Замке европске резолуције о Србији

Посланица Европског парламента Тања Фајон поставила је својим колегама, током расправе о резолуцији о Србији, питање „да ли овакву Србију желе као чланицу европске породице“. Ми бисмо, с друге стране, требало озбиљно да се упитамо „да ли Србију желимо да учланимо у овакву ЕУ“

Лепо је од Европског парламента, као и од других важних институција Европске уније, што се брину за наше добро. Сваку хвалу заслужује њихов неуморан рад на побољшавању нашег свакодневног живота и уређености државе Србије. Не може се Европском парламенту замерити што с правом препознаје бројне унутрашње политичке проблеме са којим се Србија суочава.

У резолуцији о Србији, коју је припремио известилац Дејвид Мекалистер, наводи се тако да су власти Србије оствариле одређен напредак у реформи правосуђа, али да „независност судства није спроведена на делу“ и од власти у Београду тражи да се „смањи политички уплив на бирање и постављање судија и тужилаца“. Изражена је забринутост и због недостатка напретка у борби против корупције, те се Србија позива да „покаже јасну политичку вољу и преданост решавању тог питања“. С друге стране, у овом домену похваљена је „ефикасна улога Београда у међународној и регионалној полицијској сарадњи и напредак у сузбијању организованог криминала“. Сјајно питање је и који би грађанин Србије ако жели добро својој земљи било шта од овога могао да оспори. Проблем је, међутим, у томе што европски парламентарци с висине од нас траже да решимо ствари које ни они у својим земљама нису у стању да реше и замерају нам што ми нисмо искоренили проблеме које и они сами имају и то као услов да нас приме у свој елитни клуб који то, у ствари, није.
[restrict]

Власти у Београду позивају се, тако, и да „решавају случајеве претераног коришћења полицијске силе према грађанима“. По овоме испада да српска полиција бије где стигне, док француска, немачка, британска или нека друга полиција преступницима или насилним демонстрантима дели чоколадице. Европосланици „поново изражавају забринутост због изостанка напретка слободе изражавања и поводом аутоцензуре у медијима, где је дошло до погоршања ситуације“. Они подвлаче да су „и даље забрињавајући политички уплив, претње, насиље и застрашивање новинара, укључујући физичке нападе, вербалне и нападе у писаном виду, као и насртаје на њихову имовину“. У резолуцији је велики простор дат питању слободе изражавања и независности медија, а од власти у Србији је затражено да „јавно и неопозиво осуде све нападе, обезбеде одговарајућа средства за ефикаснију истрагу напада на новинаре и медије да би починиоци били приведени правди“. Да ли то значи да у западним земљама, укључујући ту и ЕУ и САД, нема никаквих притисака на медије из политичких и финансијских структура? Да нема аутоцензуре, страха да се каже нешто што није у складу са званичним и општеприхваћеним наративом? Немојмо се заваравати, има тога и на Западу и тамо неподобне новинаре малтретирају на разне начине.

Исто тако, Европски парламент позитивно је оценио председничке изборе од 24. априла, али је од власти Србије тражио да у потпуности спроведу препоруке међународних посматрача у вези са „утицајем на медије“ и „немања увида у финансирање политичких странака у изборној кампањи“. Да нисмо скоро имали два скандалозна примера председничких избора на Западу, можда и не бисмо приметили како то код њих функционише. Ако нећемо узети у обзир изборну трку између Доналда Трампа и Хилари Клинтон у којој су притисци на медије, али и њихово генерално понашање у најмању руку били скандалозни, а финансирање демократске кандидаткиње више него нетранспарентно, зато што се ради о САД, онда имамо пример Француске. Током читаве кампање медији су готово комплетно били инструмент у рукама „богоугодног“ кандидата Емануела Макрона и прво су искоришћени за блаћење и елиминисање републиканског кандидата и фаворита Франсоа Фијона, а потом је кроз истог топлог зеца прошла и Марин ле Пен. Да не говоримо о нетранспарентности Макронових финансија који је у изборну трку ушао без скоро икакве партијске структуре, али са богатом банкарском залеђином предвођеном Ротшилдима.

СТВАРНА ОПАСНОСТ Као што видимо, ови друштвени проблеми су нешто са чиме се суочава готово свака земља на свету, укључујући и „развијене демократије“ Европске уније, и слични извештаји, уз мања или већа одскакања, могли би бити написани за сваку од њих. У гомили оцена и препорука исписаних на 11 страна, налази се, међутим, неколико савета који указују на стварне опасности које Србији доноси даље придруживање ЕУ.

Први се односи на питање спољне политике и међудржавне односе. Европски парламент је, с једне стране, поздравио учешће Београда у међународним војно-полицијским мисијама ЕУ, али је изразио забринутост што се то исто чини и са Русијом и позвао Београд да уведе санкције против Москве.

„Понављамо позив Србији да, у складу са оним што подразумева статус кандидата, прогресивно усагласи своју спољну и безбедносну политику са ЕУ, укључујући и своју политику према Русији. Сматрамо да је спровођење заједничких српско-руских војних вежби за жаљење. Забринути смо и због присуства руских ваздухопловних објеката у Нишу. Жалимо што је Србија једна од 26 држава које у децембру 2016. нису подржале резолуцију УН о Криму“, наводи се у резолуцији. Просто речено, ово значи да Србија мора да уведе санкције Русији и до тачке непријатељства доведе односе са једном крајње благонаклоном, да не кажемо братском, државом која ни на који начин никада није угрожавала њен суверенитет, а ни безбедност и живот њених грађана. Онима који су на силу и бомбама угурали хиљаде својих војника на Косово, смета што у хуманитарном центру у Нишу ради десетак Руса. Овде само фали да нас укоре што 22. јуна 1941. нисмо учествовали у Барбароси.

Европски парламентарци себи за право дају и да се љуте на Београд што су његови представници 9. јануара присуствовали прослави Дана Републике Српске, која је „одржана упркос одлукама Уставног суда БиХ“, док истовремено представницима једне своје чланице не замерају присуство на фашистичком скупу на територији друге своје чланице, у Блајбургу. Од Србије се, такође, тражи да „подржи уставне промене у БиХ како би се ова земља ојачала“, што је чист позив на гажење Дејтонског споразума и угрожавање загарантованих права Срба, као конститутивног народа у Босни.

Поред тога што хоће да одређују с ким ћемо бити у каквим односима, европски парламентарци себи дају за право и да одређују какви ће бити наши унутрашњи односи, то јест уређење. Хвала им што су признали да „етнички, културно и верски мешовита Војводина доприноси идентитету Србије“. Ми то већ дуго говоримо и покушавамо да целом свету предочимо да у Србији никаквог етничког чишћења није било, за разлику од других држава и ентитета насталих на простору бивше Југославије. Као доказ ове тезе навешћемо чињеницу да је баш у време када се у Стразбуру гласало о овој резолуцији у војвођанском месту Дебељачи подигнут споменик Мађару Тибору Церни, који је херојски погинуо на Кошарама 1999. бранећи своју земљу. Такође, наводи се да је у „Војводини очуван висок ниво заштите мањина и да су међуетнички односи добри“, али да се „не сме ослабљивати војвођанска аутономија“. Прво да ли је у Војводини било мање мултиетничности у време када је било мање аутономије, а друго, зашто се, на пример, француска мултиетничност не би мултипликовала давањем веће аутономије Баскији или Корзици?

КОСОВО Још је чуднији став европских парламентараца у вези с Косовом. Док на једном месту од Србије траже да сва билатерална питања решава у складу са међународним правом, када је Косово у питању траже да се то решава у оквиру бриселског дијалога. По међународном праву прихватљивија инстанца би биле УН и поништавање једностраног проглашења независности. Но не будимо ситничави, то је и овако „јединствен случај“. Важније је, међутим, што у резолуцији поново пише да је „нормализација односа с Косовом (не Приштином) кључни предуслов за укупни напредак преговора“ о чланству Србије у ЕУ. Немојмо се заваравати да ће се од Србије зарад закључења тих преговора очекивати ништа мање од фактичког признавања независности самопроглашеног Косова закључивањем правно обавезујућег споразума о регулисању односа или неком другом формом међународног споразума. То је евидентно и из савета из резолуцији Европског парламента о Косову, где се „српска заједница позива да преузме потпуну одговорност и улогу у институцијама ове земље, делујући конструктивно и независно од Београда“. Од Београда, дакле, не треба да буду независни само Албанци него и косовски Срби. Какве су намере и крајњи циљеви више него јасно илуструје и позив у овој резолуцији упућен чланицама ЕУ које до сада нису признале једнострано проглашену независност: „Истичемо да би признавање (независности) било од користи за нормализацију односа Косова и Србије и повећало кредибилитет ЕУ у сопственој спољној политици.“

У међувремену, Србију треба критиковати што је „спречила“ долазак бивше председнице Косова Атифете Јахјаге у Београд да представи своју књигу о српским силовањима Албанки по Косову и изражавати забринутост због „напетости између Србије и Косова због првог путовања возом од Београда до Северне Митровице“. Успут да поменемо да је овај воз у резолуцији о Косову чији је аутор легендарна Улрике Луначек, назван „националистичким возом“. Добро је да тај воз још није постао „великосрпски“ или, још горе, „геноцидни“. Исто као и у случају Дана Републике Српске и Блајбурга, и у овим резолуцијама се ниједном речју не помиње агресивна националистичка реторика из Приштине или Тиране. Напротив, Србија и Албанија се похваљују због „упорне посвећености побољшању билатералних односа и јачања регионалне сарадње“, а оно што су изговарали Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Еди Рама никада се није ни догодило.

Пре свега овога, шеф српске дипломатије Ивица Дачић изјавио је 10. јуна на Европском форуму у Аустрији да је „улазак Републике Србије у Европску унију врхунски приоритет“ власти у Београду и да земља „незаустављиво иде“ ка чланству. „Мислим да је најважнија ствар да се ви изборите да сачувате ЕУ док ми не уђемо“, додао је он Дачић. Ако је то све тако, онда се поставља питање колико је мудра одлука незаустављивог срљања у нешто што само што се није распало и без наше помоћи, а још више када се узму у обзир сви услови који нам се на том путу постављају.           

[/restrict]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Када је реч о резолуцији о Србији, коју је припремио известилац Дејвид Мекалистер, треба да сагледамо у коликој мери је то остварљиво, с обзиром да су наши национални идеали и наши најузвишенији циљеви у XIX и XX веку били играчка у рукама западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових империјалних , окултних и идолатриских структура, видљивих и невидљивих „великих изабраника“ и „великих кадрова“. Зато бисмо цитирали извесне податке из књиге Пјера Вириона (Paris 1899-1988) “Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise”, који бацају светло на несрећну судбину обезглављеног, обесправљеног, потлаченог, разбијеног, осакаћеног, пониженог и отписаног србског народа из групе слободних европских народа, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 129: „Између 1817. и 1825. године у Русији најмање 145 масонских ложа скривају социјалистичке снове и завере интелектуалаца, многобрајних официра и једног дела империјалне аристокрације, не изузимајући ни највиђеније принчеве, као на пр. принца Галицина. Ложе су најпре деловале под фирмомн ‘Осветљени људи’, чији су чланови врвели у Петрограду и Москви, како пише Joseph de Maistre. Али у доба репресалија, те ложе узимају име ‘Савез Спаса’ претварају се у још тајнија удружења, као на пр. ‘Јужна Унија’ или што особито подвлачимо, у удружења под називом ‘уједињени Словени’, која су у ствари биле масонске ложе, произишле из врло активних кијевских ложа…

    Катехизис Уједињених Словена излаже циљ овог међународног тајног удружења. Једним федеративним савезом и помоћу једне републиканске владе ујединити осам словенских земаља, чија су имена била исписана на једном печату, подељеном на осам делова: Русија, Пољска, Боемија, Моравска, Далмација, Мађарска са Трансилванијом, Србија са Молдавијом и Влашком… ( “Le Catechisme des Slaves expose les buts de cette redoutable societe: “Par une alliance federative et un gouvernement republican mais sans porter prejudice a leur independance respective, unir les huit pays slaves dont les noms etaient inscrits sur un sceau a huit compartiments: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongrie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie”).

    Године 1847 у Штрасбургу на Међународном Масонском Конгресу, који је претходио револуцијама од 1848. године, нашироко је коментарисана идеја о Уједињеним Државама Европе. Већ тада мислило се на формирање три европске федерације: романску, германску и словенску…

    Ми смо указали у нашем уводу на особиту важност периода 1865. године. Подвуцимо исто то поново, истичући особито редослед догађаја, који осветљавају оне догађаје, што се збивају данас, дајући кључ за разумевање ситуације, чија дубока тајанственост неможе да се схвати без њих…“

    Стр. 130: Бакуњин, то се зна, оснивач и вођа руског нихилизма, подбада свуда на друштвене нереде; мрежа његових агената или саучесника разграната је не само у унутрашњости Русије, већ и на њеним границама, нарочито у Пољској…“

    Имајући уна уму да је Бакуњин у једној брошури коју је издао под насловом „Мојим руским и пољским пријатељима“, дословно рекао:

    „Словени, Пољаци су нам потребни. Они сами ће нам помоћи, када будемо тражили све словенске земље у источној Пруској, у Буковини, у Галицији, у Боемији, у целој Аустрији и у Турској… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…“ (“Les Slaves, les Polonais nous sont necessaries. Eux-memes nous aideront quand l’heure du combat panslaviste sera venue, quand on revendiquera toute la terre slave dans la Prusse orientale, les Bukovine, la Galicie, la Boheme, dans toute l’Austriche et la Turquie… C’est nous les Slaves qui devons ouvrir la voie aux Grands Elus…” ( Види: Pierre Virion, Beintot un gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129-130; Inquire Within – Miss Stoddard,The trail of the Serpent, Hawthorne, California, U.S.A., 1969, стр. 139-140; Nesta H. Webster, A chart accompanying “The socialist network”, London, England, 1924; Editorial Staff, Helvetio, Voltaire, D’Alembert, Rousseau, Diderot, Frederick of Prussia, Hawthorne, California, U.S.A., 1973).

    У овом контексту ваља указати и на дело Освалда Шпенглера, које је објављено под насловом „Две Русије“, где између осталог стоји:

    „Петровштина је била и остала страно тело у русиству. У стварности није постојала једна Русија, већ две, привидна и права, званична и подземна. Страни елеменат је уносио отров од које се снажно тело разболело и умрло. То је био правом руском мишљењу неприступачан и неразуман дух западног рационализма у 18 и материјализма у 19 веку, који је као руски нихилизам водио свој неприродни и опасни живот међу руском ‘интелигенцијом’. Појавио се тип интелигентног Руса, који као реформисани Турчин, реформисани Кинез и реформисани Индус, био душевно и духовно од западне Европе до цинизма покварен, испражњен, упропашћен. Почело је то са Волтером и ишло преко Прудона и Маркса до Спенсера и Хегела. Баш се горња класа Толстојевског времена са тиме играла, блазирана, у жељи да буде духовита, безверна, непријатељски расположена према традицији, и овај је поглед на свет продирао доле до талога великих градова, литерата, народних агитатора и студената који су ‘ишли у народ’ и тамо развијали мржњу против горњег слоја западног стила: резултат је био доктринирани бољшевизам…

    Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала рана религиозност већ одавна у ‘проблеме’. Црква је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте претстављају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом. На другом се месту то исто покушава с окултизмом и теозофијом. А ништа није варљивије од наде да ће руска религија будућности оплодити западну. О следећем не би требало да већ данас постоји никаква сумња: руски је нихилизам са својом мржњом управљен како против државе, науке, уметности, тако такође и против Рима и Витенберга, чији се дух манифестовао у свим формама западне културе и који са њима треба да буде погођен. Русиство ће овај развитак отклонити у страну и преко Византа опет надовезати себе непосредно на Јерусалим.

    Али тиме је још једанпут казано како је безначајан бољшевизам – та крвава карикатура западних проблема који су са своје стране некада произашли из западне религиозности – за велико светско питање које данас Запад поставља на тапет и које само површински има везе са Русијом: избор између пруске или енглеске идеје, између социјализма или капитализма, државе или парламента…

    Бољшевичка владавина није никаква држава у нашем смислу, као Кипчак, царство „златне хорде“ у монголско време, из једне владајуће хорде – зване комунистичка партија – са поглавицама и једним свемоћним каном, и из једне отприлике сто пута бројније покорене и незаштићене масе. Од правог марксизма ту има врло мало, осим у називу и у програмима. У стварности постоји један татарски апсолутизам који подбуњује и експлоатише цео свет, не познавајући при том границе, чак ни границе опрезности, препреден, окрутан, с убиством као свакодневним средством управљања, сваког часа очекујући могућност појаве неког Џингискана који ће да стопи Азију и Европу“ ( Види: Освалд Шпенглер, Две Русије, Библиотека „Хришћанство и култура“, Свеска IV, Хановер, Немачка, Септембар 1948, стр. 7-8, 41-42, 56).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *