Мaргиналије маргиналца – ШАРЛ БОДЛЕР, НАШ САВРЕМЕНИК

Шарл Бодлер је, данас, наш изабрани сапутник и савременик. Близак нам је по самоубилачкој храбрости у приступу чину певања, по беспоштедној искрености, по аскетској истинољубивости, по самопожртвованом приношењу себе на олтар тоталног исповедања, по раздражљивој истанчаности, што је обележје највишег ступња једне цивилизације, пре него што префињеност почне тонути у понор декаденције

Овог лета се навршава сто педесет година од смрти Шaрла Бодлера (1821-1867), једног од родоначелника модерне песничке осећајности. Многи универзитети, од Париза и Кембриџа, до Бразила и Непала, најављују скупове посвећене великој личности и делу, па је и Коларчев народни универзитет, крајем маја, уприличио вече сећања на овог храброг превратника и поноситог страдалника. Неко се сетио да се Бодлером бавим  више од пола века, пошто сам препевао све што је иза њега у стиху остало, и тако сам позван да на КНУ одржим пригодно слово.    

[restrict]

*

Вече је било врло добро посећено. Боље, у сваком случају, од сличних предавања у француској престоници. Осамдесетих година прошлог века одлазио сам  с времена на време, у новоизграђени Дом поезије, смештен у срцу, да не речем трбуху Париза, у трговачкој четврти  Les Halles. Обично би се окупило тридесетак љубитеља песничке уметности, понекад ни толико. Годинама сам из те куће добијао позивнице, програме и каталоге. На списку добродошлих гостију нисам се нашао због своје важности, већ зато што нису знали коме би тај материјал слали. Вишемилионски град  је спао на шачицу живих душа вољних  да чују песничку реч! Чак и кад  је градоначелник Париза отварао изложбу посвећену Рене Шару, није их било више. Наш свет се још није уздигао до тог ступња раздуховљења, слух му се није затворио за поетску димензију мишљења и говора… Неолиберално дивљаштво нас је само окрзнуло. Бодлер, између осталог преводилац  Е. А. Поа, још је онда осетио опасност од „американизације“. Под тим је појмом разумевао машинизацију живота и међуљудских односа. Болест је била у зачетку, није доживео размах епидемије. Имао је, и без тога, довољно невоља и мука.

*

    Био је даром предодређен, а животом потврђен уклети песник. Тек што је стао на ноге, умире му отац. Мајка се преудаје за вишег официра који ће, савесним службовањем, догурати до генералског чина. У осамнаестој добија венеричну болест коју ће вући до смрти. Наслеђује лепу очевину и баца се на немилосрдно трошење: у две године успева да списка 44.000 златних франака. Мајка намеће судски надзор над преосталим иметком: овлашћени извршилац му одбројава ограничен месечни износ, колико да се прехрани. Стално кубури са новцем. За преводе и сјајне чланке о уметности добија по сто-двеста франака, задужује се на све стране, камчи позајмице од мајке, да би му у часу смрти,  остало 55.000 принудно уштеђеног новца.

Све пех до пеха и баксузлук до баксузлука, као овоземаљска допуна метафизичкој муци бивствовања. Поетско доживљавање је благослов и проклетство, благословено проклетство, извор радосних мука, неспоразума са собом и са другима, а болна оштрина проницања казна која усамљује и у самоћи уздиже. Оличење песника је албатрос, широкрили господар океанског неба који, павши на земљу, немоћно посрће и самог себе заплиће, на поругу злобних докоњака.

*

Године 1857, у тридесет шестој, штампа књигу свог живота, Цвеће зла. Из  гнезда Романтизма    огласила се објава болних увида и злогуких пророчанстава. Метрика и реторика су познате, а звук је нов, горак и опор, у опреци са техничком матрицом. Штампана почетком лета, збирка је, због вређања јавног морала и светогрђа, нападнута у листу Фигаро, што је био сигнал тужиоцу да предмет узме у  руке  (уколико сигналисање није ишло у супротном правцу, да би се нашао објективан повод за покретање поступка). Песник, и иначе, није крио гађење према новинарству и новинарима, и они су му враћали мило за драго. Тако је и покушај да се кандидује за чланство у Француској академији био осујећен успешном новинском кампањом.

*

Тужбу против Цвећа заступа истражитељ који се, претходно, истакао у процесу против Флоберове Госпође Бовари. Од петнаест инкриминисаних наслова, кривица је потврђена за шест песама. Писац и издавач су осуђени на новчане казне, уз обавезу да се из књиге избаце делови увредљиви за моралну осетљивост крепосних поданика Другог царства. Издвајање је практично било неизводљиво па је цео тираж повучен из оптицаја. Двадесетих година прошлог века народни посланик Луј Барту(1862-1934) подноси захтев у Парламенту  да се укине несрећна пресуда књизи  која чини част француској култури. Предлог је усвојен. То је онај исти Барту, министар иностраних послова и академик који ће, у Марсељу, изгубити живот заједно са нашим краљем Александром. Тако смо, са том судском афером, дошли, за часак, у тангенцијалну везу.

*

Пред крај живота песник се склања у Брисел, где покушава да живи од предавачког посла. Лоше примљен, пише отровне епиграме против својих домаћина, под насловом Јадна Белгија. Сустижу га парализа и афазија(неспособност  говора), иза чега следи мождани удар. Без моћи говора, а очуваних умних способности, започиње дуготрајну борбу са смрћу. После осамнаестомесечних мука, умире крајем лета 1867. у једној париској болници. Сахрањен је на гробљу Монпарнас, у породичној гробници, поред омрзнутог очуха, генерала Опика, где ће му се четири године касније, придружити мајка.

*

Шарл Бодлер је, данас, наш изабрани сапутник и савременик. Близак нам је по самоубилачкој храбрости у приступу чину певања, по беспоштедној искрености, по аскетској истинољубивости, по самопожртвованом приношењу себе на олтар тоталног исповедања, по раздражљивој истанчаности, што је обележје највишег ступња једне цивилизације, пре него што префињеност почне тонути у понор декаденције. Песма се отвара према прозаичности свакидашњице, према паклу модерног мегаполиса. Она је цвет храњен гнојивом патње и зла (le mal, из наслова,  јесте вишезначна реч, обухвата зло, бол, гађење, муку, труд, несрећу).Она води нерешиви спор са збиљом, као и са субјектом који ту збиљу прониче и трпи. Слобода се, можда, скрива у пространствима са оне стране смрти, песникове последње, непотврђене наде.

*

Бодлер нам је близак по ономе што носимо у себи, а о чему ретко и нерадо говоримо. Он се не опија својом претањеном осећајношћу него је, као љуто сечиво, користи у вивисекцији стања и појава, егзистенцијалне тескобе, зебње и страха. Уза све то Цвеће зла  доноси изузетне примере саживљености и топле сажаљивости према малим људима и тужним судбинама: према старицама, служавкама, мигрантима из прекоокеанских земаља, према болеснима и усамљенима. Париз је велико дневно градилиште архитекте Османа, али и престоница ноћног разврата, са лоповима, јефтиним женама, пијанцима и убицама…

У недовршеном епилогу за своју животну књигу песник истиче да је дужност испунио као врсни лабораторијски вештак, и, уз то, као света душа. Та светост зрачи и данас сто педесет година после његова одласка.             

[/restrict]