Против рата и америчког империјализма

У Ричмонду, главном граду америчке савезне државе Вирџинија, од 16. до 18. јуна одржана је конференција под називом „Зауставимо ратове у земљи и иностранству“, у организацији Уједињене националне антиратне коалиције која окупља мировне активисте и борце за грађанска права из САД. О америчком империјализму и глобалној хегемонији с менталитетом друмског разбојника говорили су гости скупа из Јужне Кореје, Венецуеле, Конгоа, с Филипина, из Русије, Украјине, Мађарске… – различита имена и географске дужине, искуства у основи иста – а новинар „Печата“ био је позван да говори о нашем случају, кроз два излагања: о ратовима у бившој Југославији, и о српској петооктобарској револуцији.

Агенда иза ратова у бившој Југославији

Како је америчка пропаганда окривила Србе за ратове у бившој Југославији да би сакрила сопствену улогу и мотиве

Србија је имала ту несрећу, или привилегију, да се прва нађе на дебљем крају Новог светског поретка који је формиран после распада комунистичког блока.

Последице су биле разорне. Међународне санкције, уведене 1992. године, већ следеће године избрисале су готово 60 одсто индустријске производње у Србији. Србија је морала да се ослони на шверц готово свега што је било нужно; ова ситуација изазвала је друштвене последице које се осећају чак и четврт века касније, јер, нису универзитетски професори и библиотекари, већ разноразни криминалци организовали шверц широких размера, а са богатством које су тако стекли порастао је и њихов специфични утицај на читаво друштво.

А онда је, 1999. године, дошло и НАТО бомбардовање, фокусирано много више на цивилну инфраструктуру него на стриктно војне мете, узрокујући штету која је процењена на 30 до чак 100 милијарди долара; незамисливо велика сума за већ осиромашену земљу.

АМЕРИЧКА ИСТИНА И све је то било сасвим заслужено, судећи, макар, по извештавању западних корпоративних медија и пресудама Хашког трибунала за бившу Југославију, јер је Србија желела да створи Велику Србију, и Срби су починили готово све злочине у ратовима који су и започели због ове геноцидне идеологије. Хашки трибунал доказао је то, осудивши Србе на преко 1.120 година затвора због злочина над Хрватима, Бошњацима и Албанцима, док су сви они заједно, за своје злочине над Србима, осуђени на тек 63 и по године затвора.

Ипак, морамо ли да прихватимо ову истину, коју су установили западни медији и Хашки трибунал, као непорециву?

Одавно су, наиме, доказане везе између западних корпоративних медија и америчке обавештајне заједнице. А америчке дипломатске депеше, које је открио „Викиликс“, откриле су и да су и председник и главни тужиоци Трибунала били дубоко повезани с администрацијама у Вашингтону. Америчке дипломате су, примера ради, председника Трибунала Теодора Мерона описале као човека чије „иницијативе, приоритети и обзири блиско прате размишљања Владе САД“, главни тужилац Џефри Најс је заштићени извор“, то јест, доушник америчке амбасаде у Холандији, и Мерон и главна тужитељка Карла дел Понте с америчким су се званичницима консултовали чак и око садржине редовних извештаја које су подносили Савету безбедности Уједињених нација…

Како су саме Сједињене Државе учествовале у југословенским ратовима – борећи се против Срба у Хрватској, у Босни и на Косову – ова верзија догађаја, коју су креирали САД и њихови сарадници из корпоративних медија и Хашког трибунала, мора се прихватити с озбиљном резервом. Јер, то није објективна и непристрасно утврђена истина, већ само једна њена верзија, коју је створила једна од страна које су учествовале у ратовима.

Истина је да Србија никада није желела Велику Србију. Саму ту фразу измислила је аустроугарска пропаганда пред Први светски рат, како би оправдала свој напад на Србију. Доказ: после тог рата у коме је Србија победила, она није створила Велику Србију иако је могла, већ Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

[restrict]

РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ Али, погледајмо шта се догађало током деведесетих година прошлог века.

Санкције су Србији уведене пошто је у експлозији бомбе у реду за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву погинуо велики број људи; босански Срби одмах су били оптужени за тај злочин. Четврт века касније, међутим, Хашки трибунал у тишини је повукао оптужбу за тај злочин у процесима против вођа босанских Срба, Радована Караџића и Ратка Младића. Значи ли то да су санкције против Србије уведене под лажним изговором? Ево шта је лондонски лист „Индепендент“ писао 22. августа 1992, неколико месеци после те експлозије: „Званичници УН и високи западни војни званичници верују да су нека од најгорих скорашњих убистава у Сарајеву, укључујући и масакр најмање 16 људи у реду за хлеб, починили муслимански браниоци града – а не Срби који га опседају – као пропагандни трик за придобијање симпатија света и провоцирање војне интервенције (против Срба). Овакав став изражен је у поверљивим извештајима који круже централом УН у Њујорку, и у поверљивим брифинзима за америчке политичаре у Вашингтону.“

И сам рат у Босни могао је да буде избегнут, али су САД одлучиле другачије. Ево шта је бивши премијер Шведске Карл Билт написао 2015: „Основна структура Карингтон-Кутиљеровог плана (из марта 1992, пре него што ће се рат разбуктати) заправо је била поприлично слична плану који ће настати у Дејтону скоро четири године касније… Ако питате првог преговарача Европске заједнице, лорда Карингтона, он ће вам са потпуном убеђеношћу рећи да су Сједињене Државе охрабриле Алију Изетбеговића, вођу босанских муслимана, да одустане од тог плана… И даље је контроверзна и прича о неуспеху бившег америчког државног секретара Сајруса Венса и бившег британског шефа дипломатије Дејвида Овена 1993. године. Дејвид Овен уопште не крије свој став да је нова администрација у Вашингтону поткопала и потопила овај мировни план. Овен наводи да је, ‘од пролећа 1993. до лета 1995, по мом мишљењу, ефекат америчке политике заправо било пролонгирање рата против босанских Срба у БиХ’. Ово су тешке речи, а фајлови Сајруса Венса, који се очигледно осећао напуштеним од стране Вашингтона, остаће запечаћени још много година.“

Узгред буди речено, истоветна тајновитост примењена је и у вези са масакром у Сребреници – Савет безбедности УН одлучио је 1995, на иницијативу САД, Француске и Велике Британије, да архивира комплетну УН-ову сребреничку документацију за наредних 30 до 50 година, и да је не достави чак ни Хашком трибуналу. Чему ова тајновитост, ако нема шта да се крије?

Косовски рат? Ево шта је Ноам Чомски записао 2008: „У предговору књизи о НАТО бомбардовању Србије свог сарадника Џона Нориса, Строб Талбот, бивши државни подсекретар САД, пише да они који желе да сазнају шта се догодило (…) треба да прочитају Норисово објашњење. А Норис закључује да ‘југословенски отпор ширим трендовима политичких и економских реформи – а не патње косовских Албанаца – понајбоље објашњавају овај НАТО рат’.“

У сличном тону, Хенри Кисинџер је на следећи начин описао преговоре у Рамбујеу, чији је неуспех довео до рата: „Текст споразума из Рамбујеа, који је тражио од Србије да прихвати НАТО трупе на читавој територији Југославије, био је провокација, изговор за почетак бомбардовања.“

Ево и изјаве Џорџа Кенија, бившег званичника Стејт департмента: „Виши званичник Стејт департмента хвалио се како су Сједињене Државе ‘намерно поставиле лествицу више него што Срби могу да прихвате’. Србима је требало, према овом званичнику, мало бомбардовања како би се уразумили.“

ЧЕТИРИ МОТИВА Суштина је у следећем: није Србија желела ратове у бившој Југославији, ратове су желеле Сједињене Америчке Државе.

Зашто? Постоји неколико разлога.

Први је – сама Србија, јер је она највећа земља у региону и њен политички центар гравитације, како је недавно рекао сенатор Џон Мекејн. Она је, једноставно, морала да престане да се опире горепоменутим „ширим трендовима политичких и економских реформи“.

Друго, после распада Совјетског Савеза, НАТО је морао да пронађе разлог за наставак свог постојања.

Треће, бомбардујући Србију 1999, он је показао да може да интервенише војно без дозволе Уједињених нација, да може да крши међународно право без последица.

И коначно, управо је на Балкану формулисана доктрина одговорности за заштиту (Responsibility to Protect – R2P), која ће потом представљати основу за остале, наводно племените и хуманитарне интервенције које су убиле милионе људи широм света, пригодно при том служећи интересима вашингтонске политичке и пословне елите…     

Цена српске обојене револуције

Зашто су Сједињене Америчке Државе организовале петооктобарски преврат?

Ако је веровати Стробу Талботу, бившем америчком државном подсекретару, НАТО није бомбардовао Србију 1999. због „патњи косовских Албанаца“, већ због њеног „отпора ширим трендовима политичких и економских реформи“.

ПОТЧИЊАВАЊЕ СРБИЈЕ Пошто се косовски рат завршио, оно што је остало од Србије наставило је да се опире овим политичким и економским реформама. Слободан Милошевић остао је на власти у Србији без Косова. А то је значило да рат мора да се настави, само другачијим средствима. Бомбе су замењене српском обојеном револуцијом, познатом и као „булдожер револуција“ 5. октобра 2000.

Иако је очигледно, ово опажање морамо да имамо у виду: обојене револуције нису циљ саме за себе, оне су средство за остваривање жељеног циља. Српска обојена револуција, као и било која друга, није била крај процеса, већ његов почетак. У српском случају, она је представљала почетак финалне фазе процеса присиљавања земље да се повинује западним интересима, процеса који је започео санкцијама и био настављен НАТО бомбардовањем.

ОРГАНИЗАЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ Како је српска обојена револуција организована, и какав је био – или, јесте – њен исход?

Пре свега, треба приметити да друштвени услови за Милошевићево уклањање с власти јесу постојали. Укратко, критична маса Срба постала је уморна после скоро деценије ратова, изолације и сиромаштва. Промена је, вероватно, постала неизбежна, јер је све већи број људи почео да верује да ће Милошевићев одлазак решити све проблеме, од економије до Косова, будући да су Милошевићеви опоненти тврдили да ће Косово бити враћено Србији чим у Србији буде успостављена демократија западног типа.

Милошевићевом последњем јавном упозорењу, да Запад не напада Србију због Милошевића, већ напада Милошевића због Србије, мало ко је поверовао, укључујући и мене самог. Нико му није веровао када је рекао да западне силе желе да ставе читав Балкан под своју контролу, да ће Косово постати независно, да ће економија бити још више девастирана кроз приватизацију и пљачкање државне имовине.

Почеци српске обојене револуције 2000. могу се пронаћи још у 1997. години, када су САД и Велика Британија, уз помоћ Џорџа Сороша и његове Фондације за отворено друштво, почеле да финансирају мрежу локалних, такозваних „независних“ електронских медија, како би се супротставили утицају државних медија под контролом Милошевића. Милошевићевој пропаганди била је супротстављена пропаганда Запада, маскирана етикетом независног новинарства.

Други део операције представљало је обједињавање српских опозиционих партија, исувише слабих и корумпираних да би се појединачно супротставиле Милошевићу. Американци су формирали, финансирали и обучавали Демократску опозицију Србије, конгломерат од 17 политичких партија, открили су недуго после 5. октобра „Вашингтон пост“ и „Њујорк тајмс“.

Упоредо с тим, оформљен је омладински покрет „Отпор“, као једно од најважнијих средстава за галванизовање подршке за борбу против Милошевића. Сам покрет појавио се ни од куда, са свежим, младим лицима на челу, без једног лидера и са само једном поруком: Готов је. Све је деловало спонтано; Милошевићеви медији тврдили су супротно, али, опет, нико им није веровао. Ипак, недуго после револуције, и „Вашингтон пост“ и „Њујорк тајмс“ објавили су детаљне извештаје о томе како су Американци финансирали и обучавали припаднике покрета, описујући, на пример, тренинге у Будимпешти за припаднике „Отпора“, којима је руководио пензионисани амерички пуковник Роберт Хелви.

Део припрема за српску октобарску револуцију састојао се и у подривању Милошевићеве структуре власти изнутра. Неки од званичника били су убеђени да су промене стране, могуће уз мито и претње, устврдио је новинар „Скај њуза“ Тим Маршал у својој књизи „Игра сенки“. И заиста, неколико проминентних припадника владајуће структуре окренуло се опозицији, укључујући бившег начелника Генералштаба Војске Југославије Момчила Перишића; 2002. он је ухапшен због шпијунаже у корист САД, пошто је био ухваћен на делу са званичником ЦИА-е Џоном Дејвидом Нејбором. Важније од тога, на дан 5. октобра, један број високо и средње позиционираних полицијских и војних званичника одбио је да изврши наређење, омогућивши тиме демонстрантима да заузму зграду парламента, државне телевизије и друге кључне тачке за успех демократске револуције која је неодољиво подсећала на државни удар.

МОТИВАЦИЈА СТРАХОМ Осим мита и претњи, Тим Маршал тврди и да се „у појединим случајевима страх показао као моћан мотиватор. Неколико високих владиних званичника било је убијено; до данас се не зна ко је за то одговоран. Један српски индустријалац с обавештајним контактима приметио је, ‘многи су почели да мисле, па, ако Американци могу да убију министра одбране, онда лако могу да убију и мене’. И људи су почели да траже начин да побегну с брода који тоне.“

А ево шта је Нил Кларк записао у „Гардијану“ 2003: „Постоје докази да су криминалне групе, повезане с америчким обавештајцима, извршиле серију убистава кључних поборника Милошевићевог режима, укључујући министра одбране Павла Булатовића и директора ЈАТ-а Жику Петровића.“

Треба додати и да су, у време ових убистава, Милошевићеви сарадници оптуживали Запад да их је организовао.

Оно што је неспорно, јесте чињеница да је неколико најважнијих криминалних група заиста играло важну улогу у догађајима 5. октобра. И чињеница је да је ЦИА убацила најмање једног свог сарадника, особу под именом Чедомир Михајловић, у највећу криминалну групу у земљи у то време – ово на основу тајног извештаја српске обавештајне службе из 2004. о овој групи кога потврђују и бројни други докази, укључујући и судско сведочење бившег вође ове групе.

ИНВЕСТИЦИЈА И ПРОФИТ У сваком случају, када је освануо Дан Д, Милошевићев режим срушио се као кула од карата.

Колико новца су САД инвестирале у „српску“ револуцију? Крајем 2000. „Вашингтон пост“ писао је да је 41 милион долара издвојен само из буџета САД за 1999. и 2000. Адам Лебор, у својој књизи о Милошевићу, говори о цифри од 70 милиона долара. Вилијам Монтгомери, бивши амерички амбасадор у Београду, споменуо је бројку од преко 100 милиона, објашњавајући касније да нико заправо и не зна прецизну цифру, али да су „Сједињене Државе сматрале да Милошевић мора да оде“ и да не треба штедети ни новца ни труда да би се остварио тај циљ.

Ово је била инвестиција која је Србију скупо стајала, будући да је она престала да се опире споменутим „ширим трендовима политичких и економских реформи“.

Која је била цена ових економских реформи? Према званичним подацима, „скоро сва предузећа у друштвеном власништву продата су између 2002. и 2011. за бедних 2,6 милијарди евра“. Истовремено, Међунардони конзорцијум истраживачких новинара израчунао је да је 51 милијарда долара изнета из земље само на основу Закона о приватизацији који је донет уз помоћ Светске банке и ММФ-а. Укратко, државна и друштвена предузећа продата су јефтино, знатно испод њихове стварне вредности, а њихова имовина испумпана је у иностранство, у приватне џепове и на оф-шор рачуне. Коначни резултат – од 3.017 приватизованих предузећа, скоро две хиљаде је банкротирало после приватизације. Индустријска производња у Србији је 2012. године била на нижем нивоу него 1999, када је НАТО извршио агресију на Србију.

Плаћена је, такође, и политичка цена, у облику обавезног процеса придруживања Европској унији, иако мање од половине грађана Србије подржава чланство Србије у ЕУ, а противе му се чак три четвртине ако услов за то постане формално признање независности Косова; узгред, то ће се и догодити. Упоредо с тим, упркос томе што свега око 10 одсто Срба подржава учлањење Србије у НАТО, сарадња Србије и НАТО-а постаје све дубља, уз реформу наше војске која се спроводи у складу с америчким интересима, како су показале „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије.

Због ових је разлога и спроведена српска обојена револуција 5. октобра 2000. Шта Срби мисле о њој, 17 година касније? Читава петооктобарска политичка класа је, на последњим парламентарним изборима, одбачена двотрећинском већином гласова. Упркос томе, међутим, Србија и даље остаје на курсу који јој је одређен тог дана.         

[/restrict]