Ненад Антонијевић – И ТРЕЋИ РАЈХ ЈЕ СТВАРАО ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ / други део /

Не смемо дозволити да нам се, о питању писања историје последње деценије 20. века, диктира теза да су Архив Хашког трибунала и тамошње судске пресуде недодирљиви и неподложни критичком читању

У првом делу „Печатовог“ разговора са историчарем Ненадом Антонијевићем било је речи о стању српске историографије о Косову и Метохији, практичном аспекту његовог истраживачког рада, идеолошким утицајима на историографију о Косову и Метохији и историјској позадини дешавања у Другом светском рату на овом подручју.

Указано је да је први талас антисрпског насиља био превасходно – иако не искључиво – усмерен против „колониста“, тј. насељеника најпре српске народности, на подручју Косова и Метохије. Међутим, Антонијевић је указао како је тврдња да је албанско насиље претежно било усмерено против насељеника – заблуда.

Навели сте да је убрзо после удара на насељенике уследио напад и на остало српско становништво?

Пре него што одговорим, покушаћу да укратко опишем окупациону ситуацију на КиМ: након Априлског рата 1941. територију КиМ окупирале су немачке јединице. Косово и Метохија подељени су између италијанског, немачког и бугарског окупатора, споразумом Италије и Немачке 23. априла 1941. Највећи део Косова и Метохије остао је под италијанском окупацијом и анектиран је „Великој Албанији“ краљевским указом и указом краљевског намесника од 12. августа 1941. године.

Први на удару албанског терора били су солунски добровољци, колонисти и насељеници. Током лета 1941. почело је опште протеривање насељеника из више дреничких села. Формирале су се и две колоне избеглица које су пратили италијански карабинијери. Једна је ишла према Глоговцу, преко Косова Поља у Приштину, а друга колона преко Србице за Косовску Митровицу. Протеривањима су претходила многа убиства, или су њима праћена. Све до окончања рата настављало се насиље усмерено против српског становништва.

Који је догађај интензивирао ова дешавања? У једном од претходних питања употребио сам фразу „талас албанског насиља“, као да је реч о стихијском догађају. Међутим, ваше истраживање сугерише да је реч о јасно уочљивим политичким догађајима који су одређивали правац и интензитет насиља…

Преломна тачка у односу према српском становништву на КиМ свакако је посета Мустафе Крује, председника албанске владе и једног од најважнијих албанских идеолога. Круја је и сам био родом са Косова. Он је 19. фебруара 1942. одржао предавање у Краљевској италијанској академији у Риму, о природном и историјском карактеру „Велике Албаније“. Истакао је да ће Мусолини и Хитлер, после победе сила Осовине и успостављања новог европског поретка, обезбедити Албанији најшире етничке границе и да ће она остати у заједници са фашистичком Италијом. Обишао је Косово половином 1942. године.

Како је текла његова посета?

Ток и садржај његове посете најбоље сажима Крујин говор одржан на збору у Приштини 27. јуна 1942. године пред бројним албанским старешинама и руководиоцима Фашистичке партије. Тада је, између осталог, рекао да Албанци неће постати комунисти и како албански народ не продаје своју бесу. Истакао је албанску оданост силама Осовине речима: Они ће вам рећи да је Албанија у опасности, рећи ће вам да Албанија није слободна, да ју је окупирала Италија, да ће Осовина изгубити рат, да већ губи рат, рећи ће вам још много и много парола. Знајте да смо Косово извојевали захваљујући нашем уједињењу са фашистичком Италијом, преко круне заједничког краља и крвљу војника Осовине, те да ћемо и даље моћи да га одржимо уз њихову помоћ.

Али осим овог идеолошког и политичког аспекта, Крујини наступи имали су и практичну страну: издао је наредбу префектима и потпрефектима да све Србе староседеоце прогласе насељеницима, те да их, по том основу, уз помоћ италијанских и немачких служби протерају у Србију или отпреме у концентрационе логоре.

Напомињем да је Круја и 1943. посетио Косово и Метохију у пратњи више министара своје владе. На збору у Призрену говорио је да ће Призрен бити престоница „Велике Албаније“. У Ораховцу је рекао како је требало уништити Дечане, Грачаницу и друге српске православне манастире.

Да ли су ове речи и наредбе имале непосредне практичне последице?

Свакако. Током друге половине 1942. албанске квислиншке формације појачале су терор у готово свим српским селима широм Косова и Метохије, користећи се пропагандним порукама Мустафе Крује. После посете Мустафе Крује Косову и Метохији појачан је прогон, и повећан је број убијених Срба.

Већи покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943. године. Један од најмасовнијих албанских злочина над српским становништвом догодио се и у Пећи и околини, у последњим месецима 1943, након капитулације Италије, када је стрељано или убијено на други начин више стотина Срба. На подручју Сиринићке жупе догодило се више злочина над Србима. Стравичан злочин над цивилним становништвом догодио се у црногорском селу Велика, општина Плав, на Чакору 28. јула 1944, када су припадници 21. немачке СС дивизије „Скендербег“, коју су сачињавали углавном  Албанци са Косова и Метохије, убили најмање 428 мештана, претежно деце, жена и старих људи.

У овим масовним злочинима учешће нису узимале само неодговорне албанске банде (башибозук) већ и редовне власти (аге и бегови).

Какво је било албанско политичко устројство током ратних година? Иако овде говоримо о окупационим условима, очито да је албански национални корпус функционисао као релативно повезан политички организам.

Влада Албаније била је под снажним утицајем албанских кадрова са Косова и Метохије, пре свега ту мислимо на Мустафу Крују и Реџепа Митровицу. Косовскометохијски Албанци су по својим екстремистичким ставовима били изразито познати, и по томе се разликују од Албанаца из Албаније. Истакнути албански политичари на Косову и Метохији радили су и за италијанске и немачке обавештајне службе, да би спремно дочекали евентуалне промене у односима снага између сила Осовине. На тај начин су спремно дочекали италијанску капитулацију септембра 1943. и истакли опет своје исте националне циљеве и спремност да их остваре под командом владе у Тирани и Трећег рајха. На самом крају рата албански квислинзи, пре свих балисти, били су спремни за сарадњу са Англоамериканцима када су видели да они добијају рат.

У својим радовима цитирали сте, међу осталима, и два врло интересантна документа – један из „Четничког архива“ Војноисторијског архива у Београду где стоји да су четничке одмазде усмерене против муслиманског становништва у Санџаку имале „велик одјек код Арнаута на Косову и Метохији и због тога њихов терор над нашим живљен попушта“, и други посланика НДХ из Софије Владимира Жидовеца који пише о терору над косовскометохијским Србима. Ова два документа указују да дешавања на КиМ, и поред окупационог устројства, треба посматрати као део ширих југословенских простора. Која су ратна дешавања ван КиМ утицала на ондашње прилике и како? Мислите ли да је у визури историчара потребан и један овако надрегионални приступ ради правилног мапирања сложених ратних збивања?

Потпуно сте у праву када сте приметили ове чињенице. Изузетно је важно ову тему ставити у контекст ширих збивања на територији окупиране Краљевине Југославије у Другом светском рату и ширем региону Балкана и Европе.

Окупационе зоне мењале су границе у току Другог светског рата, посебно су биле важне комуникације, привредни објекти и ресурси. Немачка је имала највећи утицај и контролисала је границе са царинама, најзначајније привредне ресурсе и стратешки кључне комуникационе правце. Немци су били најбитнији фактор на КиМ за време окупације, иако до италијанске капитулације септембра 1943. нису формално били окупатори највећег дела ове територије.

Након капитулације фашистичке Италије, Немачка остварује кључну и једину улогу као окупатор на КиМ. Трећи рајх постаје једини гарант остваривања политичких и територијалних циљева албанске елите. Немачка је била у могућности да врши ову улогу све до повлачења својих трупа крајем новембра 1944. године.

Шта се ван КиМ знало о терору над Србима? Колико су и како информације из овог подручја долазиле у друге делове Југославије, па и даље ка емигрантској влади и савезницима? У случају страдања Срба у НДХ можемо да укажемо на неколико кључних „инсајдерских“ извештаја. Да ли је нечега сличног било и са Косова и Метохије?

О страдањима Срба документацију је прикупљала југословенска влада у Лондону која је имала Комисију за ратне злочине. Податке са КиМ примала је телеграмски од генерала Драгољуба Михаиловића. Од Михаиловића су добили мишљење да ће Албанци настојати да ове злочине прикажу као дело неодговорних елемената. Хитно је тражено да се извештаји о страдању Срба на Косову и Метохији објаве на Радио Лондону и да се упозоре Албанци да прекину са терором. Комесаријат за избеглице и пресељенике владе генерала Милана Недића интезивно је прикупљао изјаве избеглих Срба и документацију о страдању Срба. СПЦ је прикупљала грађу истог садржаја у току рата.

У вашем раду дали сте и процене броја страдалих на Косову и Метохији током рата…

Укратко – током претходних деценија појавило се свега неколико релевантних процена. Према нашим истраживањима, процењујемо да је интернирано или протерано између 90.000 и 100.000 Срба. Обласна комисија за истраживање ратних злочина и њихових помагача за Косово и Метохију образована је тек јула 1945. Током рада Комисије прикупљено је више од десет хиљада пријава, на основу којих је за ратне злочине оптужено 140 лица. Комисија није радила добро, јер је била под контролом албанских партијских кадрова (комунисти), ненаклоњених намери да се документују бројни злочини. Једини званични државни попис који је 1964. извршила СФРЈ утврдио је да је на КиМ страдало 7.927 људи.

Према подацима Музеја жртава геноцида (Пројекат „Жртве рата 1941–1945 – Ревизија државног пописа из 1964. године“) прикупљено је 8.063 имена жртава на КиМ, од тога највише Срба (са Црногорцима, 5.571). У мом истраживању проценио сам да је страдало између 9.000 и 10.000 Срба са КиМ.

У делу српске јавности демографско-статистичке процене Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића узимају се готово као закључна реч о овим тешким и контроверзним питањима. Да ли су се њихове процене за Косово и Метохију показале поузданим?

Никако! И Кочовић, а посебно Жерјавић, умногоме увећавају број албанских жртава. Кочовић је навео око 6.000 албанских жртава али за читаву Југославију (дакле и за Македонију и Црну Гору), док је Жерјавић за Косово и Метохију проценио чак 14.000 албанских жртава, а, на пример, за Србе је дошао до процене од свега 3.000 страдалих.

Тиме не споримо да је међу ратним жртвама било и Албанаца – махом припадника квислиншких формација који су страдали у борбама против НОВЈ/ЈА током побуне крајем рата, као и у појединим сукобима са ЈВуО и четницима Косте Миловановића Пећанца.

Један део вашег опуса односи се ратна збивања 90-их. Како стоји српска историјска наука када су посреди ова дешавања? У коауторском раду који сте написали са Бојаном Ђокићем наводите да се српска историографија налази у ћорсокаку када је реч о деведесетим годинама 20. века. Како изаћи из тог ћорсокака?

Рад који сте споменули по мом суду није претенциозан. Желели смо да отворимо, по нашем мишљењу, важно питање о потреби писања радова о историји југословенских простора у последњој деценији 20. века, посебно о страдању становништва у време оружаних сукоба, и поред великих проблема и тешкоћа које рад на овим темама захтева. Теорија историјске дистанце је, сматрамо, превазиђена. Довољно ограничења имамо у законима. Постоји довољан број извора и нема оправдања да се не пише.

Не смемо дозволити да нам се, о питању писања историје последње деценије 20. века, диктира теза да су Архив Хашког трибунала и тамошње судске пресуде недодирљиви и неподложни критичком читању. Историографија има своја методолошка правила. Она не треба да својим радовима доприноси или одмаже реализацији политичких циљева у региону, Европи и свету. Историчари треба да пишу на основу доступних историјских извора радове по правилима своје струке, да стално постављају питања, и да све, па и оно што су они сами написали, изнова критички преиспитују.   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *