Зона сумрака – Револуционарни лапсус

Уважени колега Жељко Цвијановић у недавном разговору прави велику разлику између ствари које су суштински исте, док, истовремено, у исту раван ставља оно што се никако не може и не сме наћи у истом кошу. Зашто је битно правити разлику између револуције и државног удара?

Мање је важно што је главни уредник веома цењеног портала Нови стандард Жељко Цвијановић у, рекли бисмо, несмотреној изјави покушао да нам објасни да је „веома важно“, а између редова и добро, то што је садашња власт у Србији „блиска“ с Немачком, као „некад тридесетих година прошлог века из времена (Милана) Стојадиновића“ и што више није под „контролом“ Англоамериканаца. Не улазећи у то колико је паметна била ондашња блискост са Хитлеровом Немачком човека који је себи дозволио да 1954. године потпише заједнички проглас са Антом Павелићем, поставили бисмо питање у чему је то суштинска разлика између немачке и англоамеричске политике према Србији. Осим у милиметарским трвењима око неких уско националних интереса типа ономад власништва над железаром у Смедереву, где су се то око региона и Србије сукобили Немачка с једне и САД и Велика Британија с друге стране? Зашто је то за нас важно да нам влада буде „блиска“ с Берлином, а не да буде „под контролом“ Вашингтона и Лондона? С обзиром да је ова разлика суштински само номинална, а не и квалитативна, не може се назвати неком разликом, посебно не „веома важном“ разликом.

[restrict]
Од ове, назовимо је дневнополитичке акробације, важније су нам неистините поруке идеолошке, односно теоријске садржине које нам Жељко Цвијановић шаље највероватније из несмотрености, јер оне могу имати дубљи утицај на људе који га читају и поштују. Осим ако га угледни „Спутњик“ није погрешно пренео, Цвијановић је озбиљну грешку изрекао оценивши „Британска национална политика увек имала један основни карактер – била је револуционарна.“ У стварности, управо је супротно. Британци су увек у историји били на другој страни револуције, од америчке и француске у 18. веку, па до комунистичке у Русији и национал-социјалистичке у Немачкој. У наставку изјаве Цвијановић нам даје додатно објашњење и опет срља у грешку: „Била је револуционарна 1941, била је револуционарна 1903, била је револуционарна 2000. године у октобру.“
Да ли је могуће да учени Цвијановић не зна разлику између државног удара и револуције? Или се, можда, ради о lapsus linguae? Да није lapsus memoriae? Свеједно. Грешка је велика и суштинска. Ако, опет, није грешка, да ли је могуће да британско сплеткарење зарад себичних интереса диже на ниво револуције коју, без обзира на то слагали се ми с њом, или не, покреће неки узвишени циљ, идеал? Сва три примера британске „револуционарности“ што их је Цвијановић поменуо, осим у извесној мери последњег, нигде се у озбиљној литератури не називају револуцијама, него оним што јесу – државни удари и преврати.
Професор Драган Симеуновић (Државни удар, или револуција, 1991), указује да је једна од основних карактеристика државног удара што, упркос насилном начину промене власти, не долази до значајнијих измена државног уређења, односно коренитих промена друштвено-политичког система. Истина је да у случају државног удара по дефиницији недостаје елеменат „народне масе“, који је био присутан током „револуције“ 5. октобра 2000, али исти тај елемент имали смо и приликом државног удара 27. марта 1941. Мартовски преврат се догађао у контексту врло компликованих међународних и унутрашњих околности где су се интереси британске обавештајне службе поклопили са расположењем широких слојева друштва и отуд та масовност. Исто је и са 5. октобром.
Са друге стране, циљ револуције је апсолутно уништење постојећег поретка да би био замењен новим, суштински различитим. Како то наводи професор Симеуновић, за разлику од државног удара, револуција није „метод освајања власти, већ измена начина владавине“, која доноси новину и напредак. Револуција захтева велику квалитативну промену друштвене структуре, а да ли се то догодило 5. октобра? „Ако је у питању само насилна промена у врху власти, у којој власт остаје у рукама исте класе (политичке или друштвене групације) и која даље не производи никакве промене у политичком и економском уређењу земље, тада недвосмислено говоримо о државном удару, а не о револуцији“, навео је Симеуновић још 1991, одлично осликавајући оно што се десило 5. октобра 2000.
Овде се не ради о терминолошкој расправи, него о појмовној, суштинској разлици између онога што је британска, односно англоамеричка политика према Србији и свету и онога како је Цвијановић несмотрено представља. „Опозицију у овом тренутку окупља револуција“, наводи он приписујући им квалитет који они немају. Не, њих окупља идеја државног удара и пуког доласка на власт, а не суштинских промена које жели сваки добромислећи грађанин. Прави револуционар данас, у постмодерном добу, није онај који је опседнут тренутним, моменталним преузимањем власти, него онај ко поставља културолошке темеље за промену доминантног светоназора и вредности епохе. То нису ни Саша Јанковић, нити Вук Јеремић, нити Драган Шутановац, или Бојан Пајтић, а на крају, то није ни Александар Вучић, који иако стално говори о некаквим реформама не показује ни најмању склоност ка заиста суштинској промени система која нам је насушно потребна. Револуција је, како то каже Александар Дугин, оно што следи после крајње деградације друштва и његове смрти (у чему се несумњиво налазимо), као нови живот, нова енергија и нов почетак. У том смислу, управо су Британци, односно Англоамериканци и њихов систем они који имају улогу не револуционара, него реакционара, оних који штите трулеж и стагнацију, који величају беживотну „социјалну стабилност“ неолибералног поретка. А ни данашња Немачка не одскаче из тог клишеа и није ништа другачија од њих. Њихови државни удари немају ништа с револуцијом, него су још једна демонстрација планетарног тријумфа конформизма, стагнације, модерних егоиста и потрошача.
Јован Марјановић је приметио у својој књизи Теорија политике из 1996. године да „данас побуне, протести и други облици грађанске непослушности по свему замењују револуције. Али, само замењују.“ Једина права револуција данас може бити она против целокупног модерног света, а не само против неких његових делова. То нам, „револуционарни“ Британци никако неће донети.

[/restrict]