Загонетка (и одгонетања) песникове лозинке

„Сонет и смрт“ наслов је најновије књиге песама књижевника Рајка Петрова Нога коју је прошле недеље представио издавач  Српска књижевна задруга. Том приликом, о Ноговом песништву и овој збирци говорили су еминентни књижевни критичари, познаваоци песничког рукописа и укупног дела овог, у савременој српској књижевности јединственог и драгоценог, ствараоца

Говорећи о најновијој песничкој збирци Рајка Петрова Нога „Сонет и смрт“ (чине је тридесет три сонета), Александар Јовановић је рекао да је њен наслов својеврсна песничка лозинка у којој је садржано све – одабрани песнички оквир, тема певања, као и континуитет са српском и сопственом поезијом, те да се у песничком гласу стапа породична историја са предачким памћењем, и да се лични доживљај прелама кроз сопствену културу. Јовановић је приметио и да се у овој збирци суочавање са смрћу и химна животу не дају раздвојити: ,,куцање смрти на врата живота и химна животу овде постају једно исто“.

[restrict]
Наглашавајући да су,,Бол“, и ,,Сонет и смрт“ најбоље песничке књиге Рајка Петрова Нога, Јовановић је закључио: „Ово је књига песничког искуства у коју је стало све. Ово није кратак песнички облик и ‘роман у малом’. Сам наслов књиге је само наизглед обичан. То је лозинка којом је означено све.“
Према уверењу Душка Бабића ова Ногова књига има посебно место у ауторовом стваралачком опусу, будући да је ту реч о стиховима које је песник писао са свешћу да је пред њим коначно свођење рачуна. Песник не крије да је збирка настала „на последњој стопи“ , са наговештајем да је у питању „крај приче“. „Овим стиховима, Ного је спојио две најважније речи свог живота: сонет и смрт. Збирка је на својеврстан начин рекапитулација читавог Ноговог песничког опуса“.
„Смрт је нешто што је било блиско и што се с њим стопило још од ране младости. Читава Ногова поезија је нека врста смртописа и смртопева. Сонет је повлашћен начин објаве овог песника. Он је најлепше стихове исписао у овој форми. Може се рећи да је исписао највише сонета уз краља српског сонета, Раичковића. Код Нога је сонет категорија духа у којој се човек суочава са смрћу. Он разоткрива мистичну везу између сонета и смрти -римујући док све не сведе у једну мисао о сонету и смрти“, рекао је Душко Бабић.
О Ноговим сонетима говорио је и аутор обимног поговора ове књиге Јован Делић.
Према Делићевим речима, епилог је овде, у овој песничкој поруци пре свега „у знаку зиме, леда и снијега“.
„Знамо из Ногове поезије за једну и плавичасту кошуљицу снијега и смрти, за рано смрзавање у дјетињству. Зимомора се вратила да затвори круг, мећава да савије и замете пртину, мраз снијег и лед да замрзну слова и крај од приче. Мећава је посљедња рима смрти и сонета. У тој рими и тајним словима замрзнута је и велика пјесмотворна, амбивалентна – стваралачка и разорна –пјесникова туга. Њу не могу однијети ждралови на југ нити је могу отопити прољећа и љета. Њоме су утегнути сонет и смрт, Ногова поезија је непрестано цијеђење туге и живога бола, „заваравање крвника“. Смрт је била и остала његов стваралачки изазов. О њој је увијек пјевао из непосредне близине, али, никада толико и овако као у овој књизи. При том је ова поезија препуна свјетлости, што је доводи у везу са старом српском књижевношћу а онда са Његошем и Дучићем. Парадоксално, пјевањем о смрти, пјесник потврђује своју везаност за ,,вајкадашњу грешну Божју творевину, коју преболит не зна а време му је мрети“, „као што је чак и када пјева, нарочито тада везан за запамћени златни прах из свјетске и домаће књижевности, од Псалама Давидових и Књиге о Јову, преко антике и Тиресије до Едгара Поа, па од наше старе књижевности преко Његоша и Дучића, до Диса и Бојића. Гавран је још одраније Ногов двојник, наша птица која памти и опире се потопу, метафора Тиресије са Поовим смртним рефреном у кљуну Никад више што се ћирилицом и штампано као једна српска ријеч може разумјети као Never more, односно Невјерно море. Ријетки су не само српски пјесници који у одмаклој животној зрелости остварују тако високе пјесничке домете као Рајко Петров Ного. Он је обиљежио историју сонета учинивши га пјесмом о смрти“.
У свом поговору песничкој збирци,,Сонет и смрт“, Делић за великана савремене српске поезије између осталог каже да је ,,ходајући кенотаф својих најближих, који немају ни гроба ни биљега, самосвјесни кенотаф који говори стихове враћајући се кући по жеравици речи“.
„У чему је тајна ране Ногове зрелости и има ли то пјевање о свом ‘случају’ и своју универзалну димензију“, пита се Јован Делић, уз наслућени одговор да су то ,,све сами универзални архетипови о којима Ного пјева, преломљени кроз лични доживљај и свој ‘случај’“ , архетип универзалног дјетињства, архетип мајке, оца, куће, разореног дома, архетип сирочета изложеног злу и добру. И наравно, рано искуство смрти, родитељске и дјечје. Отуда та изворна снага Ногове ‘личне’ поезије, та њена двострукост, пјевање о свом првом и примордијалном болу који нас се дубоко тиче, јер преко архетипа живи у нама, јер то је наш људски, универзални бол.“

[/restrict]