Нови Твин пикс – ТВ револуција с дејством чистог хероина

Пред светском и нашом телевизијском публиком (ко прати „ХБО” или му је доступан „Шоутајм“) коначно се појавио наставак култне серије „Твин Пикс“ с којом је њен аутор Дејвид Линч успео да створи ремек-дело провокације, апстракције, бизарности, импровизације и потурања уметничког екстремизма у форми забаве за најшире масе и то у таквој мери да је из коматозне летаргије пренуо добар део гледалишта учинивши ултимативно опасну ствар – натерао га је да мисли!

У последњу деценију прошлог века свет је ушао између осталог и са једном, како је одмах било очигледно, а с протоком времена још више, револуционарном телевизијском серијом „Твин Пикс“ америчког синеасте Дејвида Линча и његовог сценаристичког сарадника Марка Фроста. Овај је тандем, наравно с посебним акцентом на јединствено специфично ауторство Линча, у тим првим годинама деведесетих с две сезоне (и једним нешто каснијим филмом) „Твин Пикса“ комерцијалној телевизији донео нешто толико другачије да је било потребно прилично много времена да би и гледаоци, а још више оци и очеви свих телевизијских компанија у то време активним, да макар и покушају да схвате шта их је задесило. Овај наставак на који се у историји телевизије најдуже чекало је био у припреми и ауторовој намери да се догоди одмах после прве две сезоно. Али управо због поменуте збуњености оних што одлучују тај се наставак ставио на лед. Све до данас. Али га нису продуцентски подржали челници моћне „Еј-Би-Си“ ТВ-мреже на којој је поникао, већ једна од најмоћнијих америчких кабловских и сателитских ТВ-мрежа, у овом моменту „Шоутајм“ (која, додуше, јесте под власништвом једне од кључних америчких ТВ-мрежа, „Си-Би-Ес“, али је довољно независна и продуцентски слободна) која је успела да испрати још један уплив линчовске бизарности, да га потпуно подржи у сваком захтеву и идеји и омогући да се још једном догоди револуција у мејнстрим телевизији. Јер, заиста, чак и за најтврдокорније поклонике искусног Дејвида Линча овај његов нови „Твин Пикс“ је својеврсно најпре искушење, а тек онда и задовољство. Јер ако до појаве прва два серијала „Твин Пикса“ ништа слично није виђено, та опаска тек сада добија свој прави смисао.

[restrict]

Редефинисање структуре играног програма

Многи вероватно памте „Твин Пикс“ по енигамтичном, мистериозном, до прага толеранције уврнутог вођења у суштини трилер заплета у коме је стално машту публике иритирала и интригирала мистерија око убиства лепотице града из наслова. „Ко је убио Лору Палмер?“ – било је питање с којим се „Твин Пикс“ инсталирао у срце публике целог света и с којим је ту публику држао омамљеном све до последње секунде серије. Али, „Твин Пикс“ је био много више од те интриге и тог питања. Ова је серија у потпуности редефинисала структуру комерцијалног гледања телевизијског серијског играног програма. Отуд сасвим прикладна тврдња да је реч о револуционарној понуди. У њеној је драматуршкој и сходно њој жанровској структури саткано низ стилова и нијансирања у мудром, храбром и до тада невиђеном комбиновању жанрова. Отуд „Твин Пикс“ јесте и трилер, мистерија и драма, типична комерцијална сапунска-опера, тинејџерска-сапуница, складни склоп музичких видео-спотова, али и потпуно радикална видео-инсталација најизазовнијих уметничких провокација, преиспитивања и експериментисања. Пробој који је ова серија учинила у ткиво дотадашње телевизијске забаве оставио је тако дубоки траг да је постао један од најутицајнијих у смислу не само директних позајмица већ и иницирања нових трендова у концепцији понуде телевизијских студија. Парадоксално у свему овоме је што Дејвид Линч никада није био комерцијални аутор, још мање неко ко поставља трендове прикладне укусима најширег аудиторијума, а баш је његов „Твин Пикс“ комерцијализовао своју потребу да се изражава уз помоћ најбизарнијег стваралачког вокабулара. Само га је, наравно, врло малени део огромног гледалишта разумео или барем покушао да то учини, али то нимало није сметало да „Твин Пикс“ досегне вечно култни статус.

Нови турнус ове серије, после више од две и по деценије „читања“, копирања и чежњивог очекивања тог тако незаслужено обустављеног наставка, још је више узбуркао духове како старих поклоника „Твин Пикса“, тако и у међувремену стасале публике навикнуте на нешто потпуно супротно од онога што Линч нуди у својим делима. Ако би се усудили да пронађемо макар једну нит која уводи у смисао линчовског клупка у којем се огледа све што се одвија у „Твин Пиксу“, то би морала да буде његова може се рећи и животна ауторска преокупација – однос према злу. Све што се дешавало у иницијалном, историјском, „Твин Пиксу“, а још више оно што нас чека у овом његовом наставку, је под тешком сенком доминантног присуства зла. Од бројних мање или више успелих, односно далеко чешће сасвим неуспелих имитација твинпиксовштине у овом погледу, у детектовању и бескрупулозном експлоатисању неухватљивог свеприсуства есенцијалног зла, најближе управо идеји о таквом злу у људским душама (и ван њих), стигла су јеврејска браћа Џоел и Итн Коен у свом такође врхунском телевизијском серијалу „Фарго“. Иако је рад Коенових далеко комерцијалнији и за публику сварљивији, једноставнији и разумљивији од Линчове понуде, суштина потраге, проналажења и употребе тог зла је иста. Зло је као идеја, као свепомерајућа сила и мрачна мотивација која разара душе људи пронађена у забаченим, бизарним (херметички од свега „нормалног“ и осталог америчког) изолованим срединама америчке дубоке унутрашњости (отприлике средњи запад). Линч, баш рођен у једној таквој средини, додуше, није одолео да борбу са злом у новом „Твин Пиксу“ представи на свој екстремно уврнути начин, као тешко разумљиву апстракцију или, како рече председник „Шоутајма“ Дејвид Невинс, као верзију себе и свог досадашњег рада у дози чистог хероина. Дакле, смртоносној за кориснике! Отуд у серији са преко двеста глумаца, дакле и ликова, само неколико њих се појављује у свих осамнаест епизода. Кључна фигура међу тим ретким сталним становницима новог „Твин Пикса“ је наравно агент Дејл Купер (Лора Палмер је она друга личност присутна у свакој епизоди иако је, као што знамо, убијена). Али агент Купер је присутан и у чудноватом, аутистичном, „добром“ издању, и у као отелотворење тог суштаственог зла које као чисти хероин има погубно дејство. Та борба два Купера, наговештена у расплету прве две сезоне, а сада екстремизована до тешко појмљивих и прихватљивих граница чини да Линчов нови „Твин Пикс“ више делује као нека врста даље разраде његових најбизарнијих, најмање гледљивих и разумљивих, али од тврдокорних поклоника најцењенијих филмова, „Глава за брисање“ и „Унутрашња империја“ него што подсећа на оно што је обрађивано пре више од четврт века у серији. Зло је, дакако, исто, језиво и разоружавајуће, мучно и трагично, врло насилно, али и поред крволочне радикализације понуде у савременој телевизијској забави која се сада сматра прихватљивом за све нараштаје, дакле и поред тога што је скоро свако зло у међувремену постало нормално, ова је слика душе зла и даље туробна и жестоко узнемирујућа. Последица је то наравно Линчове ингениозне способности да своја екстремно другачија схватања упакује у нешто с чим жели да се суочи и неко ко уопште није у стању да га разуме. Осим генијалности у манипулацији сликом, коришћењем свих филмских алата на увек другачији и свежи начин, Линч оставља себи довољно простора да се бави аутентичном, од диктата комерцијалности слободном уметношћу, а не повлађивањем и зарадом.

Радикални теоризам над благостањем тоталитаризма

За многе је управо зато његов повратак „Твин Пиксу“ био сигурно најприжељкиванији телевизијски подухват икада. Што је веома занимљиво с обзиром да је потрошачка идеологија новог светског поретка одавно већи део гледалишта претворила у безумно стадо које је дресирано да гута ствари за чију конзумацију не да мислећи мозак уопште није потребан већ је и непожељан. А управо је специфично манипулативно провоцирање и непрестано освежавање интелигенције, суштина свега што Линч ради. Откуд онда толика жеља и тако велика радост његовим интелектуалним изазовима од стране публике над којом је индустрија забаве, деловало је, одавно успешно извршила лоботомију? У том је смислу нови револуционарни турнус линчовштине заправо опасни екстремизам, па и радикални теоризам над благостањем које је увео глобалистички тоталитаризам. Јер ако се којим случајем деси да после осамнаест епизода овог новог, иритантно провокативног, „Твин Пикс“ створи критичну масу мислеће публике, шта онда? Како се носити са људима који би да мисле и који, што је још горе, то могу? Шта ће они сутра тражити од својих забављача? Или, не дај Боже, од владара? Тешко је, нажалост, поверовати да ће се било шта слично десити ма како да је прогресивна и покретачки манипулативна идеја иза новог „Твин Пикса“. Ипак, нема сумње да је веома чудно да такав програм од хиљада људи буде оквалификован као најквалитетнија забава икада понуђена на малим екранима. Како год, закључак је да присуствујемо нечему што је деловало да више никада неће бити могуће. Јер, Дејвид Линч је успео да створи ремек-дело провокације, апстракције, бизарности, импровизације и потурања уметничког екстремизма у форми забаве за најшире масе и то у таквој мери да је из коматозне летаргије пренуо добар део гледалишта учинивши ултимативно опасну ствар – натерао га је да мисли!    

[/restrict]