ИНТЕРМАРИЈУМ И НОВЕ МАПЕ ЕВРОПЕ

ГЕОПОЛИТИЧКО ПРЕКОМПОНОВАЊЕ СВЕТА

Промена геополитичких односа у свету, чији смо сведоци последњих година, посебно се, што је и очекивано, одражава на Балкан и исток Европе. С једне стране, оживљавају се дуго заборављени, односно замрзнути пројекти, а с друге редефинишу се доскорашњи циљеви

Крајем прошле године, на страницама часописа Форин аферс британски дипломата Тимоти Лес изнео је свој предлог „новог“ и „прагматичног“ приступа Запада Балкану. У најкраћем, Лес предлаже да Запад на Балкану одбаци мултиетничност као принцип и подржи „интерне фрагментације“ постојећих мултиетничких држава. Циљ је, наводи Лес, обезбеђивање стабилности на иначе нестабилном и геополитички трусном подручју. Водећу улогу у новом прекрајању граница, према Лесовом предлогу, треба да преузму САД, како би „завршиле посао који су започеле на Балкану“. Овај „посао“, подсетимо се, започео је разбијањем федералне Југославије, која је разорена у дугом и крвавом грађанском рату.

На опасност од нових конфликата на Балкану упозорава и колумниста магазина Форбс Даг Бандоу, који се такође залаже за цртање нових граница. За разлику од Леса, он не прећуткује веома активно и пристрасно учешће Запада у југословенској кризи: „САД су желеле да неке нације очувају а друге да разоре. У једном случају су наглашавале и осуђивале етничка чишћења, а у другом окретале главу на другу страну и негирале злочине… Из Приштине и Београда сада допиру непријатељски тонови и претње, и баш због тога је време да САД и ЕУ поново умешају прсте и овога пута учине праву ствар.“

На Балкану ће, пре или касније, доћи до промене граница, а нове међе ће се најпре повући у Македонији и на Косову, тврди бивши заменик шефа ЦИА за Балкан Стивен Мејер. Лес, Бандоу и Мејер у томе нису усамљени. Балкан се већ неко време, из угла западних стратешких интереса, посматра као потенцијално ново ратно жариште на „европском коридору ка Блиском истоку“ (војни аналитичар Данијел Сакман у својој анализи за Нешенл интерест).

[restrict]

Урушавање „новог балканског поретка“ На први поглед, предлог за успостављање „новог балканског поретка“ долази у погрешно време. Привидно стабилни поредак на Балкану успоставиле су западне земље, предвођене САД: подржавањем и признавањем сецесије, наоружавањем сепаратиста и најзад непосредним војним интервенцијама НАТО (најпре у Републици Српској и Републици Српској Крајини, потом агресијом на СР Југославију). У ствари, овакви предлози долазе у часу кад „утицај Запада бледи“, а досадашњи поредак, како упозорава Лес, почиње да се урушава. Отуда је „процес распада држава Балкана немогуће зауставити“. Уколико се догађају буду развијали у неповољном смеру (смеру неповољном по Запад), Запад „више не би могао да учини много тога“. То је и једна од последица све дубљих подела на самом Западу.

У међувремену, ескалирала је криза у Македонији, која сада прети оружаним конфликтом и распадом земље. Пријемом у НАТО радикално су продубљене и поделе у Црној Гори. Србија је после избора све даље од политичке стабилности – и од свог прокламованог циља: пријема у ЕУ. Опстанак БиХ као државе још је мање извесан него опстанак Македоније; према речима Стивена Мејера, у питању је „фиктивна држава, која постоји само на мапи“. После афере „Агрокор“, Хрватску потреса дубока политичка и економска криза, која није само криза владе или једне, деценијама водеће политичке странке, него и (пара)државног модела који је створен сецесијом раних 90-их.

Укратко, западна политика на Балкану, према мишљењу Леса, суочава се са низом неуспеха и новим изазовима. Један од најважнијих је пораст моћи Русије, која снажно шири сопствену сферу утицаја. Кључну Лесову тезу могуће је сажети на следећи начин: „Кључ за разумевање догађаја на Балкану лежи у схватању балканске позиције као граничног појаса између великих сила. Кроз историју, кад год би нека од тих сила успоставила хегемонију над овом територијом… завладао би мир“ (Т. Лес: Зашто је неизбежан нови рат на Балкану).

Апологија западног колонијализма У ствари, овај британски „предлог“ представља и својеврсну апологију колонијалне политике (на трагу расизма) коју западне силе, попут Аустрије, Британије или Француске, а потом САД, већ деценијама или вековима воде на Балканском полуострву. Она почива на једноставном аксиому: Балкан не сме бити препуштен Балканцима. Управо то се, тврди Лес, догодило на крају Хладног рата, када су велике силе „изгубиле интересовање за Балкан и попустиле притисак на Југославију… Насиље се вратило кад су Срби и други узели оружје да би успоставили нови поредак на олупинама старе мултиетничке комунистичке државе“.

Истина је управо супротна од тога. Почетком 90-их година прошлог века, Запад је, превођен САД, разбио СФРЈ, подстичући рат и отцепљење, најпре на северозападу земље (Словенија и Хрватска). Тиме су први пут прекршени принципи мултиетничности и неповредивости граница (СФРЈ). Уследило је кројење нове политичке мапе Балкана, чиме је створена и моноетничка и екстремно националистичка Хрватска, као и читав низ нових држава које раније нису постојале, нити имају неко историјско утемељење. Последица тога је и највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата: прогон Срба из Хрватске. 

У међувремену, узнапредовало је урушавање „новог балканског поретка“, који и није настао као резултат природног развоја, нити представља израз воље балканских народа. Он је створен искључиво по мери интереса Запада и наметнут споља – силом, притисцима и на концу директном војном агресијом НАТО-а.

Повратак европског империјализма Отада до данас, геополитички односи у свету су се суштински променили. ЕУ је и сама захваћена процесима дезинтеграције, истим оним које је подстицала у бившој Југославији, и који јој сада прете распадом. У пракси, то се (са брегзитом) већ и догађа. Америка више није неупитни светски хегемон. Можда Трамп још не држи све конце америчке спољне политике у својим рукама, али то више не полази за руком ни „глобалистичкој аристократији“. Неизвесна је и будућност НАТО. У крајњем: Запад престаје да буде монолитан и постаје све више подељен око кључних стратешких питања. Отуда и кризе на његовој периферији као што је исток Европе, што намеће потребу да се ти односи из основе редефинишу. У таквим условима, као реликт хладноратовског света, НАТО се окреће својој старој улози: антируског бастиона Запада, „атлантске цивилизације“, претварајући Источну Европу у огромни војни логор. Свака за себе, европске силе се постепено враћају империјалистичкој политици какву су водиле све до избијања Првог светског рата.

У свом обимном есеју Повратак империја Дмитриј Мињин говори о том „повратку империјалног духа у Европи“ као процесу који се одвија на противуречан и двосмислен начин, за сада под плаштом „европског уједињења“: „Ако се погледа однос Европе према њеним суседима, може се констатовати да је Европска унија у почетку водила империјалну политику према земљама Централне и Источне Европе… Међутим, изгледа да тај правац све више слаби – многе земље ЕУ губе ентузијазам у вези са даљим ширењем организације чије су чланице, штавише – јача осећај да ће се та федеративна квазиимперија ускоро распасти. Јача онај други правац – формирање аутономних ’великих простора’, у којима се привлаче зависне територије, сличне на културно-историјском плану или по прошлости. Интегришу се државе и региони слични по језику или култури, које за то користе непостојање унутаревропских граница, а етничке политичке формације које се међу собом јако разликују се, напротив, фактички распадају“.

Нове европске „империје“ Први пример за то је Немачка, која, упркос проевропској реторици, ЕУ претвара у инструмент сопствене економске и политичке доминације, окупљајући око себе државе-сателите (пројекат „немачке Средње Европе“). Немачка прагматично користи европско тржиште као мотор свог привредног раста, на рачун сиромашних привреда европског југа и, све отвореније, као средство отворене политичке хегемоније, што изазива све снажније колизије на Западу, у првом реду са САД и Британијом.

И Француска (под Саркозијем и Оландом) све успешније остварује улогу регионалне силе, како показује њено учешће у кризама у Либији, а потом у Сирији. Француска шири свој утицај у франкофоној зони у Африци, засад под патронатом САД, а у блиској будућности можда и самостално. То су оквири неоимперијалног француског концепта „Треће империје“, која се пројектује не само на Север и Запад Африке, већ и на прекоморске департмане Француске – бивше француске колонијалне поседе (Мартиник, Гваделупа…). Могући распад Белгије, на Фландрију и Валонију, као и евентуално успостављање посебних веза са франкофоним Квебеком у Канади, овом концепту би ишао у прилог, хранећи неоимперијалне амбиције Француске.

У Источној Европи се у том смислу истиче Пољска, која показује амбицију да се претвори у водећу земљу истока Европе, реализујући своје старе геополитичке пројекте. Пољска се при том супротставља Русији и Немачкој и све снажније ослања на САД. Како примећује Џорџ Фридман у својој књизи Следећих сто година, прижељкивани распад Русије омогућио би „Пољацима да постану први који желе да се помере на исток и да формирају тампон-зону у Белорусији и Украјини“. Реч је о успостављању антируског бедема на истоку, за шта Американци показују нескривени интерес. Пољска интересна зона шири се на Балтик, и даље ка југу, ка Црном и Јадранском мору. У питању је стари концепт „Интермаријума“ – католичке алијансе у источној Европи, чија је сврха да успостави нови „санитарни кордон“ који би сузбијао руски утицај на истоку континента.

Идеја католичке (кон)федерације Како закључује Фридман, приступ Америке Пољској је савршено прагматичан: „САД су земља која Пољску користи – молим да вас не заваравају илузије – као препреку Русији. Америка делује у складу са својим националним интересима… И није важно ко ће у најскоријој будућности владати нашом земљом – Обама, Буш или неко трећи – Америка ће учинити све да Пољска буде што јача.“

Шта је, уопште, концепт „Интермаријума“ – Међуморја (лат. Intermarium, пољ. Międzymorze) и како се он развијао кроз историју?

Идеју о оснивању (претежно) католичке федерације у Централној и Источној Европи промовисао је пољски диктатор Јозеф Пилсудски непосредно после Пољско-совјетског рата 1920. године. „Интермаријум“ је замишљен као посебна геополитичка зона, која би, осим Пољске, обухватала балтичке државе, а укључивала Финску, Чехословачку, Украјину, Белорусију, Маџарску и Румунију, те тадашњу Краљевину СХС на југу. Прокламовани циљ такве заједнице је сузбијање совјетског (руског) утицаја, уз присвајање територија на истоку које представљају интегрални део „руског света“.

Идеја није реализована, суочавајући се најпре са снажним отпором у Литванији, где је доживљена као претња тек стеченој независности. Њен историјски узор је Велико литванско војводство, касније Пољско-литванска унија, која је од краја XVI столећа све до краја XVIII столећа уједињавала територије од Балтичког до Црног мора. Ова унија је представљала католицизмом снажно инспирисану државну заједницу, која се одликовала прозелитизмом и унутар које је настало унијатство, покрет који је од „православних шизматика“ захтевао прихватање примата папе. Замисао „Интермаријума“ постала је депласирана с почетком Другог светског рата. На конференцији у Техерану Стаљин је одбацио Черчилову идеју „Дунавске федераџије“, коју су претходно подржале Британија, Француска и Ватикан.

Сам концепт оживљава с крајем Хладног рата, када геополитичари типа Бжежинског отворено заговарају поделу Русије. Ова идеја је накнадно ревидирана, тако да је амерички председник Бил Клинтон у говору одржаном америчким официрима 1995. године изјавио: „Дозволићемо Русији да постоји, али јој нећемо дозволити да буде велика држава“.

Продужетак ове идеје je такозвана Вишеградска група, основана 1991. године, која окупља поједине земље Источне Европе (Пољску, Чешку, Словачку и Мађарску). Занимљиво је да је ова идеја, осим у Пољској, поздрављена у појединим националистичким круговима у Украјини после пуча из фебруара 2014. године и да је за њу снажно заинтересован званични Загреб (другде је наишла на млак пријем). У августу 2015. председница Хрватске Грабар Китаровић истакла је Пољску „као главног хрватског партнера“ у иницијативи за стварање „вертикале Јадран-Балтик“, чији би се један крак пружао ка Црном мору. На иницијативу Андреја Билетског, вође екстремно шовинистичког и пронацистичког батаљона „Азов“, у Кијеву је у јулу 2016. године одржана оснивачка конференција Intermarium Development Assistance Group, која је окупила низ учесника из иностранства, укључујући и представнике усташког покрета из Хрватске (праваш Лео Марић).

Војне операције новог типа У међувремену, амерички пројекат „новог светског поретка“ суочио се са низом непремостивих тешкоћа, због чега је замењен пројектом „контролисаног хаоса“. Промена је диктирана околностима: кризом на Западу и у самим САД. Како примећује руски (крипто)историчар Андреј Фурсов: „Суштина ове концепције је у томе да се хаос прошири на највећи део Земљине кугле да би мирно место за улагање капитала остале САД; да ЕУ, као конкуренција САД, потоне у хаос, да проблеме имају Русија и Кина… Ситуација у којој се налази Америка подсећа на ситуацију старог Рима у епохи Хадријана и Трајана, када су Римљани схватили да не могу да задрже империју и кад су почели да евакуишу своје легионе из Енглеске, да одлазе из Месопотамије. Један од главних проблема САД је како да оду из веома много зона а да ту не дођу њихови конкуренти. Шта да се ради у таквом случају? Треба створити такве проблеме Европљанима да не размишљају о тој зони. Како? Направићемо им миграциону кризу. То је војна операција новог типа… Осим тога, у самој Европи направићемо такву неконтролисану зону која ће им исисавати енергију. То је зона Балкана.“

Балкан је кроз своју историју, као једно од виталних европских геополитичких чворишта, заиста представљао „гранични појас између великих сила“ у коме су започињали сви велики европски сукоби. Народи бивше Југославије, као „Европе у малом“, представљају мање-више тачне аналогије великих геополитичких сила. Односно, тако је у идеалном случају. Хрватска овде традиционално заступа немачку и католичку Средњу Европу (или „Запад“ у ширем смислу), док су Срби традиционално оријентисани ка Русији. Овако сучељени геополитички интереси су и самој Југославији давали двосмислен карактер: или пројекта атлантиста (уколико њоме доминира Запад) и „вештачке версајске творевине“, или испоставе Евроазије, евроазијске творевине на Балкану, уколико се оријентише ка Русији и тежи хармонизацији односа на Балканском полуострву.

Средња Европа али без Немачке После приближно четврт века, „нови балкански поредак“ се распада зато што се распадају државе које је Запад устројио крајем прошлог столећа. Како примећује хрватски књижевник Игор Мандић, ова „Туђманова Хрватска“ се данас „евидентно распада“:

„Она се евидентно распада. Чак и тај у неко вријеме успјели ратни обрис Хрватске и она крволочна ратна мотивација која је у почетку успјела окупити нешто распршенога људства под једну заставу – и та се Хрватска распада. Као што видимо, сви су се одјеци Туђмановог главног пројекта почели распадати, и његова странка се распала и у овом, наводно демократском озрачју показала своје право, негативно лице. Можемо рећи да је Хрватска била успјешна држава за кратко вријеме, јасна ствар, као националистички и фашистоидни покрет.“

Крај „новог балканског поретка“ наступа и услед немоћи Запада да га убудуће одржава. Услед тога, оживљавају геополитички рецидиви с почетка прошлог века, као што је идеја Пилсудског. Концепт „Интермаријума“ је, у недостатку бољег, постао део званичне политике Хрватске, који се спроводи уз подршку Атлантског савета (Atlantic Council). За Хрватску, то остаје илузорни пут „повратка кући у Средњу Европу“, по могућности без опасности од немачке доминације. У таквом „Интермаријуму“, водећа улога на Балкану припала би екстремно католичкој и ултранационалистичкој Хрватској, што потхрањује мегаломанске амбиције њених политичких елита. Амерички интерес у томе је, као и у случају Пољске, искључиво прагматичан: формирање антируског (и антисрпског) бедема, који ће очигледно бити образован без Белорусије и (већег дела) Украјине, и који не би био усмерен само против Русије, него и против нарастајућег „немачког империјализма“, према формули „Средња Европа али без Немачке“.

Контролисани хаос на истоку Европе Коначни исход и домете таквих интеграција није тешко предвидети. У састав „Интермаријума“ ушле би, готово без изнимке, „неуспеле државе“ (failed states) истока Европе, у циљу стварања баријере растућем руском, а убудуће и кинеском утицају („Пут свиле“). Паралелно са процесима дезинтеграције Европске уније и уз подршку Вашингтона, ова идеја би могла бити реализована али једино као привремен, слаб и нестабилан савез – а не као независан геополитички пол супротстављен Русији и Немачкој – савез који би бар на неко време представљао антируски бастион Запада (САД) и војни логор на истоку Европе. Његово формирање било би суочено са снажним отпором, унутар његових чланица и ван њега. Устројавање таквог бастиона, који би се протезао од Балтика до Јадранског мора, захтевало би и темељно прекомпоновање садашњег поретка на Балкану, које се, по свему судећи, не може одвијати мирним путем. Много вероватнији исход је стварање стања „контролисаног хаоса“ на Балкану и у читавој Источној Европи, налик на оно у данашњој Украјини. У оба исхода, Америка би била на добитку (win-win позиција), слабећи у исто време и позиције Русије и Немачке. „Интермаријум“ је данас очигледно атлантистички пројекат, чији је битан циљ онемогућавање сваког вида сарадње између Русије и Немачке.

Било – како било, ново прекрајање Балкана је већ у току. На то указују догађаји на Косову и Метохији и у Македонији, позиви на стварање „Велике Албаније“ и постепена али незаустављива дезинтеграција Босне и Херцеговине. Несумњиви интерес западних сила (а пре свих САД) је да се што активније укључе у тај процес или да га предводе – док за то још имају снаге.             

 

Мрачно наслеђе Фрање Туђмана

У недостатку других историјских традиција, тако проглашена независна Хрватска је могла бити изграђена само на један начин: прихватањем квислиншке НДХ као израза „повијесних тежњи хрватског народа“ (Фрањо Туђман) и фактичким одрицањем од традиција Народноослободилачког покрета из Другог светског рата, на којима је изграђена „друга Југославија“. Усташка НДХ постаје не само предмет носталгије, већ и историјски узор „самосталне Хрватске“, што на Западу наилази на прећутно одобравање. Запад као Европа и Исток као „Бизант“ су за овог самоуког „хрватског повјесничара“ дијаметрално супротни и непомирљиви појмови, налик на супротност која дели цивилизацију од варварства: „Србија и Хрватска“, узвикивао је оснивач хрватске државе, „до 1918. никад нису живјеле скупа. То су Исток и Запад, Бизант и католицизам…“ Још почетком XX века, хрватски историчар Младен Шуфлај је писао: „… на рубу Балкана, на граници Запада и Истока, католичанства и православља, еуропске културе и барбарства, име хрватско, крв хрватска не значи само нацију! Хрватска крв је ту синоним за све, што је лијепо, и добро створио еуропски Запад!“ То је мрачно наслеђе које је новопроглашеној држави оставио „отац нације“ Фрањо Туђман.Са сломом биполарног светског поретка показало се да Немачка уопште не може да води самосталну геополитику, нити да заступа интересе који се разликују од западних (америчких). Наступио је за САД дуго прижељкивани „једнополарни тренутак“. Немачка је могла да реализује своје партикуларне интересе само у оној мери у којој су се они поклапали с интересима Америке. Управо то је био случај са разбијањем Југославије. Русија је, у тренутку разбијања Совјетског Савеза, могла само да пасивно следи развој догађаја. Срби су били препуштени самим себи. После крвавог рата за југословенско наслеђе, подстицаног и распириваног са Запада, „нови поредак на Балкану“ коначно је озваничен Дејтонским споразумом.

Таква „независна Хрватска“ постаје ревносна чланица НАТО-а, која увек спроводи доследно проамеричку и радикално антисрпску и антируску политику. Она настоји да се одвоји од Балкана и од свог природног геополитичког окружења како би постала интегрални део „европског Запада“ (немачке Средње Европе или „Запада“ у ширем смислу), супротстављена „геополитичком Истоку“, чак и када то противречи њеним сопственим интересима. Последњих година у Хрватској рапидно слаби немачки, а јача утицај англоамеричког фактора, што има за последицу поновно јачање неоусташтва и десног екстремизма. Отуда власти у Загребу онемогућавају сваку хармонизацију односа са својим „иноверним суседима“ и спречавају „ширење руске зоне утицаја“. Последњи у низу примера је афера са предузећем „Агрокор“, када је хрватска влада одбацила финансијске аранжмане с руским банкама, наносећи огромну штету већ увелико девастираној хрватској привреди, наравно уз сагласност Брисела и Вашингтона. Претходно су на сличан начин онемогућене руске инвестиције у „Ину“. Последице тога по хрватску привреду и политику су очигледне.

[/restrict]