ПОЧЕЛО ЈЕЗИЧКИМ СПОРЕЊИМА, ЗАВРШЕНО РАТОМ

Како је у новој књизи из колекције „Одговори“ Милош Јевтић представио лингвисту проф. др Срету Танасића и како су у Сарајеву, граду у коме су се, испод наоко мирног и идиличног живљења, прво у језику, у лингвистици, а онда и осталим животним сферама, зачели малигни процеси који су, у својој разорности, врхунац достигли у крвавом рату од 1991. до 1995. године

У једној од најновијих књига, 212. из познате Колекције „Одговори“,  Милош Јевтић је представио универзитетског професора, србисту и лингвисту Срету Танасића. Издање куће „НМ либрис“ из Београда носи наслов „Разумевање језика: разговори са Сретом Танасићем“. У трајању дугом четири деценије Јевтић објављује књиге разговора са српским уметницима, научницима, мислиоцима, културним и јавним радницима који су се уздигли  значајним делом и узорним животом, обележили своје време и имали шта да кажу савременицима, али и будућим нараштајима. Међу њима је и Срето Танасић.

Саговорници, чији су се животописи нашли међу корицама Јевтићевих књига, сами себе представљају. Тако сазнајемо да је Танасић у Подновљу код Добоја почео школовање, а наставио на Филозофски факултет у Сарајеву, на Групи за српскохрватски језик и јужнословенске књижевности, где се већ дипломским радом определио за синтаксу, како се онда звао, српскохрватског језика. После  постдипломских студија, проводи годину дана у Москви као лектор предавач на Универзитету Ломоносов. У Сарајеву је докторирао, и започео научну каријеру.

Основна константа Танасићевог тадашњег, али и каснијег живота, како је приметио у предговору ове књиге академик Предраг Пипер, била је „стални успон“, који је, само кратко, прекинуо верско-грађански рат што је захватио Босну и Херцеговину 1992. године. Тај се рат најсуровије показао у Сарајеву, из кога је Танасић, са својом породицом, заједно са десетинама хиљада сарајевских Срба, побегао у Србију, са осећањем да је бежанија само кошмарни сан и са надом да ће се вратити у свој град. Крајем лета 1992. године, по пресељењу у Београд, запослио у Институту за српски језик САНУ, истовремену и на Филозофском факултету у Нишу.

[restrict]

УГЛЕД САРАЈЕВСКИХ ЛИНГВИСТА Доста питања постављених Срети Танасићу односила су се на Сарајево, и бројне странице ове књиге посвећене су Сарајеву, граду у коме су се, испод наоко мирног и идиличног живљења, прво у језику у лингвистици, а онда и осталим животним сферама, зачели малигни процеси који су, у својој разорности, врхунац достигли у крвавом рату од 1991. до 1995. године. Да кажемо и то да се Танасић, иако по ужој специјалности лингвиста, изузетно успешно, сведочећи из прве руке, упустио у описивање неких догађаја, објашњавање појединих историјских појава и разарајућих друштвених процеса који су се најбоље видели у Сарајеву, у коме су време откуцавала она три Андрићева сата из „Писма из 1920. године“.

Значајан део Танасићеве приче бави се сарајевским Филозофским факултетом. Студије српскохрватског језика на „голој ледини“, на Сарајевском универзитету, основаном после Другог светског рата, засновали су Срби, професори Јован Вуковић и Светозар Марковић, обојица београдски, Белићеви ђаци, развијали њихови ученици Ксенија Милошевић и Богдан Л. Дабић, а развоју су значајно доприносили и Драган Вујичић, Невенка Гошић, Вуковићеви ђаци запослени у АНУБиХ, и лингвиста Саво Пујић, који је радио у сарајевском Заводу за издавање уџбеника. Ова група професора пресудно је утицала да Сарајево постане значајан лингвистички центар, где се, условно речено, јавила и сарајевска лингвистичка школа. Данас на Сарајевском универзитету нема ниједног Србина лингвисте.

Захваљујући угледу сарајевских лингвиста окупљених око Јована Вуковића, како подсећа Срето Танасић, Сарајеву је указана част да 1965, пет година после усвајања новог Правописа српскохрватског језика, буде домаћин Петог конгреса југословенских слависта. Овај научни скуп значајан је по томе што су се на њему огласили сви присутни хрватски лингвисти, сем Стјепана Бабића, који им се касније придружио, указујући да је Новосадски договор неодржив због тога што се новоименовани српскохрватски језик раслојава у варијанте. Тада се чуо став да о хрватској варијанти језика могу одлучивати само хрватски лингвисти. Убрзо после тога, 1967. године уследила је „Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика“, што је био повод српским језикословцима да се огласе „Предлогом за размишљање“. Тиме је ударен глогов колац заједничком, српскохрватском језику, али и југословенској држави.

Појачан надзор над лингвистима на сарајевском Филозофском факултету, скреће пажњу Срето Танасић, почиње да предузима Централни комитет Савеза комуниста Босне и Херцеговине, који ипак није успевао да стави под контролу Катедру за српскохрватски језик чији су се професори држали Новосадског договора. Међутим, 1971. године ЦК СК Бих усвојио је докуменат „Књижевни језик и књижевна политика у Босни и Херцеговини“, где је проговорено о неопходности неговања аутохтоних босанскохерцеговачких књижевних вредности и где је најављено утврђивање босанскохерцеговачког књижевног израза.

Пошто босанскохерцеговачки комунистички врх међу лингвистима на сарајевском Филозофском факултету није могао да нађе погодне сараднике, прибегло се оснивању Института за језик (без назнаке о којем је језику реч) који је почео да ради 1972. године. Очекивало се да ће се међу новозапосленим језикословцима ове институције наћи сарадници који ће, пре свега, поштовати партијске захтеве. Нешто касније, 1973. године на једном скупу у Мостару, опет у организацији ЦК СК БиХ, говорило се о језику, где је отворено покренута прича о неопходности изграђивања посебног босанскхерцеговачког књижевног израза. Онима који су се залагали за ту идеју придружио се и писац Младен Ољача. После тога скупа утемељивач лингвистике на Филозофском факултету у Сарајеву, проф. др Јован Вуковић склоњен је из јавног живота. На новом скупу у Теслићу иза кога је стајало босанскохерцеговачко партијско и државно руководство, одржаном 1977, наметнут је разговор о „босанскохерцеговачком стандарднојезичком изразу српскохрватског – хрватскосрпског језика“. Идеја није подржана, супротставили су јој се неки високи политичари и неки лингвисти. Овај посао босанскохерцеговачки комунисти нису успели да заврше, али од њега нису одустајали. Врло важно је Танасићево подробно сведочење о овим догађањима јер Сарајево од седамдесетих година било место где се преламала језичка ситуација, а ломови у језику претходили су државном слому.

„ЈЕЗИК И ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА” У лето 1987. године радна група Предсједништва ЦК СКБиХ срочила је докуменат под насловом „Остваривање књижевнојезичке политике у СР БиХ“. Босанскохерцеговачке комунисте у стварању посебног босанског језика омеле су друштвене промене и вишепартијски систем уведен крајем осамдесетих година двадесетог века. Посао који су припремили и у доброј мери урадили комунисти преузела је новооснована Странка демократске акције, чија је идеологија почивала на исламској декларација Алије Изетбеговића.

Наставак посла везаног за бошњачки језик, који су започели босанскохерцеговачки комунисти и Странка демократске акције, како произлази из сведочења Срете Танасића, преузела је Норвешка, која је у Неуму 2001. године организовала научни скуп „Језик и демократизација“. На скуп, који је водио норвешки лингвиста Свен Менесланд, позвани су лингвисти из новостворених држава насталих распадом Југославије. Свен Менесланд је иступао са мишљењем: „Неки Срби и Хрвати сматрају да је термин босански језик унитаризам, што је тешко подржати.“ Други скуп, чије организовање је такође платила норвешка влада, Свен Менесланд организовао је у Сарајеву 2005. где су такође позвани лингвисти из универзитетских центара са простора бивше југословенске државе. Професор Менесланд покушавао је да наметне став да би „босански језик могао имати нешто ширу норму за све у БиХ“. Супротставили су му се српски и хрватски лингвисти. На овом скупу био је и шведски слависта Свен Густавсон.

УСПЕХ У ИНСТИТУТУ САНУ Када се крајем лета 1992. године Танасић доселио у Београд, запослио се у Институту за српски језик САНУ 1994, где га је срдачно дочекао директор Драго Ћупић и колеге лингвисти Митар Пешикан,   Егон Фекете, Мирослав Николић, Милосав и Милица Тешић, Петар Ч. Сладојевић. Упознао се са академицима Милком и Павлом Ивићем и Предрагом Пипером, почео сарађивати с многим професорима на Филолошком факултету. Такође, сарађује с часописима који су се бавили језичким питањима и учествује у пројектима Института. У међувремену је почео да се бави и педагошким радом, предаје студентима србистике на Нишком и Бањалучком универзитету. Активан у научном раду, спреман за сарадњу и пожртвовање за општу ствар, стекао је леп углед па је већ у априлу 2004. постао заменик директора Института, а од маја 2006. до јуна 2016. био је директор ове значајне научне установе. За свог мандата успео је да удвостручи број научника у њој, за то време је утростручен број доктора наука, што није пошло за руком директору ниједног другог института САНУ, развио је издавачку делатност, организовао научне скупове, вратио Институт у свет славистике. У Београду је објавио и своје најзначајније књиге, од којих су неке награђиване и доживеле два издања, а углавном се баве синтаксом српског језика.

Поред тога, одговарајући на питање Милоша Јевтића, Танасић је изнео своје виђење положаја националних научних дисциплина у Србији, посебно статуса српског језика у друштву. Говорио је и о односу између интелектуалаца и државе, о томе како види будућност Србије и српског народа.

Како рече академик Пипер: „Кад тако тешкоћама прекаљен човек говори о крупним, а понекад и суштинским питањима српског језика, српског народа и српске културе, већ и сама чињеница стеченог великог животног искуства, и професионалног угледа, додатно подстиче човека да с посебном пажњом прочита одговоре проф. др Срете Танасића на питања Милоша Јевтића.“              

[/restrict]