Реч недеље

Марија Захарова
Виртуелна борба – на каучима

Када се деси терористички напад у европској или некој другој земљи, већ се осјећа „клонулост у моралној подршци“ и нема више „патоса и праведног гњева“ када се зидови и торњеви боје бојама заставе. – Нико, нажалост, никако не схвата да се са ове виртуелне борбе на каучима, са геџетима у рукама, мора прећи на реалну борбу. Друго, никако не могу да схвате док се Запад са цијелим свијетом бори против Русије виртуелно, против Запада се бори ИД – сурово и крваво.
Вест: Запад виртуелно против Русије, а реално му пријети ИД, извор РТРС

Александар Ламброс
ДЕФИНИЦИЈЕ

Другосрбијанац је, да дефинишемо термин, онај који је усвојио усташки наратив о Србима као цивилизацијској маргини културне Европе и мит о великој Србији као рационализацију за геноцид ниског интензитета у мирнодопским и високог у ратним условима. То су они што непрестано прде о српској урођеној неспособности за грађански суживот у окружењу у коме је једино Србија истински мултиетничка и мултиконфесионална. Што даље непрестано упозоравају на великосрпске аспирације и агресију која је тим већа и опаснија што су велика Хрватска и велика Албанија реалније, јер Срби никад не могу да буду задовољавајуће мали да би успели да нахране хрватско-бошњачко-шиптарско-македонску фантазију о сопственој величини. То су они који се баве сопственим злочинима и чишћењем сопственог дворишта као изразом ултимативног родољубља у пакету с потпуном неосетљивошћу и праведничком строгошћу спрам српског страдања и српских жртви. То су шампиони у западњачкој дисциплини менталне акробатике концептуализације по којој су српски ратови за ослобођење империјални ратови српске буржоазије а усташки геноцид „инцидент“ вековне хрватске еманципујуће тежње којој иначе нема шта да се замери. Они којима је некакав фантомски меморандум импотентних и потпуно ирелевантних српских академика, иначе никад званично усвојеним, у истој равни са Mein Kampf-ом, док је Изетбеговићева Исламска декларација, иначе, истински кривац за крвопролиће у Босни, израз еманципаторских тежњи још од Богумила јер су и Немањићи били геноцидни. Они којима је ћирилица израз примитивизма, провинцијализма и легитимизације атлантистичке цивилизацијске границе па би да је укину. То су они што се легитимишу као космополите и левичари све испијајући пићенце (о трошку српске владе, или српских порезних обвезника) с перјаницама најбруталнијег и најкрвавијег империјализма у историји човечанства, као што је Бернар-Анри Леви – „Хвала ти што си дошао да нам објасниш колико смо примитивни и само да знаш, мало сте нас бомбардовали! Требало је још, погледај нас на шта личимо!“
У тексту Џиберска елита или зашто Николи Коју сметају гусле, извор Патриот / Видовдан, 30. мај 2017

Јегор Холмогоров

Заборављање просечног западњака

У вредносној парадигми Запада победа Русије (није битно да ли је совјетска или не) над хитлеровском Немачком, на којој се још увек темељи светски поредак, јесте нешто до те мере противприродно да је просечном Европљанину и Американцу лакше да заборави на ту чињеницу. И тешко да ће сви напори „руске пропаганде“ (чију ефикасност русофоби несавесно преувеличавају) бити довољни да се промени мишљење Запада о историјској улози Русије у рату. Зато је за нас најбољи начин да заштитимо резултате Другог светског рата од ревизије – свагдашња спремност да их… поново покажемо.
У тексту Задовољан рушевинама Рајхстага, извор Култура, Православие.ру

Мислав Хорват
Шта разликује Запад од терориста

Срби су народ који чини мање од 0,1 посто свјетске популације, а дали су чак двојицу од десет највећих умова свијета. Иако чини само два посто европског копна, а више од 70 посто свих птичјих врста Европе је Србију изабрало за своје станиште. У Србији је рођено највише римских царева ван Италије. Небројна су научна, културна и цивилизацијска достигнућа тог народа који је вијековима Европу бранио од Турака, народа на којег су кидисала најмоћнија царства, којих одавно нема, а Срби су још увијек ту.
Деведесетих година Срби су се сами борили против исламског тероризма у Босни и на Косову. И како им је Запад захвалио? Послао је бомбе на српску дјецу. Тада за западне новинаре убице дјеце нису били психопати, него хуманитарци. Јер напад на Запад је терористички чин, а напад Запада на неког другог је „хуманитарна интервенција“. Исламски терористи су у толико мање лицемјерни од Запада што своје злочине бар не називају хуманошћу.
У тексту Зашто Запад никад неће победити Србе и Русе или Кад С. Максовић „твитује“, извор портал Стање ствари

Милош Ковић
Шта то глуми наш жалосни Београд

Ми јесмо предмет посебне обраде великих сила које су сличне методе већ примењивале на Хавајима, Филипинима, на Дивљем западу, у Индији. Али не може нам увек бити крив неко други. Српски образ осветлали су Срби из Републике Српске и бивше Крајине. Погледајте само несрећну Црну Гору, бившу српску Спарту. Или наш жалосни Београд, који и даље глуми да је главни град СФРЈ. У односу на своје претке, ми се заиста истичемо кукавичлуком, фаталистичком пасивношћу и лењошћу. Све то, међутим, може брзо да се промени. Овако је над српским пороцима, уочи великих победа 1912–1918, ламентирао и Владислав Петковић Дис. Потребни су само воља, памет и храброст… Упркос свему, не смемо да губимо време на самооптуживање, не смемо да изгубимо веру у сопствене снаге и да заборавимо да будућност припада само онима који се не предају.
У интервјуу Битке се воде да би се победило, извор zurnalist.rs, 31. мај 2017