Ненад Антонијевић – Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије

Доктор историјских наука Ненад Антонијевић у разговору за „Печат“ баца ново светло на тему која је била вишедеценијски табу на овим просторима – страдање Срба на Косову и Метохији током Другог светског рата

Иако беспрекидно присутни у јавности као важан политички проблем и средишњи локус српског националног идентитета, Косово и Метохија у многим аспектима – са становишта историографије и других друштвених наука – представљају недовољно испитано подручје. Наш саговорник Ненад Антонијевић, доктор историјских наука који ради у Музеју жртава геноцида у Београду, суочио се с тим проблемом приликом истраживања за своју докторску дисертацију посвећену жртвама ратних злочина на КиМ током Другог светског рата.

Пре него што са др Антонијевићем разјаснимо и осветлимо нека важна дешавања везана за историју Срба на Косову и Метохији током Другог светског рата, подсећамо читаоце да је претходних година објављено неколико важних историографских дела која се баве овим подручјем, Милоша Јагодића и Славенка Терзића на пример. Више истраживачких радова посвећено је историји Старе Србије у оквирима прве југословенске државе. Можемо рећи да је истраживачки рад нашег саговорника наставак овог тренда.

Какво је стање српске историјске науке о Косову и Метохији?

Страдања Срба крајем 19. и почетком 20. века одлично су обрађена у две монографије професора Милоша Јагодића – Српско-албански односи у Косовском вилајету и Нови крајеви Србије (1912–1915). Специфичан начин обрађивања теме Косова и Метохије је монографија професора Радоша Љушића објављена у два тома о Истоку, насељу у Метохији, која на истраживачки утемељен начин говори о животу и страдању Срба на једном мањем делу територије Метохије у дужем временском интервалу (Хроника подгорског села Исток). Међуратни период обрадили су српски историчари Владан Јовановић и Божица Славковић.

[restrict]

Када је посреди ваша тема – историја овог поднебља у Другом светском рату и ратни злочини – каква је ту ситуација?

Мало је радова који настоје да на целовит начин осветле бројне облике путем којих се Други светски рат исказивао у овој сложеној историјској, националној и верској средини. Тема злочина геноцида извршених над српским народом у Другом светском рату дуго година представљала је табу и била „бела мрља“ југословенске историографије. Проблем извршених злочина узгредно је додириван у научним радовима о настанку идеје о Великој Албанији и њеном остваривању, као и у делима о окупаторима и албанским квислинзима. Могу да оценим да тема ратних злочина на Косову и Метохији током окупације сила Осовине за време Другог светског рата није довољно историографски обрађена у научним радовима. До сада најзначајнију монографију о овој теми представља издање Института за савремену историју Србије, Републичког одбора СУБНОР-а и Војноиздавачког и новинског центра из Београда чији су аутори Бранислав Божовић и Милорад Вавић – Сурова времена на Косову и Метохији, квислинзи и колаборација у Другом светском рату. У овој књизи дати су подаци о свим већим злочинима, стратиштима и бројни подаци о жртвама.

Која су ограничења досадашњих историографских истраживања?

Верујем да није довољно писано о Косову и Метохији. У свести нашег народа и јавности преовлађују, када је реч о овим просторима, митови и многе погрешне представе. Тема Косова и Метохије је у фокусу интересовања често само приликом обележавања значајних државних и верских празника. Сматрам да је таквом стању једним делом допринела и српска, а раније и југословенска историографија својим погрешним деловањем, али још у већој мери неделовањем. Као „оправдање“, ту може да послужи оптерећење идеолошког калупа који је наметнула идеологија владајуће партије – политика братства и јединства, у начелу хумана идеја, на овом пољу је нанела огромне штете инсистирањем на једнаком доприносу свих југословенских народа и мањина у антифашистичкој борби и страдању у Другом светском рату.

Како се овај идеолошки утицај на сагледавање прошлости очитавао на случај Косова и Метохије у Другом светском рату?

На Косову и Метохији ова идеологија је оставила огромне  и ненадокнадиве последице. Тезе су биле да су Срби и Албанци једнако допринели победи над фашизмом. Како, међутим, због масовне албанске сарадње и злочина над православним становништвом, пре свега Србима, ово питање није могло остати неспоменуто, скрајнуто и потпуно избрисано, речено је да су припадници албанске заједнице на Косову и Метохији ипак извршили „неке“ злочине, али да за то имају „оправдање“, због „терора“ коме су били подвргнути од југословенске војске и жандармерије између два светска рата, и да је то била природна реакција након више од две деценије подређеног положаја у односу на Србе услед политике „великосрпске хегемоније“ и „најповољнијег“ положаја српског народа у односу на друге народе у Краљевини Југославији, а нарочито на Косову и Метохији.

Да ли су неке конкретне политичке мере биле мотивисане оваквим идеолошким гледиштима?

Свакако. Неке одлуке нових власти Демократске Федеративне Југославије ишле су наруку албанским квислинзима и стварању таквог стања на терену, а које су последице извршених злочина над српским становништвом учиниле трајним (законска забрана повратка српским колонистима, али и бројни случајеви убистава након судског поступка, који је трајао кратко и праћен бројним неправилностима, или често и без икаквог суђења, такође одузимања имања Србима који су били на супротној идеолошкој и војној страни од победничке стране – НОВЈ/ЈА и КПЈ). Албански квислинзи махом нису кажњени због својих злочина. Многи од њих постали су део нових југословенских власти.

Можете ли да нас упутите на релевантну историјску грађу за вашу тему? Одакле сте црпели податке?

Архивска грађа о овој теми је разноврсна и расута у многим различитим установама – Архиву Југославије, у фондовима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Државној комисији за утврђивање ратне штете (Репарационој комисији), Савезној комисији за попис жртава рата 1941–1945, Емигрантској влади Краљевине Југославије, потом у Архиву Србије, у фондовима Земаљска комисија Србије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Министарски савет Милана Недића, Комесаријат за избеглице и пресељенике, као и у фондовима Војног архива Србије – Архиви Народноослободилачког покрета, Италијанској архиви, Немачкој архиви, Недићевој архиви и Четничкој архиви, као и у Историјском архиву Београда, у фондовима Заповедника полиције безбедности, службе безбедности Београд – БдС и Специјалне полиције. Ту је наравно и незаобилазни Архив Светог Синода Српске православне цркве у Београду.

Да ли је релативна заосталост овог подручја учинила да је данас истраживачима теже да истраже ратне злочине на Косову и Метохији него на пример на подручју Независне Државе Хрватске?

То је свакако тачно. Општа заосталост овог подручја у односу на друге делове Југославије такође је утицала на постојање малобројних доказа у форми докумената и фотографија о извршеним злочинима албанских квислинга над Србима, и тако у комбинацији са послератном комунистичком идеологијом братства и јединства, али наравно и потребом злочинаца да униште трагове о својим неделима на Косову и Метохији, оставила је пустош, и отежала посао истраживачима, али пре свега правди.

Релативно се често наводи да је талас насиља Албанаца био усмерен превасходно према колонистима српске народности на Косову и Метохији који су, између осталог, били носиоци „југословенског државног пројекта“. Можете ли нам укратко објаснити овај процес и да ли се сме тврдити да су колонисти егзистенцијално или економски угрожавали албанско становништво – ако оставимо по страни угрожавање албанске ириденте?

Ово је још једно питање које је југословенска историографија под утицајем иделогије нетачно наметнула као „оправдање“ за албанске злочине над српским становништвом. Највећи део земље на коју су се доселили српски, али и колонисти других националности са југословенских простора, био је у државном власништву, биле су утрине, које је требало искрчити да би земља била спремна за обрађивање, и у каснијим годинама омогућила живот на имањима. Дакле, није било одузимање земље од албанских власника имања лојалних југословенској држави и поклањања српским колонистима.

Колонизација Косова и Метохије у Краљевини Југославији подразумевала је насељавање, пре свега Србима (заједно са Црногорцима) из пасивних крајева Краљевине Југославије, у периоду 1919–1941. Циљ колонизације био је успостављање етничке равнотеже у осетљивим пограничним регионима. Етничка равнотежа нарушена је вишедеценијским мењањем етничке структуре на штету хришћанског становништва. Само од 1876. до 1912. са територије Старе Србије је насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти. Колонизација је постала планска и одвијала се у два таласа: 1922–1929. по Уредби о насељавању Јужних крајева донесеној 20. новембра 1920, и 1933–1938. по Закону о насељавању Јужних крајева донесеном 11. јуна 1931. године. Насељавање се вршило пре свега српским становништвом са подручја пасивних региона. Срби су углавном добијали необрадиво земљиште које је, како сам већ истакао, тек требало привести пољопривредној намени. Свега пет одсто укупног земљишта било је обрадиво. Врло мали део додељеног земљишта припадао је раније бегунцима одметницима, листом албанске народности. Може се проценити да у међуратном периоду није било више од 65.000 насељеника, укључујући и службенике југословенске државе.

Какве су биле друштвене и политичке прилике на КиМ пред Априлски рат 1941. године? Албанско становништво са обе стране границе, Италијани у Албанији, албанска иредента…

Међу Албанцима Косова и Метохије преовлађивао је патријархални начин живота. Здравствене и економске прилике нису биле добре, а у политичком смислу доминантна је била великоалбанска идеја, настала још од формирања Прве албанске лиге у 19. веку. Косовски комитет имао је водећу улогу у остваривању албанских националних тежњи. Илегални преласци границе, сукоби са југословенским граничарима, крађе и отмице у селима у близини међудржавне границе били су честе појаве.

Подршка члановима Косовског комитета од стране албанске владе и конзулата у Скопљу, пропагандна активност и подршка Италије довели су до огромног ширења великоалбанске пропаганде по косовскометохијским срезовима. Албанија је служила за подмиривање стратегијских интереса Југославије и Италије. Односи Југославије и Албаније били су у периоду између два светска рата променљиви, од изразито лоших до периода неке врсте побољшања. Албанија је сарађивала са Италијом, и у време преговора са Југославијом.

Окупацијом Албаније од стране Италије априла 1939. године дошло је до отварања новог фронта и све већих инцидената на граници Југославије и Албаније. На граници са Албанијом је од 1939. уведено приправно стање све до априла 1941. које је подразумевало фортификационо уређење границе. У том периоду мобилисано је и неколико пукова југословенске војске, а такође су проверавана мобилизацијска дејства и направљен је нов распоред снага Треће армије југословенске војске.

У вашој дисертацији, као и у више других радова, спомињете личну архиву Бранислава Божовића. О каквим материјалима је реч?

У нашим истраживањима користили смо у највећем обиму Лични фонд Бранислава Божовића, који садржи историјске изворе из неколико југословенских и српских архива. Главне архивске збирке у облику тематских целина у личном фонду Бранислава Божовића су: Косово и Метохија, Немачка грађа, домаћа полиција, Народноослободилачки рат у Југославији. Захваљујући овом фонду, који се у Музеју жртава геноцида чува у дигиталном облику и садржи преко 50.000 страница – „скенова“ копија архивских докумената из поментих архива – нама је истраживање било олакшано, и на неки начин, наравно не у буквалном смислу, надоместио нам је недостатак и мањак иностраних историјских извора. Најмање две трећине копија се односе на Други светски рат на простору Косова и Метохије.       

[/restrict]

 

Наставак

у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *