Глобално лидерство Путина и Си Ђинпинга

Мултиполарни свет значи више центара моћи, за разлику од униполарног модела, где се све диктира из једног центра, који потчињава друге, мање и веће играче, и за себе узима највећи део профита

Свратио код друга – тако су руски медији описали званичну посету кинеског председника Си Ђинпинга руском колеги Владимиру Путину. У понедељак, три дана уочи данашњег самита Групе 20 у Хамбургу, Путин и Си Ђинпинг разговарали су о сарадњи и координацији две суперсиле у најважнијим међународним питањима. Москва је Си Ђинпингу била једина станица на путу у Немачку, где се уочи самита сусрео и са немачком канцеларком Ангелом Меркел. Међутим, за лидере Русије и Кине ово је био већ трећи састанак у последња три месеца. Како је за „Би-Би-Си“ оценио експерт британског аналитичког центра „Verisk Maplecroft“ Дерег Мекдауел, Путин и Си Ђинпинг дају до знања остатку света да су они сада кључни партнери и да намеравају да делују унисоно на међународној арени. Русија има потребу да уравнотежи своје односе са Западом, док Кина жели да покаже како ће одсада она одређивати правила игре, оцењује британски стручњак и истиче да Москва и Пекинг поручују Западу уочи самита Г20 у Хамбургу: „Ви сте били центар моћи јуче. Данас смо то ми. Ми смо будућност.“

[restrict]

ИНТЕГРИСАЊЕ ИНТЕГРАЦИЈА Путин и Си Ђинпинг разговарали су о билатералним питањима и координацији ставова на самиту Г20. Већ сама чињеница да се двојица лидера сусрећу најмање пет пута годишње довољно говори о посебном карактеру односа између Русије и Кине. Према мишљењу професора Алексеја Маслова, шефа Катедре оријенталистике московске „Високе школе економије“, односи Русије и Кине у последње две године добили су потпуно нов квалитет, што указује да су Москва и Пекинг прошле прву и најважнију – фазу изградње поверења. То заиста тако и изгледа: састанци Путина и Си Ђинпинга у последње време одликују се много више разговорима о детаљима, него питањима општег типа. Експертски и политички тимови добили су конкретна задужења по читавом низу пројеката и сада предстоји њихова реализација, а лидери држава могу да се посвете нијансирању економских односа, али и усаглашавању ставова о глобалним проблемима.

Две земље реализују велике заједничке енергетске пројекте, попут гасовода „Снага Сибира“, „Снага Сибира 2“ и „Алтај“. Како је Путин поручио још прошле године, сада је на делу процес који је назвао „интегрисање интеграција“, имајући у виду обједињавање кинеског мегапројекта Иницијатива „Појаса и пута“ са Евроазијским економским савезом (ЕЕС), који предводи Русија. О томе је сасвим отворено уочи посете Москви, за руске медије говорио и Си Ђинпинг. „Обично се састајемо пет пута годишње како бисмо одредили оквир даљих и могућностима за даљи развој билатералних односа“, поручио је кинески лидер и додао да је постигнут договор о повезивању Иницијативе „Појаса и пута“ са ЕЕС, као и да односи Москве и Пекинга нису никада били бољи. Посматрачима није промакло ни да је председник Кине поручио да економски односи Русије и Кине имају значај за „цео евроазијски континент“, што само потврђује изречене оцене о томе да две суперсиле намеравају да много активније преузму иницијативу у своје руке – и у Азији, и у Европи.

Кинески лидер посебно је истакао позитивну улогу Русије у Сирији, поново истичући да Москва и Пекинг не само што имају блиске, па чак и подударне ставове и интересе о овом питању, већ да је на делу њихова координирана активност на Блиском истоку. Од такве сарадње две земље могу имати велике користи. Си Ђинпинг је указао да је Сирија најопаснија „врућа тачка“ и да ово питање мора да се решава уз поштовање њене независности, територијалног интегритета и суверенитета: „О будућности Сирије треба да одлучује сиријски народ, а политичко решење је једини пут. Искрено верујемо да ће то питање ускоро бити решено и да ће наде сиријског народа о миру и повратку у своје домове ускоро бити остварене.“

 

„РУСКА ЧИЗМА” И АМЕРИЧКА МАМУЗА Економски дневни ред Москве и Пекинга означен је првенствено са три магистрална гасовода, што је за Кремљ изузетно важно због смањења зависности од европског тржишта – подложног политичким притисцима, од којих главни долази с друге стране Атлантика. Зато излазак Русије у пуном капацитету на кинеско и пацифичко гасно тржиште, што управо омогућују поменути аранжмани са Пекингом, означава прелазак на „виши ниво игре“. Пред Москвом се отварају енергетске перспективе за трговину не само са Кином већ и са Јапаном, Јужном Корејом и другим регионалним играчима, а за Европу то значи да ће морати да се активније бори за руски природни гас. Или да га набавља из САД по знатно вишим ценама. А то доводи Европу у још већу зависност од Вашингтона, што појединим – не тако безначајним – круговима на Старом континенту смета можда и више од фамозне „руске чизме“. Јер за разлику од оне руске, углавном измишљене, америчку мамузу су Европљани и те како добро осетили у последњих седам деценија. Док су ствари економски и политички ишле добро, то се још како-тако могло трпети, али су се сада ствари битно промениле. О томе сведочи и долазак Путина и Си Ђинпинга на Самит Г20 у Хамбург у потпуно новој улози – као глобалних лидера.

Не треба сумњати да у Европи са великом пажњом прате ове процесе и покушавају у њих да се укључе – у мери у којој могу да се измигоље из америчког стиска. То се можда најбоље види из две чињенице. Прво, Немачка и Турска активно развијају енергетско партнерство са Москвом, упркос оштром противљењу Вашингтона, јер су свесни да је то више њима потребно него Русији. И друго, санкције које је Запад увео Кремљу под притиском америчке администрације, земље ЕУ крше где год могу, купујући, на пример, руске еврообвезнице које директно доносе Москви прилив свежег капитала.

СТВАРНОСТ МУЛТИПОЛАРНОГ СВЕТА Свега тога, наравно, не би било да – поред економске, оличене у конвергенцији Иницијативе „Појаса и пута“ и Евроазијског економског савеза – нема и политичке сарадње Москве и Пекинга на свим нивоима. Није претерано рећи да ови односи нису само стратешки већ и савезнички – иако се и Кинези и Руси строго чувају да о томе отворено говоре. Све већи замах ових односа дефинисан је првенствено кроз Шангајску организацију за сарадњу (ШОС), где су прошлог месеца у пуноправно чланство ступила још два евроазијска члана – нуклеарне силе Индија и Пакистан. Ова организација продукт је дводеценијског заједничког рада Москве и Пекинга, који су благовремено осетили неопходност стварања мултиполарног света. Средином деведесетих, када су председници Борис Јељцин и Ђијанг Цемин ударали темеље мултиполарног света и ШОС-а, многима, поготово у Европи и у САД то је могло да изгледа као добра шала – јер су сами себе убедили да је доминација Запада вечна.

Изгледа да су тек недавно схватили да је Русија плански и са визијом далеке будућности распустила Варшавски блок и СССР, као неефикасне и паразитске империјалне структуре – готово идентичне ЕУ и НАТО-у, које данас исисавају снагу „евроатлантске заједнице“. Запад је поверовао да је заиста „победио“ у Хладном рату, али се после две деценије сударио са мултиполарном реалношћу. Зато Вашингтон покушава на све начине да отежа развој и излазак на лидерску позицију Русије и Кине, предузимајући низ политичких, економских и војних мера да то спречи. Недавна вест да америчко министарство одбране покреће нови циклус развоја иновативних војних технологија са циљем да приморају „потенцијалне противнике да предузимају скупе контрамере или да признају супериорност САД“, управо о томе и сведочи. Међутим, рекло би се да су ови напори закаснели. „Револуционарни развој америчке војне технологије“, чак и ако се догоди, може само још више да повећа америчке трошкове, али и убрза зближавање Москве и Пекинга, што се сада пред нашим очима и догађа.

Како истиче професор Алексеј Маслов, позитивна динамика промена подстиче лидере Кине и Русије да појачавају контакте, што означава и прелазак на нов формат економских и политичких односа. Кина је заинтересована за улагање у Русију, а Москва за кинески капитал и профитабилне послове. Москва очекује конкретне дугорочне пројекте и инвестиције из Кине, о чему сведочи и биланс посете кинеског председника, са уговореним низом веома важних економских пројеката и потписаних више од десет споразума о сарадњи на међудржавном нивоу. Укупна вредност постигнутих договора премашује 10 милијарди долара. Према речима Маслова, две стране прелазе са једноставне сарадње – када је руска страна продавала енергенте, а Кина све остало, од хране до текстила – ка значајној диверзификацији економских односа, која између осталог укључује и извоз руских пољопривредних производа на Исток.

ШАНСА ЗА РАВНОМЕРНИЈИ СВЕТСКИ РАЗВОЈ Друга перспективна област сарадње Русије и Кине биће заједничка реализација пројекта „Један појас, један пут“. То ће донети инвестиције, обнову постојеће и изградњу нове, високотехнолошке инфраструктуре на територији читавог Евроазијског савеза. Све то упослиће руску индустрију, која ће се максимално укључити у ове пројекте. У плану је изградња модерне железничке саобраћајнице од Москве до Пекинга, са првом етапом до Казања, као и ауто-пута Јекатеринбург–Чељабинск. Ови пројекти суштински развијају Русију, у оквиру заједничких руско-кинеских економских подухвата, што додатно интегрише привреде и инфраструктуру две државе. Истовремено, јача и енергетска повезаност, где Кини постају неопходни заједнички пројекти, јер једино повезивање са Русијом Пекингу гарантује стопроцентну стабилност и безбедност испорука нафте и гаса. Сви остали аранжмани са другим земљама, могу у одређеном тренутку да буду подложни политичким или безбедносним утицајима и унесу непотребну неизвесност у амбициозне планове кинеског економског развоја.

Ове године очекује се завршетак гасовода „Снага Сибира“, којим се руски гас из Јакутије транспортује до кинеских потрошача. То ће бити први велики плод стратешке сарадње суседа који деле 4.200 километара заједничке границе. Експерти указују на два основна проблема енергетске сарадње Русије и Кине. Први је увек актуелно питање дугорочне цене гаса, где две стране још нису успеле до краја да се договоре, али се очекује решење, будући да је цена нафте, од које зависи и тарифа за гас, стабилизована. Други, можда и већи проблем, јесте чињеница да стопа раста потрошње енергената у Кини опада, због све већег преласка на високотехнолошку продукцију.

Осим ових, Путин и Си Ђинпинг размотрили су и питања глобалног економског поретка. Кина већ нуди свету нову финансијску и економску структуру, Азијску банку инфраструктурних инвестиција, даје кредите европским банкама и предлаже све већу употребу јуана као међународне валуте, што се делимично већ примењује у трговини са Русијом. У том смислу, и позиција Русије, као важног кинеског партнера, јача у свету. С друге стране, и Пекинг зна да на северу има поузданог суседа и друга, са којим има бројне заједничке економске и политичке интересе.

Све наведено показује заинтересованост две земље за трансформацију међународног поретка у правцу мултиполарности, на начин како је то дефинисано заједничким декларацијама из 1997. и 2005, о чему је „Печат“ раније писао. Наде у такав расплет полажу и многе државе Евроазије, како оне које гравитирају ка ЕУ, тако и оне на периферији или изван ових процеса. Мултиполарни свет значи више центара моћи, више конкурентности у политичкој и економској понуди – за разлику од до сада преовлађујућег униполарног модела, где се све диктира из једног центра, који потчињава друге, мање и веће играче, и за себе узима највећи део профита. Зато на најаву новог глобалног лидерства Русије и Кине треба гледати као на шансу за равномернији светски развој, без досадашње западне монополизације економских и политичких процеса. А то је у данашњем свету, пуном нестабилности и гнева осиромашених држава – револуционарна промена.     

[/restrict]