, као и уопште животним учинком, статусом или његовим изостанком. Они су стари пријатељи, а њихова је вечера једна од уобичајених каквих је било много у прошлости. Потпуно ново и сасвим неуобичајено за њихове досадашње вечере је пак предлог једне од жена да уз вечеру заиграју нову игру. У суштини та је игра нека варијација практичне примене онога што се подразумева под уобичајеном комуникацијом на такозваним друштвеним мрежама. Уз огромну разлику што се у овој све одвија без прикривања. Сасвим искрено. Свако од присутних је морао да положи свој мобилни телефон на сто, наочиглед свих и да пред њима одговори на позиве или поруке тако да остали могу да чују прочитају све! У реду, пријатељи су који знају све једни о другима, а пошто је реч о брачним паровима, тек они међусобно не би требало да стрепе од заповедане навале искрености коју таква игра диктира. Уосталом, нико од њих нема тајне које би морао да сакрије или да их се стиди, односно да њиховим откривањем на било који начин компромитује себе или угрози однос са другима. Каква заблуда! Испоставља се да је управо све супротно. Нико од играча није без тајни које би да сакрије од осталих и то таквих да имају погубни потенцијал по њихове бракове и пријатељства!

Социјална трилер студија Иако је реч о комедији, ова прича има драматуршке карактеристике најнапетијег трилера. Премда је наизглед намењен уобичајеној публици која би да се уз филм површно забавља и од његовог садржаја памти само духовите обрте и реплике, „Потпуни странци“ нуде толико других састојака и до те мере продубљене и слојевите поруке да се баш у превазилажењу стереотипних диктата студија овај филм намеће као нов светионик храброг филмског стварања које се истиче драстичним отклоном од свега што се, нажалост, у последичном стању по обављању холивудизације светске кинематографије, без поговора прихвата као неминовно правило савременог филмског ангажмана. Ђеновезе и његови сарадници неким чудом нису пристали да сниме униформни, предвидљиви, плиткоумни и инфантилни комични осврт на једну овакву другарску игру истине међу старим пријатељима, они су успели да од комедије створе социјалну трилер студију без преседана и било каквог актуелног конкурента с којим би се овакав однос према нашој назовицивилизацији макар површно упоредио. Универзалан у смислу прескакања свих културних баријера и разлика, прихватљив у било ком друштву цивилизованог света и то не само напредно западног, овај филм с лакоћом комуницира са својим гледаоцима и свакога без изузетка просветљујуће окреће према макар пролазном преиспитивању сопственог лажног морала, циничне и кукавичке дволичности, лажљиве дрскости и свих сличних детаља који заједно чине социјално прихватљиви склоп образованог и лепо васпитаног представника модерне цивилизације.

Јер шта открива играње ове игре? Не само такве детаље које и најстарије пријатеље до те мере изненађују да се њиховим разоткривањем нужно и заувек гледају „другим очима“, заправо из позиције дубоког разочарања, већ потпуне странце из наслова међусобно откривају и супружници. То вече неочекиваног скидања маски које су невољно пале свакоме од њих као последица ланчане реакције изазване пристајањем на ову игру узеће скоро све дотадашње што су међусобно имали, промениће им или чак и заувек окончати и пријатељства и љубави и брак. Дугогодишња нераздвојна мала екипа мушког дела овог друштва која је подразумевала да су му другари одувек као отворена књига и да свако све зна о другоме откриће да је један од њих одавно добро прикривени хомосексуалац. До тог се открића дошло у другој игри лажи и истине унутар ове главне игре, заправо као последица замене идентитета пошто је замена телефона двојице пријатеља довела до откривања „велике истине“. Али узрочно-последични низ у току ове игре је заувек девастирао брачни однос пријатеља који је заменом телефона са пријатељем хомосексуалцем доспео у ситуацију да му супруга помисли да је вара са мушкарцем, дакле да он неоправдано буде детектован као геј и да у негативној реакцији жене на то у њој препозна ускогруду особу с којом заправо не жели да живи. Напад на овај диктат савремене „цивилизације“ (да је недопустиво неприхватање „нормалности ненормалног“ и да се такви одмах морају етикетирати у сваком негативном друштвеном контексту) свакако је кључно значајан моменат у филму. До те мере да се може истаћи и као основни мотив читаве приче иако се осталим слојевима тај наум успешно маскира и наводно ставља у страну.

Препознавање у неколико нивоа Званично је, отуда, суштински такт ове комичне критике модерног друштва лажни морал о свим питањима и аршинима, као и туробно негативни утицај такозваних социјалних мрежа и технологије која је прихваћена као средство за мимикрију онога што се некада сматрало нормалним и функционалним комуницирањем. „Потпуни странци“ је остварење које има довољну дубину и озбиљност да се може читати, прихватати и препознавати на неколико нивоа. Одлично написани ликови и одглумљени од искусне и за овакве улоге врло способне глумачке екипе чине да је праћење филма емотивно врло провокативно и чак интелектуално подстицајно. Тако да су и због своје теме, а посебно због овог детаља, „Потпуни странци“ редак бисер актуелне кинематографије и то не само италијанске већ и када се узме у обзир целокупно текуће светско филмско делање. Нема сумње да је ово италијански филм протекле сезоне и то у конкуренцији свих жанрова и продукција, а у уском је кругу најбољих и у европској конкуренцији.

[/restrict]