POČELO JEZIČKIM SPORENJIMA, ZAVRŠENO RATOM

Kako je u novoj knjizi iz kolekcije „Odgovori“ Miloš Jevtić predstavio lingvistu prof. dr Sretu Tanasića i kako su u Sarajevu, gradu u kome su se, ispod naoko mirnog i idiličnog življenja, prvo u jeziku, u lingvistici, a onda i ostalim životnim sferama, začeli maligni procesi koji su, u svojoj razornosti, vrhunac dostigli u krvavom ratu od 1991. do 1995. godine

U jednoj od najnovijih knjiga, 212. iz poznate Kolekcije „Odgovori“,  Miloš Jevtić je predstavio univerzitetskog profesora, srbistu i lingvistu Sretu Tanasića. Izdanje kuće „NM libris“ iz Beograda nosi naslov „Razumevanje jezika: razgovori sa Sretom Tanasićem“. U trajanju dugom četiri decenije Jevtić objavljuje knjige razgovora sa srpskim umetnicima, naučnicima, misliocima, kulturnim i javnim radnicima koji su se uzdigli  značajnim delom i uzornim životom, obeležili svoje vreme i imali šta da kažu savremenicima, ali i budućim naraštajima. Među njima je i Sreto Tanasić.

Sagovornici, čiji su se životopisi našli među koricama Jevtićevih knjiga, sami sebe predstavljaju. Tako saznajemo da je Tanasić u Podnovlju kod Doboja počeo školovanje, a nastavio na Filozofski fakultet u Sarajevu, na Grupi za srpskohrvatski jezik i južnoslovenske književnosti, gde se već diplomskim radom opredelio za sintaksu, kako se onda zvao, srpskohrvatskog jezika. Posle  postdiplomskih studija, provodi godinu dana u Moskvi kao lektor predavač na Univerzitetu Lomonosov. U Sarajevu je doktorirao, i započeo naučnu karijeru.

Osnovna konstanta Tanasićevog tadašnjeg, ali i kasnijeg života, kako je primetio u predgovoru ove knjige akademik Predrag Piper, bila je „stalni uspon“, koji je, samo kratko, prekinuo versko-građanski rat što je zahvatio Bosnu i Hercegovinu 1992. godine. Taj se rat najsurovije pokazao u Sarajevu, iz koga je Tanasić, sa svojom porodicom, zajedno sa desetinama hiljada sarajevskih Srba, pobegao u Srbiju, sa osećanjem da je bežanija samo košmarni san i sa nadom da će se vratiti u svoj grad. Krajem leta 1992. godine, po preseljenju u Beograd, zaposlio u Institutu za srpski jezik SANU, istovremenu i na Filozofskom fakultetu u Nišu.

[restrict]

UGLED SARAJEVSKIH LINGVISTA Dosta pitanja postavljenih Sreti Tanasiću odnosila su se na Sarajevo, i brojne stranice ove knjige posvećene su Sarajevu, gradu u kome su se, ispod naoko mirnog i idiličnog življenja, prvo u jeziku u lingvistici, a onda i ostalim životnim sferama, začeli maligni procesi koji su, u svojoj razornosti, vrhunac dostigli u krvavom ratu od 1991. do 1995. godine. Da kažemo i to da se Tanasić, iako po užoj specijalnosti lingvista, izuzetno uspešno, svedočeći iz prve ruke, upustio u opisivanje nekih događaja, objašnjavanje pojedinih istorijskih pojava i razarajućih društvenih procesa koji su se najbolje videli u Sarajevu, u kome su vreme otkucavala ona tri Andrićeva sata iz „Pisma iz 1920. godine“.

Značajan deo Tanasićeve priče bavi se sarajevskim Filozofskim fakultetom. Studije srpskohrvatskog jezika na „goloj ledini“, na Sarajevskom univerzitetu, osnovanom posle Drugog svetskog rata, zasnovali su Srbi, profesori Jovan Vuković i Svetozar Marković, obojica beogradski, Belićevi đaci, razvijali njihovi učenici Ksenija Milošević i Bogdan L. Dabić, a razvoju su značajno doprinosili i Dragan Vujičić, Nevenka Gošić, Vukovićevi đaci zaposleni u ANUBiH, i lingvista Savo Pujić, koji je radio u sarajevskom Zavodu za izdavanje udžbenika. Ova grupa profesora presudno je uticala da Sarajevo postane značajan lingvistički centar, gde se, uslovno rečeno, javila i sarajevska lingvistička škola. Danas na Sarajevskom univerzitetu nema nijednog Srbina lingviste.

Zahvaljujući ugledu sarajevskih lingvista okupljenih oko Jovana Vukovića, kako podseća Sreto Tanasić, Sarajevu je ukazana čast da 1965, pet godina posle usvajanja novog Pravopisa srpskohrvatskog jezika, bude domaćin Petog kongresa jugoslovenskih slavista. Ovaj naučni skup značajan je po tome što su se na njemu oglasili svi prisutni hrvatski lingvisti, sem Stjepana Babića, koji im se kasnije pridružio, ukazujući da je Novosadski dogovor neodrživ zbog toga što se novoimenovani srpskohrvatski jezik raslojava u varijante. Tada se čuo stav da o hrvatskoj varijanti jezika mogu odlučivati samo hrvatski lingvisti. Ubrzo posle toga, 1967. godine usledila je „Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika“, što je bio povod srpskim jezikoslovcima da se oglase „Predlogom za razmišljanje“. Time je udaren glogov kolac zajedničkom, srpskohrvatskom jeziku, ali i jugoslovenskoj državi.

Pojačan nadzor nad lingvistima na sarajevskom Filozofskom fakultetu, skreće pažnju Sreto Tanasić, počinje da preduzima Centralni komitet Saveza komunista Bosne i Hercegovine, koji ipak nije uspevao da stavi pod kontrolu Katedru za srpskohrvatski jezik čiji su se profesori držali Novosadskog dogovora. Međutim, 1971. godine CK SK Bih usvojio je dokumenat „Književni jezik i književna politika u Bosni i Hercegovini“, gde je progovoreno o neophodnosti negovanja autohtonih bosanskohercegovačkih književnih vrednosti i gde je najavljeno utvrđivanje bosanskohercegovačkog književnog izraza.

Pošto bosanskohercegovački komunistički vrh među lingvistima na sarajevskom Filozofskom fakultetu nije mogao da nađe pogodne saradnike, pribeglo se osnivanju Instituta za jezik (bez naznake o kojem je jeziku reč) koji je počeo da radi 1972. godine. Očekivalo se da će se među novozaposlenim jezikoslovcima ove institucije naći saradnici koji će, pre svega, poštovati partijske zahteve. Nešto kasnije, 1973. godine na jednom skupu u Mostaru, opet u organizaciji CK SK BiH, govorilo se o jeziku, gde je otvoreno pokrenuta priča o neophodnosti izgrađivanja posebnog bosanskhercegovačkog književnog izraza. Onima koji su se zalagali za tu ideju pridružio se i pisac Mladen Oljača. Posle toga skupa utemeljivač lingvistike na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, prof. dr Jovan Vuković sklonjen je iz javnog života. Na novom skupu u Tesliću iza koga je stajalo bosanskohercegovačko partijsko i državno rukovodstvo, održanom 1977, nametnut je razgovor o „bosanskohercegovačkom standardnojezičkom izrazu srpskohrvatskog – hrvatskosrpskog jezika“. Ideja nije podržana, suprotstavili su joj se neki visoki političari i neki lingvisti. Ovaj posao bosanskohercegovački komunisti nisu uspeli da završe, ali od njega nisu odustajali. Vrlo važno je Tanasićevo podrobno svedočenje o ovim događanjima jer Sarajevo od sedamdesetih godina bilo mesto gde se prelamala jezička situacija, a lomovi u jeziku prethodili su državnom slomu.

„JEZIK I DEMOKRATIZACIJA” U leto 1987. godine radna grupa Predsjedništva CK SKBiH sročila je dokumenat pod naslovom „Ostvarivanje književnojezičke politike u SR BiH“. Bosanskohercegovačke komuniste u stvaranju posebnog bosanskog jezika omele su društvene promene i višepartijski sistem uveden krajem osamdesetih godina dvadesetog veka. Posao koji su pripremili i u dobroj meri uradili komunisti preuzela je novoosnovana Stranka demokratske akcije, čija je ideologija počivala na islamskoj deklaracija Alije Izetbegovića.

Nastavak posla vezanog za bošnjački jezik, koji su započeli bosanskohercegovački komunisti i Stranka demokratske akcije, kako proizlazi iz svedočenja Srete Tanasića, preuzela je Norveška, koja je u Neumu 2001. godine organizovala naučni skup „Jezik i demokratizacija“. Na skup, koji je vodio norveški lingvista Sven Menesland, pozvani su lingvisti iz novostvorenih država nastalih raspadom Jugoslavije. Sven Menesland je istupao sa mišljenjem: „Neki Srbi i Hrvati smatraju da je termin bosanski jezik unitarizam, što je teško podržati.“ Drugi skup, čije organizovanje je takođe platila norveška vlada, Sven Menesland organizovao je u Sarajevu 2005. gde su takođe pozvani lingvisti iz univerzitetskih centara sa prostora bivše jugoslovenske države. Profesor Menesland pokušavao je da nametne stav da bi „bosanski jezik mogao imati nešto širu normu za sve u BiH“. Suprotstavili su mu se srpski i hrvatski lingvisti. Na ovom skupu bio je i švedski slavista Sven Gustavson.

USPEH U INSTITUTU SANU Kada se krajem leta 1992. godine Tanasić doselio u Beograd, zaposlio se u Institutu za srpski jezik SANU 1994, gde ga je srdačno dočekao direktor Drago Ćupić i kolege lingvisti Mitar Pešikan,   Egon Fekete, Miroslav Nikolić, Milosav i Milica Tešić, Petar Č. Sladojević. Upoznao se sa akademicima Milkom i Pavlom Ivićem i Predragom Piperom, počeo sarađivati s mnogim profesorima na Filološkom fakultetu. Takođe, sarađuje s časopisima koji su se bavili jezičkim pitanjima i učestvuje u projektima Instituta. U međuvremenu je počeo da se bavi i pedagoškim radom, predaje studentima srbistike na Niškom i Banjalučkom univerzitetu. Aktivan u naučnom radu, spreman za saradnju i požrtvovanje za opštu stvar, stekao je lep ugled pa je već u aprilu 2004. postao zamenik direktora Instituta, a od maja 2006. do juna 2016. bio je direktor ove značajne naučne ustanove. Za svog mandata uspeo je da udvostruči broj naučnika u njoj, za to vreme je utrostručen broj doktora nauka, što nije pošlo za rukom direktoru nijednog drugog instituta SANU, razvio je izdavačku delatnost, organizovao naučne skupove, vratio Institut u svet slavistike. U Beogradu je objavio i svoje najznačajnije knjige, od kojih su neke nagrađivane i doživele dva izdanja, a uglavnom se bave sintaksom srpskog jezika.

Pored toga, odgovarajući na pitanje Miloša Jevtića, Tanasić je izneo svoje viđenje položaja nacionalnih naučnih disciplina u Srbiji, posebno statusa srpskog jezika u društvu. Govorio je i o odnosu između intelektualaca i države, o tome kako vidi budućnost Srbije i srpskog naroda.

Kako reče akademik Piper: „Kad tako teškoćama prekaljen čovek govori o krupnim, a ponekad i suštinskim pitanjima srpskog jezika, srpskog naroda i srpske kulture, već i sama činjenica stečenog velikog životnog iskustva, i profesionalnog ugleda, dodatno podstiče čoveka da s posebnom pažnjom pročita odgovore prof. dr Srete Tanasića na pitanja Miloša Jevtića.“              

[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *