ЛЕТ БРИТАНСКОГ ИКАРУСА

Да ли се после удара џихадиста у центру Лондона отвара питање кокетерије са фарсом мултикултурализма који се већ глобално показао као плес са исламистичким Иблисом (сатаном) што је добио прилику и простор да готово неометан истрајава, практикује и перпетуира шеријатску догму „Ислам сабљом“

На Западу (баш) ништа ново. Још један удар џихадиста у Лондону као да је судбина Империје уграђена у њихов генетски код.

Пре петнаест година објављен је последњи попис за Енглеску и Велс. На прилично изненађење већине Британаца, показао је колико се Уједињено Краљевство променило од претходног пописа. Ако се слика земље тако брзо мења, шта ће се, гласило је питање, тек десити у следећим деценијама и шта ће остати од британске крвне слике какву смо до сада познавали?

[restrict]

НЕИЗРЕЧЕНА ЗЕБЊА Први одговор је био јавно неизречена, али политички  експлоатисана зебња да ће „бели Британци“ постати мањина у властитој престоници Лондону – на крају деценије, док ће се већ у наредних десет година број муслиманског становништва на Острву удвостручити. У недавно објављеној књизи интересантног наслова „Необична смрт Европе“ Даглас Мари поставља парадигматично питање како би овако изречена истина била некада дочекана у Британији (која се сада спрема за излазак из ЕУ). Најмање зло за оног који би се одважио да изађе са оваквим светогрђима било би вешање на стуб „исламофобије“ или пак, како је својевремено рекао министар унутрашњих послова и лабуристички првак Дејвид Бланкет, „нешто што се граничи са  фашизмом“. Сваки грешник који би се усудио да почетком миленијума јавно изговори овакву бласфемију био би екскомунициран, као што се управо догодило и новинару лондонског „Тајмса“ када се дрзнуо да помене политички некоректну статистику постојећег стања: 2002. године евидентирано је да се број становника у Енглеској и Велсу који су рођени у прекоморским земљама изван Британије повећао за три милиона само у претходној деценији. Већ тада 44,9 посто (дакле мањина) становника Лондона идентификовало се као „бели Британци“, а готово три милиона људи у Енглеској и Велсу живи у домаћинствима где ниједан одрастао члан породице не говори енглески  као матерњи језик!

Статистика из 2002. године показује, на пример, да је (документује Мари у његовој књизи) на Острву свака религија изузев хришћанске у сталном бројчаном порасту.  Једино су верници званичне Англиканске цркве у приметном константном паду. У односу на претходни попис, број Британаца који се идентификују као хришћани пао је са 72 на 59 посто. Свеукупни број хришћана у Енглеској и Велсу пао је за нешто више од четири милиона, док је истовремено број хришћана на целом британском Острву сишао са 37 на 33 милиона.

Иако је „домаће“ британско становништво „са зебњом“ доживело ову статистику, цела демографска драма напросто је заборављена за само неколико дана; уосталом као и свака друга „ефемерна“ епизода која није у хармонији с владајућом догмом политичке коректности.

И уместо да буде национални аларм, политичка коректност и блеристички „мултикултурализам“ отворили су широм врата новим придошлицама из земаља Европске уније и, истовремено, до стопроцентног повећања броја муслиманског становништва у Енглеској и Велсу – са 1,5 на 2,7 милиона.

Запањујуће је како је „политичка коректност“ и  блеристичка фарса о „мултикултурализму“ уместо да буде национални шок постала суштина. И колико догма мултикултурализма прети да измени, и колико је већ изменила, демографску слику Британије.

Даглас Мари ће забележити како је већ 2011. „Британија постала радикално различито место од онога какво је било током претходних столећа“.

ЧУДНО БАГАТЕЛИСАЊЕ ЕМПИРИЈЕ И мало ко је у земљи колевци демократије Магна карте, људских права и коначно самог „мултикултурализма“ имао присебности духа и куражи да кукурикне пре зоре. Уместо да настане национална афера, Британија је ћутала на очевидан факат да су, примера ради и како документује Мари, већ 2011. у 23 од 33 лондонске општине „бели Британци“ постали мањина. У чудном багателисању емпирије која је директно упозоравала да Уједињено Краљевство какво смо до данас познавали одлази лагано у историју, портпарол Националне канцеларије за статистику (ОНС) узима мегафон у руке и поздравља ову ерозију националног идентитета као „феноменалну демонстрацију диверзитета“.

Лабуриста Кен Ливингстон, бивши градоначелник Лондона, у фингираном заносу и са високом помпом, говори о „историјском достигнућу“ Британије и ту ће, као аргумент за понос и дику, навести податак како је 35 посто људи запослених у Лондону рођено у страној земљи.

Ливингстон не говори изван владајућег скрипта. Огласили су се, истина без нарочитог одјека, само они којима глобализација, мултикултурализам и остатак глобалистичких фраза нису још суспендовали употребу здраве памети. Њихово питање је било: колико ће трајати и где је оптимални лимит свега овога?

„Кроз готово целу историју Острва, а сигурно током претходног миленијума, Британија је успевала да сачува статичну популацију. Чак и после Норманског освајања (1066), историјског догађа у историји Британије, мање од пет посто становништва били су Нормани – Острво је очајнички чувало демографски идентитет. У новије време, нарочито после 1945. године (Другог светског рата), Уједињеном Краљевству је била потребна јефтина радна снага из иностранства; посебно из прекоморских колонија са карипског архипелага и других делова Комонвелта…“

Даглас Мари нас подсећа на причу о управнику школе у Брадфорду Реју Ханиторију, који је 1984. написао у регионалном недељнику „Солзбери ревија“ како његову школу похађа 90 посто ученика чији су родитељи имигранти. Ти родитељи, иде прича, забрањују њиховим кћеркама да учествују на часовима плеса, драме или спорта, а „већина родитеља води децу током летњег распуста у Пакистан, Бангладеш… и не подстичу их да уче језик и обичаје земље у коју су дошли да живе нити им дозвољавају да се социјално интегришу у британски начин живота. И као резултат та деца воде неки свој паралелни живот у Британији“. Несрећни управник школе који се одважио да критички проговори о овом примеру „мултикултурализма“ изгубио је катедру по хитној процедури.

ОДГАЈАЊЕ ДОМАЋЕГ ЏИХАДИЗМА Под владавином фарсе о „мултикултурализму“ широм су, осамдесетих и деведесетих година прошлог века, отворена врата имиграцији са индијског потконтинента и из других земаља британског Комонвелта. У време псеудолиберализма Тонија Блера готово свако ко је затражио азил у Британији био би пуштен по већ етаблираној блеристичкој доктрини по којој је Британија, како је сам Блер рекао, отворила врата за све врсте емиграната, не зато да би он и Краљевина понели светску заставу новог хуманизма него да би  Блер „што боље натрљао нос“ политичким противницима, конзервативној десници у земљи.

После овога дошао је нови талас придошлица (2004), овај пут из нових чланица Европске уније. И данас је чињеница за историју да су британске владе свих боја систематски гурале под тепих крупно национално питање – имиграцију. Из више разлога од којих је чињеница да се политичка имиграција у деценијама лажног либерализма отела контроли и, како је речено у једном коментару, зато што „шљиве не могу више да зачепе тамо где су бундеве већ прошле“. 

Џихадистички напад од прошле седмице као да је верификовао ову дијагнозу. Слабо контролисана имиграција и мултикултурна фарса ослободили су простор за одгајање домаћег џихадизма. У земљи, нарочито у градовима са јаком исламском популацијом, какви су рецимо Бирмингем или Манчестер, палица британске власти ретко и нерадо залази „на туђу територију“. Британија је данас готово парадигма онога на шта је већ 2000. године национални попис упозорио, а аналитичари унутрашњих (не)прилика формулисали као приоритетно национално питање које гласи: шта тек Британији доноси следећа деценија? А прогноза је да ће „бели Британци“ постати мањина у, на пример, властитој престоници, на крају ове декаде; док ће се муслиманска популација на Острву удвостручити.

После прошлонедељног удара џихадиста у центру Лондона питање је само дана када ће се као последица шока отворити тема кокетерије са фарсом мултикултурализма који се већ глобално показао као плес са исламистичкиим Иблисом (сатаном) који је, ето, добио прилику и простор да готово неометан истрајава, практикује и перпетурира шеријатску догму“Ислам Би Сејф“- ислам сабљом, ретроградном  и девијантном варијантом учења које данас не би потписао ни исламски пророк нит, пак, нико од четири велика исламска Имама – теоретичара и тумача шеријатских прописа.

Овако или онако, за сваки плес потребно је двоје. Француски филозоф Шантал Делсол описао је својевремено Европу као подручје слично оном на које се  срушио легендарни Икарус, али је, у овој варијанти неким чудом преживео пад кад му је Сунце истопило воштана крила.

„Ми Европљани стално покушавамо да допремо до Сунца…долетимо превише близу и сурвамо се доле на Земљу, паднемо, обезнанимо се, угрувамо се, али некако смо још ту. Свуда око нас је крш-метафорички или реалан. Сви наши снови, наше религије, политичке идеологије, хиљаде других тежњи – све се то показало као лажно. И на крају, иако више немамо илузија нити амбиција да наставимо даље ипак смо овде. Само је питање шта да радимо?…

Одговор је на лондонској улици исписао на плакату онај атест чија је слика обишла свет:“Сва је прилика да Бога нема; престаните да се  плашите,одајте се сластима живота“.         

[/restrict]