НЕ БУДИ ЛЕЊ – ВЕРУЈ БАБИ!

Случај Косе Љубенко, или због чега се не ваља подсмевати народним причама,  митологији, и ономе што наше мајке, очеви, бабе и деде говоре

Упамтите Срби!  Нисте криви. НАТО је злочинац. Ми, Срби смо жртве. Ко вам другачије каже – лаже! Важно је ове речи имати стално на уму. Не ваља кад школовани, власници диплома, обичне појаве сазнају много касније него њихови наводно неписмени преци.

Причу о Коси Љубенко девојачко Живковић чуо сам од њене школоване унуке Милице. У селу Влаховићи, општина Љубиње у Републици Српској живот је провела Коса Љубенко, девојачко Живковић, рођена 1921. године.

[restrict]

СТРУЈА, РАТ И ТЕЛЕВИЗОР Шта је учинила блаженопочивша Коса да би је и други осим потомака памтили? Живот је провела као чобаница и домаћица. Изродила децу, дочекала унуке. Једина стварна промена у њеном животу је дошла удајом за Радослава. Поред презимена променила је, како то обичаји налажу и Крсну славу. Оставила је девојачку славу Јовањдан и примила мужевљеву Аранђеловдан. Све друго је путовало устаљеним током. У селу где је живела није било струје, све до деведесетих. Тад је у село стигла струја, а стигао је и рат. Да ли су ове две ствари биле у некој вези, наука није до данас утврдила, али је непобитна чињеница да је Косу више изненадила струја него сам рат који је у Херцеговини некако био уобичајена појава.

Уз електрику стигли су и кућни апарати на струју. Улазак телевизора у дом био је за Косу шок. Појава непознатих особа који су је нетремице гледале из дрвене кутије изазвао је пометњу у њеном понашању. Није је се сналазила. Основни ред је налагао, кад непознати дође у кућу, назове Бога, пита се за здравље а затим изнесе послужење: кафа, ракија и остало што би се затекло. Потом би уследио разговор и гост би рекао разлог свог доласка. Ништа од тога се није радило кад би се укључио апарат. Непознати људи су се врзмали по соби, чељад би их гледала, добацивала или жустро приговарала, али Коси ништа није било јасно. За сваки случај она би се зачешљала и свечаније обукла кад би села испред апарата. Било јој је сумњиво како то она њих види, а они не виде њу. Кад је једном упитала укућане да ли они из екрана њих виде, као што чељад из куће види оне у апарату, сви су јој се смејали. Коса је заћутала, неколико дана тумарала по кући а онда су укућани једно јутро приметили телевизор покривен платненом навлаком. Знали су ко је могао навлаку сашити и кад је упиташе зашто је то урадила добише мудар одговор: Да у апарат не улази прашина. Сви повероваше, одговор беше логичан, а Коса у себи рече: Е, нећеш ме ноћу гледати и по соби завиривати!

ОПАСНОСТ –  УВЕК СА ИСТЕ СТРАНЕ! Коса Љубенко се преселила у небеску отаџбину пре него што је обзнањено да се у телевизијске апарате и остале скаламерије уграђују чипови који могу нас да снимају и прате, а да ми не знамо. Логично, ако смо неком занимљиви. Зато се не ваља подсмевати традицији, народним причама, бајкама, митовима, митологији, и ономе што наше мајке, очеви, бабе и деде говоре. Све је то за наше добро и добронамернијих саветника, пријатеља и саговорника од њих нећемо нигде у евроунијатском свету наћи. Нема пријатеља у васколиком свету који ће нас на време упозорити на опасности које нам прете и одакле нам долазе. Опасност и жеља за нашим уништењем, само што смо Срби православне вере увек долазе са исте стране. Они који су покушавали да униште наше претке, пробају данас да униште нас. Пословица „Латини су старе варалице“ одавно скована сачувана је као упозорење данашњим генерацијама да знају одакле им опасност прети. Од памтивека увек је непријатељ православних Срба био и остао римски бискуп, односно Ватикан. Која ће он средства користити зависи од околности. Некад је то царски Беч, или викторијански Лондон, а у новије време „Монс“, седиште геноцидних монструма познатих под скраћеницом НАТО.  Од „Монса“ ни Брисел није далеко. Захваљујући новим технологијама и Вашингтон је близу. Знам, да они лепо зборе, али што би рекли наши преци „ док те мами шећером те храни, кад намами и леба ти брани“. Зашто би пре веровали њиховим лажима, него горком искуству наших предака? Нису наши преци њих клали, у јаме бацали, њихове градове палили. Не, они су то њима радили, а богами и нама. Нисмо ваљда заборавили њихове злочине. Не дозволимо да нам поново, као после Берлинског конгреса 1878. мењају историју тврдећи да је наша паметарница пуна митова и бајки те би требало да прихватимо Немачку историјску школу, а ослободимо се наше. То су тражили они који су државу добили седам година раније 1871. године и одмах су све знали.

Видовдан је за нама. Знам да сте се молили за српске страдалне хероје: Радована Караџића, генерала Ратка, капетана Драгана и остале српске новомученике.  

[/restrict]