Нојева барка поезије

Језгро поезије Драгана Хамовића испоставља се као довољно широко да прими све плодотворне и значајне елементе наше културне традиције, али опет довољно суспрегнуто да их у љусци ораха, као Нојевој барци, понесе преко валова времена ка сигурној луки сећања

Меко језгро Драган Хамовића је хибридна песничка књига. Дводелне композиције, чине је, како пише у поднаслову, „Песме с пратећом причом“. Овакав тип књига није толико чест у српској књижевности, али готово по правилу даје уметнички зрела остварења (Итака и коментари Милоша Црњанског, Записи о Црном Владимиру Стевана Раичковића и рецентни Бол Мирослава Максимовића). Природа записа који ове књиге чине хибридним је интересантна. Њих не треба посматрати као метапоетички или аутопоетички део песничке књиге, попут (ауто)поетичких коментара које поједини песници умеју да придодају својим песничким књигама (видети нпр. књигу Мирка Магарашевића Оде и покуде). У хибридној књизи „пратећа прича“ је интегрални део лирског текста, не само стога што у прозном и поетском делу најчешће је реч о истим мотивима већ и стога што ови прозни делови преносе искуство, неретко уобличено у (ауто)биографском говору, које је повод настанка песме или претходи самом певању у неком другом и дубљем виду – искуство, дакле, исувише битно да би остало посредовано песничком сликом и прирођеној јој вишесмислености. Отуда се као битан проблем овакве књиге издваја њена композиција јер она пресудно доприноси јединству разнородног текста.

[restrict]

ХРИШЋАНСКА СИМБОЛИКА У Меком језгру овај проблем решен је на врло прецизан начин. Композиција књиге је, поменусмо, дводелна, где први део „Домаће васпитање“ чини „пратећа прича“ у седам фрагмената, док други део „Језгра“ чини седам песничких целина састављених од песама и записа, од којих је двадесет као циклус „Изба“ већ штампано у збирци Тиска (2015). Ово раслојавање два главна дела композиције књиге на седам целина јесте чин у чије разумевање треба унети и хришћанску симболику броја седам, па се отуда на крају седме прозне целине довршава лирска аутобиографска повест, док се на крају седме поетске целине целокупно песничко стварање крунише увиром у хришћанску традицију (песма „Прича“). Завршна песма књиге „Ораси на рибничкој обали“ понавља мотив ораха са њеног почетка (фрагмент „Улазак у двориште“), парафразирањем групе речи („с кордона гранатих стабала“ / „С врха кордона мужевних стабала“) чиме се структура текста довршава у знаку круга, који, опет, визуелно одговара насловном мотиву (ораховог) језгра.

Овај брижљив рад показује важност коју појам целине, вишеструко проказан у савременој теорији (која често више диктира како књижевност треба да се пише него што је описује) има у песничком свету Драгана Хамовића, а нарочито у овој књизи. У песми „У очима“, у завршном делу књиге, потрага за целином утемељује се као сушта особина човека: „Очи се саме у свету погубе / Буне их светло-тамни опити / У кадар, кога год могу окупе / Целосну воле слику склопити.“ Овај напор ка досезању целовитости, дакле напор контра налогу времена које је на пиједестал ставило фрагментарност (јер обиље фрагментарних, неповезивих информација погодан је терен за манипулацију) упућује читаоца да и у „пратећим причама“ пронађе целину, најпре аутобиографску, али и дубљу, културно-историјску, у прожимању личног и колективног искуства.

ГОВОР ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ВЕЧНОСТИ И заиста, ова два искуства, лично и колективно, додирују се у одабиру биографских момената који се уобличавају у прозним записима. Њихова разбацаност у биографском времену нужна је због сажетости текста, али сами собом значе више него што представљају јер претежно носе митско-историјску симболику. На првом месту ту је мотив ораха, темељан за разумевање целе књиге, али ту су и мотиви дворишта као првог микрокосмоса детињства, првог простора припадности, уз наглашавање страности мушких фигура повести: и мајчин деда песника, као и отац, дошли су „однекуд, из љуте српске даљине“. Истовремено, ови делимични странци, али и време које прозни записи премеравају, доносе и делове колективне приче: о страдању у Другом светском рату, војевању и идеологији социјалне једнакости, на чијим маргинама има места и за фигуру далеког стрица у Херцеговини, „тананог тумача епике косовског круга“.

У песмама пак та епика косовског круга, као вертикала „косовског опредељења“ (З. Мишић) са маргине са које започиње свој пут у искуство песника, доспева у његову срж. Отуда се, после уводног циклуса од две песме које укрштају биографски и стваралачки замах („Седамдесете“ и, нарочито, сонет „Самоток“, са кључним стиховима „Ти ме на пречац покрену / Не скидајући копрену / Дечаче, кључни предаче“) нижу песме у којима се биографско укршта са колективно-историјским, које се препознаје како у топографији песме (у „Погледу са Бежанијске косе“ песник од етимологије места прави метафору народа: „Добегао понад Бежаније, / Срећем бегунце лика опора; / Сени држеће, стигле раније, / Учине спонтан покрет отпора“) тако и у њеној цитатности – у песми „Пуста земља“ елиотовски наслов отвара стихове прожете заветним, косовским опредељењем: „Искупити се и сукобити, / Свеједно ће те маћи, срубити. / (О како леп је мој род губитни / Кад пренебрегне дневне добити)“. У запису уз ову песму, „Проклета и моја“, открива се не само непосредни текстуални претходник Д. Хамовића у овом виду традиције (Зоран Мишић) већ и чврсто становиште културне самосвести српске поезије, о којој је аутор ових стихова написао и значајну монографију Ход ка усправној земљи (2016): „Главно оруђе наших песника чини освешћена меморија српске културе, својске и европске.“ У тој самосвести, баш зато што је самосвест, дакле не плод спонтаности већ свесног прихватања, има места и за аутокритику, личну и колективну („Ми, Пилати“, „Међу својима“), али како употреба фигуре Пилата показује, не из перспективе савремености (она је одвећ идеологизована) већ из перспективе вечности, коју поезија држи својим памћењем.

ПЕСНИКОВИ ЛИРСКИ ПРЕЦИ Трећи и четврти циклус управо су то – песнички плодови памћења, чији већ наслови указују на укрштање заветних фигура и места српске историје („У Принципу, „Св. Заум“, „Призрен, негледани“, „Смедерево“). Песме ова два циклуса, већином већ штампане у збирци Тиска, унутар другачије организације циклуса јасније истичу своја значења јер су циклуси у Меком језгру сажетији и прецизније формирани. То се можда најбоље види на примеру петог циклуса, уоквиреног око теме колективног страдања, најпре у два песникова завичаја, Краљеву и Херцеговини.

Циклус отвара песма „Василије у Завали“, о дијаковању Св. Василија Острошког у манастиру Завала у страдалном Поповом пољу, чиме се отвара простор за две песме изузетне емотивне и тематске снаге, „Пребиловци“ и „Молба за пребрисане“. Реторички замах ових песама почива на патосу скромности и самоунижења, вероватно једином адекватном одговору самосвесног појединца пред изазовом страдалног места: „Пођи, понеси памет што простију / Селу што стаде у сандук костију. / У пукотину матерњег предела / Падале мајке а деца летела“. Но, као додатни песнички одговор на овај изазов функционишу и стихови „Молбе за пребрисане“, у којима се поезија испоставља као простор у којем (поред Бога и једино уз Бога) побијени нису и заборављени: „Пишем их, Оче, међу присутне. / Сваког можемо дахом такнути. / С њима у нама горчи – нису те / Изневерили у час акутни. // Осим у Твоме царском домену / Нико их, Оче, и не помену: / Само су лица наша сенчили.“ Молитвеном песмом, и не само њом, испоставља се ова поезија као саобразна божанском што њеном памћењу даје понешто од непреносивог и неизрецивог литургијског искуства, у оном смислу у којем је Црква заједница и живих и у Господу уснулих, тако је и ова поезија заједница и оних који је читају и оних који су овим стиховима не растумачени (на чему би модерна теорија инсистирала, пошто је за њу све „интерпретација“, па тако и расправа о броју жртава у НДХ може бити сукоб „две интерпретације“) већ овековечени и упамћени у најсуштаственијем роду српске књижевности. Отуда у овом циклусу своје место имају и песме о стрељању у Краљеву („Очи“), али и о Жарку Видовићу („Човек-век“), да би их све надсводнила песма „Опет молитва“ која сабира драму опеваног у молбу за оне који преосташе: „Живима даруј пуну примену / Нека сок струји, кикот бокори / Врати глас гласу, име имену / И не дај сили да нас покори.“

Шести циклус опеваном топографијом савремености враћа се непосредном искуству, из којег ова поезија навире, али ни тад без примеса колективне меморије и наноса српске поезије („Тутин, на невиђено“, „Студеница, спомен на давни успон ка горњој Савиној испосници“). Овим померањем затвара се лирско-митски лук ове књиге, доврхунивши у последњем, седмом циклусу.

Неке од песама већ смо споменули у тексту, али је битно истаћи да у овом циклусу своје место заузима и можда најповлашћенији лирски предак Драгана Хамовића – Стеван Раичковић, чиме се галерија традицијских фигура овог песничког текста усложњава и обогаћује за потребну меру савременог песничког искуства. Језгро Хамовићеве поезије отуда се испоставља довољно широко да прими све плодотворне и значајне елементе наше културне традиције, али опет довољно суспрегнуто да их у љусци ораха, као Нојевој барци, понесе преко валова времена ка сигурној луки сећања.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *