НАТО и Русија: 20 година неспоразума

Бомбардовање СРЈ било је најгрубље кршење Споразума НАТО–Русија из 1997, који забрањује примену силе у супротности са Повељом УН – против било које државе, њеног суверенитета и целовитости

Прошлонедељни самит НАТО-а, симболично одржан у Бриселу, граду у коме је седиште ове војне алијансе, многима је послужио као повод за нове спекулације о слози и неслози, снази и немоћи, али пре свега о будућности ове хладноратовске организације. То што је, вероватно први пут у историји НАТО-а, на једном оваквом самиту амерички шеф државе дочекан са подозрењем, неповерењем, па чак и подсмехом, показује да на „евроатлантику“ почињу да дувају нови ветрови. Председник САД Доналд Трамп остао је доследан у захтевима савезницима да за одбрану свака држава мора да издваја најмање два одсто националног бруто производа, али је велико питање да ли ће га они послушати. У данашње време нико нема новца за бацање и сви очекују да, као некад, Вашингтон буде тај који ће плаћати, у замену за политичку лојалност Европљана. Оваква ситуација, где се за сада тешко може назрети компромис, почиње да иритира партнере са обе стране океана. То, заправо, личи на свеопшту кризу: и у односима НАТО-а са Русијом, али и унутар Алијансе, где велика количина акумулиране напетости, нервозе и наоружања – засигурно не најављује боље дане.

[restrict]

„ПАРТНЕР“ И НЕГАТИВАЦ Некако у запећку суморног бриселског самита, где Трамп гура црногорског премијера Душана Марковића не би ли се пробио у први ред где га већ чека хрватска председница Колинда Грабар Китаровић – остало је подсећање на један други самит и значајнији историјски догађај од пре тачно 20 година. Као и сада, главна тема је била Москва – данас као негативац и главни противник, а тада као „партнер“ од кога се очекује да прихвати водећу улогу НАТО-а у свету. Пре две деценије, 27. маја 1997. у Паризу, на самиту НАТО–Русија, потписан је Оснивачки акт о узајамним односима, сарадњи и безбедности између Руске Федерације и Северноатлантског пакта. Неки у Москви поверовали су да долазе бољи дани, да следећи корак може бити чланство Русије у западном војном савезу, али се већ кроз две године показало колико нису били у праву.

Бомбардовање Југославије, без одобрења Савета безбедности УН и упркос оштром противљењу Русије, за Кремљ је био знак отвореног презира Вашингтона и НАТО-а. Тим чином најгрубље је прекршен Споразум НАТО–Русија, у коме се потврђује „одустајање од примене или претње силом, како међусобно, тако и против било које друге државе, њеног суверенитета, територијалне целовитости или политичке независности, на било који начин у супротности са Повељом УН“. Овај члан Споразума као да је описивао све оно што не сме да се деси СР Југославији, па се ипак догодило.

Али значај Споразума и јесте управо у томе: да би нешто било прекршено и послужило као доказ преваре, мора најпре постојати. Био је то – у веома тешким околностима – вероватно једини могућ потез Русије, председника Бориса Јељцина и министра иностраних послова Јевгенија Примакова, да кроз споразум „вежу човека за реч“. Зато не чуди што Вашингтон и НАТО већ годинама одбијају да потпишу било какав правно обавезујући документ са Москвом, на чему је годинама упорно инсистирао Владимир Путин. И сваки пут питао на конференцијама за новинаре: зашто нећете да потпишете макар папирић, којим бисте пружили безбедносне гаранције Русији, пре свега када је реч о противракетној одбрани у Европи? Али са Запада непрестано стижу „усмена уверавања“ да НАТО није претња Русији, док медији упорно понављају тезе о агресивној Москви…

 

РУСИЈА ПЛАТИЛА ДОДАТНУ ЦЕНУ Оснивачки акт НАТО–Русија требало је да установи правила игре за дуги низ година у Европи. Њиме су биле постављене јасне линије, шта је и где дозвољено, а шта, и где, није. На пример, записана је „изградња чврстог и свеобухватног мира у евроатлантском региону на принципима демократије и безбедности“. Стране су се обавезале да се међусобно не третирају као противници, док је НАТО обећао да неће размештати „суштинске борбене снаге“ на источним границама. На све то се, наравно, обавезала и Русија, која је уз то платила и додатну цену: Јељцин се прећутно сагласио на талас проширења НАТО-а на исток, што се и догодило 1999. године, када су примљени Пољска, Чешка и Мађарска.

Но исте године догодила се и прва отворена НАТО агресија у историји, што је Јељцин оценио као „најгрубљу грешку Клинтона и Американаца“. Односи су нагло захладнели, Јељцин се убрзо преселио у историју, а нови председник Путин отпочео је талас отопљавања, који је досегао највишу тачку 2005. године, када је руски МИП односе са НАТО-ом поново оценио као партнерске. Упркос томе што се годину дана пре тога догодио велики талас ширења НАТО-а на исток (Бугарска, Румунија, Словачка, Литванија, Летонија, Естонија и Словенија). Потом су примљене још и Хрватска и Албанија, а сада и Црна Гора. Тако је опкољавање Русије (али и Белорусије и Србије) готово окончано, недостају још само Финска, Украјина, Грузија, БиХ и Македонија.

Друга озбиљна криза у односима Русије и НАТО-а избила је управо због Грузије 2008, када се Москва умешала у конфликт Тбилисија са Абхазијом и Јужном Осетијом, да би на крају и признала независност ових република. И ова криза је како-тако превазиђена, али украјински конфликт из 2014. коначно је запео као кост у грлу и за сада нема назнака да би то могло да буде решено. Разлог је, по свему судећи, врло јасан и очигледан: Абхазија, Јужна Осетија, Донбас и Крим, све су то трајно замрзнути сукоби, без чијег решавања Украјина и Грузија не могу формално да постану НАТО чланице. Треба разумети да се Москва одлучила за ове крајње мере тек онда када клизање ове две државе у НАТО чланство више дипломатским средствима није никако могла да заустави. И, наравно, након што се у обе земље одиграла „обојена револуција“, односно директно уплитање НАТО центара у промене тамошњих режима. Истовремено су ове државе, од војно и политички неутралних, отворено прелазиле у западни табор. А одатле до НАТО база на руским границама – веома је кратак пут.

 

„ОБИЧНА“ НАТО ПРЕВАРА Зато нису ретки они у Русији, попут Михаила Александрова, водећег експерта Центра за војнополитичка истраживања Московског државног института за међународне односе (МГИМО), који сматрају Оснивачки акт НАТО–Русија – најобичнијом преваром. „Сматрам да нас је НАТО напросто преварио и то не једном. Први пут је то било за време Горбачова, да се неће ширити на исток, изван граница Источне Немачке. Други пут су нас преварили 1997, склопивши овај споразум, како се ми не бисмо противили уласку Прибалтика у НАТО. Обавезали су се да неће размештати крупне војне снаге на територији нових источноевропских држава. Ови принципи су прекршени и НАТО под изговором ротације фактички ствара војну инфраструктуру на нашим границама. Наравно да је овај споразум застарео и сматрам да треба да га напустимо због бескорисности. НАТО је требало одавно отворено прогласити нашим главним геополитичким противником“, подвлачи Александров.

Овај стручњак најпознатијег руског универзитета за међународну политику додаје да не верује у прокламовану заједничку борбу Русије и Запада против тероризма: „То је измишљотина прозападних либерала, наметнута политичком руководству наше земље да ми наводно можемо да сарађујемо са Западом у борби против међународног тероризма. А заправо је међународни тероризам – производ политике Запада. Запад је стварао међународне терористичке организације још од Лоренса од Арабије, у време Првог светског рата. Потом су они против нас стварали Басмачије у Средњој Азији, финансирали ове групације, па су подржавали опозиционе снаге у Авганистану, стварали исламске батаљоне и Ал Каиду. Сада су почели да активно користе војни тероризам за дестабилизацију читавих региона и очување свог војног присуства – како би спречили нормалан живот и развој геополитичких конкурената.“

Александров помиње и улогу Запада у подстицању чеченске побуне, током владавине Бориса Јељцина – у време када се сматрало да у Кремљу седе „добре демократе“. „Можемо се сетити и како су подржавали чеченске терористе и слали нам бојовнике са Блиског истока. Све се то радило како би се слабила Русија. А истовремено нам предлажу да учествујемо у борби против међународног тероризма. То је исто као што смо имали са Немачком споразум о ненападању и уверавани смо да Немци неће напасти. А они су напали. И ми смо због тога платили огромну, крваву цену, јер народ није био спреман за рат, није схватао ко је наш главни непријатељ. Исто тако је и сада. Наш главни непријатељ је Запад, а међународни тероризам је продукт политике Запада. Тврдње да ми можемо са њима да сарађујемо и тако победимо, то је пре свега антируска подметачина и штетна лаж“, нагласио је руски експерт. Упитан да ли су НАТО и Русија осуђени на конфронтацију, одговара потврдно: „Да, морамо ствари да доведемо до потпуне, тоталне победе.“          

[/restrict]