ЉУБА – НАЈБОЉИ МЕЂУ ВЕЛИКИМА

Поводом изложбе слика Љубе Поповића у Модерној галерији  „Ваљево“ 

Шта о последњем великом српском и сликару Париске школе, о његовом делу и идејној и стваралачкој оставштини говори разматрање сликарског круга оних уметника који су били његови сапутници, саборци или на неки други начин повезани са животом и делатним и делотворним   путовањем Љубе Поповића

У Модерној галерији „Ваљево“ организована је до сада највећа изложба слика академика Љубомира Љубе Поповића (Тузла, 1934 – Београд, 2016). Најуспелија изложба у тој галерији отворена је до 10. јуна, видело ју је око 10.000 посетилаца (отварању је присуствовало 1.200 људи!). Поједине слике су први пут приказане, ту је и највећа слика коју је урадио, триптих „У част Џорџа Фрејзера“ (260 х 810 цм), а неке су после две деценије одролане и постављене у рам. Позајмљено је 49 слика из 40 различитих колекција, од приватних колекционара и фирми из Србије, као и из Париза и Брисела. Није реч само о броју већ и о квалитету, углавном су то међу најбољим Љубиним делима из више деценија стварања.

[restrict]

ПУТ КА МУЗЕЈУ ФАНТАСТИКЕ О Љуби, сликару, цртачу, есејисти и творцу галеријске политике већег дела српске фигуралне сцене на страницама „Печата“ све је већ речено. Његовим опусом бавили су се и такви светски и домаћи стручњаци да било какво ниподаштавање аутоматски подразумева нестручност и злонамерност. Такви гласови су се чули на нашој авангардној сцени, што је у свету незамисливо; када би у Француској неки живи уметник напао Пикаса, био би потпуно искључен из ликовне заједнице. Љуба је превазишао улогу великог сликара; три деценије је невероватно добро утемељио и водио Модерну галерију „Ваљево“, поставши и најуспешнији наш галериста. На простору бивше Југославије нема важније установе нити било какве друге за представљање ирационалних уметничких форми и по Љубиној замисли она треба да прерасте у Музеј фантастике. Галерија штампа веома квалитетне каталоге изложби, Љубин је на 83 стране са текстом Миленка Радовића. Овај аутор је подобан за разматрање Љубиног живота и стваралаштва јер познаје уметника од младости. Међутим, као средњошколски професор књижевности, он уопште не познаје шире ликовну уметност и нема инструментариј да уђе у тако сложену проблематику каква је фантастично сликарство. (Његово недавно бављење Милованом Видаком, Љубиним саборцем из групе Медиала, проблематично је.)

Треба опрезно баратати појмовима, Љуба је с правом одбијао да се сврста у сликаре фантастике, као што је сумњиво Медиалу сводити само на један вид испољавања фантастичног у уметности. Леонид Шејка, неформални вођа те групе, најизразитије је одбијао да га сматрају фантастом, али не и ирационалистом. За њега је једно од најнеобичнијих дела у историји уметности остварење Ханса Холбајна „Христ у гробу“, које је дубоко потресло Достојевског, сматрао је да се због те страшне реалистичке слике може изгубити вера. Шејка је тражио рационалност до те мере испољену да се на својим врхунцима преобраћа у своју супротност. Такав став Шејку није спречавао да препозна и подржи будуће велике сликаре фантастичних светова, какав је Радован Хиршл, по неким мишљењима највећи европски мајстор после Дада Ђурића. Шејка је у Хиршловим наивним и невештим сликама из дечачког доба препознао будућег мајстора. У том смислу и Љуба је био свестан да пут води шире, ка Музеју фантастике јер Србија има једну од најјачих сцена такве уметности у свету. Сличне институције постоје у Бечу, у Палати Палфи и у замку у швајцарском месту Гријер, водио га је почивши Етјен Шатон, Љубин пријатељ и велики заштитник српског сликарства. Када је Шатон пре две деценије посетио Београд, био је крајње разочаран ретроспективном изложбом Оље Ивањицки, рекавши: „Зар је могуће да ви ово више цените од сликарства Жељка Ђуровића и Сергеја Апарина? Па та Оља не би имала никаквог успеха на Западу.“ Изјавио је то директор у чијем су музеју представљени скоро сви битни сликари ирационалне школе. Љуба је, међутим, о тој двојици сликара имао лоше мишљење, сматрао их је превише илустративним, као што ни Видак није ценио Апарина. Остаје ипак једна чињеница. Дела тих мајстора средње генерације боља су од много тога што је излагано у ваљевској галерији, обојица имају успех у Европи а њихова остварења је Шатон откупио и изложио у сталној поставци Музеја у Гријеру, као што им је организовао и изложбе по Европи. Са становишта једног од водећих светских познавалаца Љуба није био у праву, али се то може разумети из перспективе чувања Медиале и њене школе од пуког свођења на фантастику.

ВРАЋАЊЕ ИЗВОРУ „ОПАСНИХ ИНТУИЦИЈА“ Као што је читалац вероватно већ приметио, приказ који у „Печату“ прати Љубину изложбу више је говор о другима који су на неки начин повезани са овим последњим великим српским и сликаром Париске школе, него директно писање о њему. Идеја је да се његово дело и мисао шире, бочно осветле не би ли се што боље упознали, а можда после свега изреченог и написаног о њему остају само маргиналије. У том смислу треба се увек враћати Медиали јер је она најзанимљивија уметничка формација у двадесетом веку, неисцрпан извор идеја, визија или, како би Драгош Калајић рекао, „опасних интуиција“ (израз је, ако се не варамо, потекао од Маркузеа, кога је Калајић познавао, мада обојица нису били одушевљени тим сусретом). О Љуби не вреди понављати толико пута изречено или провинцијално благоглагољати. У неисцрпном успостављању вредности унутар Медиале и око ње треба рећи и да та група није била идејно монолитна, а још мање би њени чланови признали било какве наследнике, па ни утицаје, како то данас хоће да представе младе историчарке уметности изложбом „Медиала: некад и сад“. Урош Тошковић није хтео да пристане да му се објаве радови ни у најбољим књигама о српском цртежу, није желео да види себе поред других цртача, с правом је сматрао себе изнад других. Он и јесте различит од осталих и од свих барбарогенија и бабарога у српској уметности поштује само цртача и професора Драгана Лубарду и Леонида Шејку. Лубарда је Љубин кум, али је интересантно да му никада није приредио изложбу у Модерној галерији „Ваљево“. Он ће вероватно заувек остати „мали Лубарда“ у сенци великог Петра Лубарде. Како је Шејкин и Главуртићев интимус Петар Недељковић, последњи велики познавалац односа у групи Медиала, мислио, Драган Лубарда је лошији уметник од било кога у тој постави, мада је у београдском Салону Музеја савремене уметности имао заједничку изложбу са Леонидом Шејком. Тај секундарни Лубарда, Видаков пријатељ, чије је презиме заузето а име обично, неспорно је био велики цртач и још већи мистик, теолог цртежа, он је живео цртеж. Његова понесеност ренесансом и Леонардом да Винчијем је, међутим, ствар заблуде. Са становишта ренесансних генија он не би био ни шегрт у радионици јер никада није успео да савлада основу цртачке уметности – пропорције и људску анатомију. Његове жене са ненормално дугим подлактицама биле би у ренесанси сматране не наказним или ружним већ вулгарним изразом ликовног незнања. Кажемо за њега да је био цртач, јер то више није. Последња његова изложба у београдској Галерији УЛУС била је сведочење ликовне невештине. Како је запазила Љубица Мркаљ, једна од ретких ликовних првосвештеница, сликарки које чувају квалитет у стварању током година – „Па зар и Драган Лубарда мора као сви данас да ствара на фотокопијама?“ На тим жврљотинама он, што је још тужније, изражава дивљење не само према Марини Абрамовић већ и Милици Томић, једној од „уметница“ из Сорошеве екипе, небитној са креативног, али не и са политичког и идеолошког становишта глобалистичке демонизације. Да је Драган Лубарда заиста то што мисли о себи, оне би требало њега да славе. Тако је Лубарда завршио као „слепац“ за односе на ликовној сцени што између осталог даје за право Љуби. Тошковић је нешто друго. Ако се оправдано може рећи да су сви у Медиали пред крај живота ликовно сустали, па је за неке боље да нису више стварали, само обарајући углед стечен врхунским остварењима, за Тошковића то не важи. Он не само да и сада, у осмој деценији, добро црта већ је у позној доби открио скулптуру нечувене ликовне снаге. У време када ми скоро да више и немамо добре фигуративне вајаре, када млађи завршавају на индустријској или ђубришној естетици, Тошковић је сада и највећи српски и црногорски скулптор, стравичне снаге израза, какву имају само уметници древних култура. Када је о ђубришту реч, вајар и професор Ђорђе Арнаут добро је приметио: „Шејка је претеча, отац, у Београду постоји најмање десетак уметника који иду његовим трагом, одлазе на отпаде и бувљаке.“ Тошковић је кренуо другим путем, као и Шејка – иницијатичким. Љуба је то знао и дубоко га је поштовао, свестан да је Тошковић друга категорија од уобичајеног уметника.

ВОЋЕ ДУХА И ДУХ ВОЋА Медиални херезијарси су сваки на свој начин посебни и величанствени, тешко функционишу у породици и друштву, али су у уметничком смислу ствараоци са особеним моћима. Подсећају на надљуде, суперјунаке из Марвелових стрипова (није ли Љуба био пасионирани љубитељ стрипа) са различитим магичним способностима. Љуба је у том свету један од највећих, не само унутар Медиале већ и на хоризонту европског и светског сликарства. Једини је у Медиали био посвећен најлепшој уметничкој тематици – еротици, јер шта је сликарство ако не ерос и сок, воће духа и дух воћа. Дадо Ђурић то није разумео, говорио је са подсмехом: „Ти, Љубо, сликаш само жене.“ Калајић је био запрепашћен када га је Љуба водио на сајмове еротике у Паризу и са њих излазио са гомилом порно-часописа. Миро Главуртић је у том смислу добро скренуо пажњу. Медиали, како неки мисле, нису страни хумор и еротика као ниже естетске категорије у односу на магију екстрема, јединство супротности и идеју интегралне слике. Еротике има и код Главуртића, Оље и следбеника попут Калајића и Хиршла, а Шејка је на цртежима са хумором налик стрипу коментарисао Хрушчова. Хумора има и код Михаила Ђоковића Тикала, кога је Шејка узео у заштиту још као студента а Иван Табаковић препознао као будућег великог мајстора. Шејка и Медиала су скоро све истражили у уметности, од визија до фекалија, од Замка до Ђубришта, од Христа до Антихриста, јер је њихов програм, за разлику од надреалистичког, био интегралан. Неоснована су спорења Медиале као својеврсне постнадреалистичке групе, што је присутно и данас код неких њених баштиника као што је Микан Аничић. У целом надреализму нема ниједног уметника као што су медиални, а идеје групе су супротне надреалистичком фројдизму, комунизму, диктату аутоматизма и подсвести. Шејка је управо инсистирао на свесном, рационалном уделу у стварању, као што је неоспорни велики утицај православља потпуно стран надреалистичком црномагијашењу. Медиала је жудела за синтезом, није била као надреализам један од бројних модернистичких пројеката већ постмодернистички и метамодернистички. Целокупна модерна уметност била је за њу само део огромног прикупљања, у циљу надилажења супротности и припреме за алхемијско веледело, интегралну слику. На психолошком плану ту идеју развијао је Илија Савић, маг и Шејкин алтер его из позадине групе. Шејка је најавио многе видове уметности као и Владан Радовановић, између осталог био је и претеча такве опскурне естетике каква је фекална. Цртао је фецес, писао о томе, а Ђорђо ди Ђенова, велики европски познавалац не само фантастике, још је седамдесетих година теоријски образложио све већу фекализацију (пост)модерне уметности. Љуба је у последњем периоду отишао у воде демонске лепоте и сатанских искушења, што га чини узорним ствараоцем са медиалног пола але.

О ЗНАЧАЈУ КВАДРАТА Када је реч о претечама, постоји још један, премда је остао по страни. Љуба Поповић је у „Печату“ дао три интервјуа, за које се припремао месецима, а који су веома битни. Први се завршава његовом исповешћу о значају квадрата – њиме се потписивао на сликама и у томе медиални архитекта Предраг Пеђа Ристић препознаје најстарију архитектонску матрицу којом математички почиње сложеније градитељство, а која је откривена у свим великим старим цивилизацијама. Љуба је у том првом интервјуу наружио свог саборца Владана Радовановића, што је узето за зло писцу ових редова, аутору интервјуа, као да је он могао да утиче на Љубине изјаве. О Радовановићу су лоше мишљење имали Милован Видак и Синиша Вуковић, што су размирице унутар групе, као што Радовановић Тошковићу одриче ликовну снагу, а приписује му само грубост.

Судбина је била неправедна према том уметнику. Један је од оснивача Медиале 1958. године са Шејком, Ољом и Миром Главуртићем, учесник прве изложбе, мада је убрзо напустио групу. Има још шири угао гледања од медиалног, не тежи синтези унутар сликарства већ између уметности. Школован класично у атељеу Ђорђа Андрејевића Куна, прошао је академску ликовну школу и убрзо цртачки открио фасцинантан ликовни свет на размеђи сна, маште, халуцинантне визије и космичког предела. Ти су цртежи можда и прво испољавање психоделичког у уметности ако не рачунамо Салвадора Далија, па није узалуд Радован Хиршл веома волео тог ствараоца. Објавио је „Пустолину“, најчудеснију књигу не само српске поезије, цео живот води пројекат бележења и сликања сопствених снова, публикује најзанимљивије визуелне књиге и теоријска издања о концептуализму. Све је то само мали део његових неисцрпних интересовања и бављења. У свету нема уметника који се тако надмоћно изражава у ликовном, музичком и књижевном смислу, али их и надилази као теоретичар и синтетичар. Радовановић можда нема харизматичност других великих медиалиста, није мистик као Илија Савић и Шејка, али је генијалан на други начин. Задивљујућа је његова „теоријска крцкалица“ којом може да разбије сваки уметнички и логички систем. Скоро све што се ствара данас у уметности он је одавно најавио и предвидео као родоначелник српске и светске авангарде, важнији од Љубомира Мицића и Марине Абрамовић. Његови поједини радови имају већу мисаону тежину од свега што је створио Марсел Дишан, а остао је суштински непрепознат, непризнат и занемарен у односу на концептуалистичку котерију из Студентског културног центра којој се приређују изложбе, монографије, дају награде и учешће на Венецијанском бијеналу. Да је имао среће да се роди у Европи или у САД, Радовановић би сада био нешто попут Марсела Дишана и Џона Кејџа, уметник који одређује двадесети век. Не мање значајан јесте његов ангажман као теоретичара и естетичара, најбољег у српској уметности новијег доба, који је на страницама култног часописа „Рок“ крајем шездесетих полемисао са идејама авангарде зарад чистоте таквог израза. Велики теоретичари су и Шејка, Предраг Пеђа Ристић и Миро Главуртић, који је први у свету писао о инверзијама у уметности и бавио се њеном окултном позадином. Тек сада је то један од цењених праваца тумачења модерне уметности. Љуба, познавалац филма, стрипа и књижевности, врхунски је есејиста, крајње заводљивог стила и пред Модерном галеријом „Ваљево“ је посао сакупљања и објављивања не само Љубиних већ и текстова његових сабораца и сарадника.

ЉУБА И „ПЕЧАТ“ У овом приказу последњу реч треба изговорити о Љуби, а њу ћемо препустити господину Милораду Вучелићу, који је био замољен од Галерије да отвори изложбу: „Указано ми је поверење да отворим највећу изложбу слика академика Љубомира Љубе Поповића у Модерној галерији ’Ваљево’. Реч је о галеријској установи која ове године слави 32 године постојања захваљујући Љуби и ваљевским политичким челницима. Љуба никада није дозвољавао да се Галерија обрати за било какву помоћ Министарству културе и информисања Републике Србије, цео невероватни подухват стварања и развијања јединствене галерије у Србији и Европи припада његовом вољеном граду. Излагати у овој установи значи на велика врата ући у историју српске уметности.

На чему почива мени указано поверење да отворим овакву значајну изложбу? Часопис ’Печат’, чији сам директор и главни и одговорни уредник, има доста пријатеља у свету ликовне уметности, између осталих издвајају се Милош Шобајић и Петар Омчикус. Љуба је међу њима био посебан. Знао је да ’Печат’ има најбољу културну рубрику и да је најтиражнији од свих српских недељника. Сваки број ’Печата’ који излази петком у уторак је био код Љубе у Паризу. Читао га је целог и страсно, знао је бурно да реагује на неке политичке текстове и редовно зове нашег ликовног критичара да га упита, усмери или укори. Љубав између Поповића и редакције била је обострана.

Драгош Калајић, аутор једног од најбољих текстова о Љубином сликарству, његов пријатељ и пријатељ ове галерије, тврдио је да никада не треба реаговати лично, хвалити или нападати већ износити чињенице. Од свих штампаних медија у земљи ’Печат’ је највише пажње посветио Љубином делу, објављено је 11 текстова о њему. Само једном је то био краћи коментар, остало су ликовне критике на више страница, дужи Љубини аутопоетички текстови, три интервјуа, од којих два у наставцима и In memoriam који су чинила три блока текстова. ’Печат’ је једини објавио имена већине великих светских мислилаца, песника, научника и критичара који су се својевољно бавили Љубиним опусом, јер он ни од кога није наручивао текстове. У ’Печату’ су ексклузивно штампане и фотографије са Љубиних сусрета са појединима од њих, од Салвадора Далија до Алена Боскеа и Сарана Александријана. Славица Батос, Љубина супруга, творац посебног жанра, између новинског приказа, есеја и ликовне критике, више не објављује у ’Политици’ или НИН-у већ своје дуже написе у ’Печату’.

На бројне начине Љубин и мој рад су повезани, као две интелектуалне и духовне стране истог погледа на свет и културу. Захвалан сам вам што ми је указано поверење и што сте пажљиво саслушали ово подсећање на Љубу. Позивам вас да се вратимо ономе због чега смо овде – његовим сјајним сликама.“  

[/restrict]