Игра савршене ироније

Сцена ЈДП: Пирандело после дугог одсуства са наших сцена

У комаду Тако је (ако вам се тако чини) Пирандело (оправдано се сматра за непосредног претходника егзистенцијалистичке књижевности и позоришта апсурда) наговештава скоро све што ће драматуршки конструисати као постулате свог схватања да уметнички створени ликови постоје, док људи који пролазе улицом не постоје

Италијански драматичар, приповедач и романсијер Луиђи Пирандело, свакако један од најзанимљивијих драмских аутора у европској књижевности 20. века, написао је у раздобљу од 1916. до 1922. године низ сценских дела која ће веома брзо освојити италијанске и потом многе позоришне сцене широм света. Тада су настале његове драме: Тако је (ако вам се тако чини), Госпођа Морли, једна и две, Као пре, боље него пре, те позната трилогија позоришта у позоришту коју чине Шест лица траже писца, Свако на свој начин и Вечерас импровизујемо, као и Хенрик IV – дела која му доносе велике успехе гдегод су приказивана. Пирандело у свом театру заступа својеврсни солипсизам и релативизам; лица су обично разапета између онога што желе и онога чему се морају подредити, дакле у сталном су нескладу са собом, односно, уопштено посматрајући, живимо у свету у којем никако није „све како ваља; такозвани реални живот је илузија, баш као и наше субјективно опажање. Да ли је потребно указивати колико су његове драме и данас актуелне?
[restrict]

Како се Пирандело код нас не приказује често, премијера његове драме Тако је (ако вам се тако чини) на сцени ЈДП-а изазвала је прилично занимање наших гледалаца најпре јер је реч о игри савршене ироније у трагању за истином у средини у којој доминира тзв. средњи сталеж. У овом комаду гледаоци су сведоци свега што је типично за живот једне породице коју посећују суседи истога ранга и, рекло би се, сличних схватања и склоности. Радња драме у суштини се своди на трагање за истином до које долазе на различите начине – почев од оговарања, до конфабулација и измишљања голицавих појединости о занимљивим особама, па до међусобног оптуживања у непосредним расправама лицем у лице, као и проглашавањем појединих особа да су неурачунљиве и луде.

У својим драмама, насупрот веристима који настоје да верно насликају социјално-психолошку збиљу сицилијанске средине и римског грађанског живота, Пирандело примењује посебан ауторефлексиван поступак на основу оригиналних назора о уметности што их је изложио у књизи Хуморизам, у којој, пошто је објаснио себи својствен осећај за супротности, указује на двојност комичног и трагичног. Наиме, уместо да буде спонтани предмет идеално суздржаног „снимања“ живота, код Пирандела фикционални лик удваја властити идентитет да би свој конвенцијама, улогама и друштвеним обавезама сапет живот сагледао споља, не би ли видео себе како живи. Такав захват садржи и сам текст, особито у метатеатарској трилогији, умножавајући разине фикцијске „збиље“, са којих се може сагледати сва конвенционалност збиље и слике света утемељене на варкама дедуктивне логике, као и цитатна конструисаност књижевнога текста. Пирандело се оправдано сматра за непосредног претходника егзистенцијалистичке књижевности и позоришта апсурда.

У комаду Тако је (ако вам се тако чини) наговештава скоро све што ће драматуршки конструисати као постулате свог схватања да уметнички створени ликови постоје, док људи који пролазе улицом не постоје.

Редитељ Јагош Марковић инвентивно је водио режију третирајући окупљене госте у дому саветника Агација као акциону групу у којој се испољавају различита мишљења и ставови. Читав ансамбл савршено је обављао своје задатке. Предраг Ејдус као резонер Ламберто Лаудизи спонтано и ненаметљиво исказивао је ставове писца о истини и могућностима њеног сазнавања. Јелисавета Саблић као Госпођа Фрола била је заиста ништа друго до оно што се о њој мисли, и то у наступу који је одавао сломљену, али не и савладану личност. Марко Јанкетић, као Господин Понца, са младалачким замахом и енергијом истрајавао је у трагању за истином, док је Невена Ристић деликатно тумачила Госпођу Понца. Бранислав Лечић као Саветник Агације био је истинска пиранделовска фигура, што ће рећи ауторитативан водитељ игре читаве акционе групе. Јасмина Аврамовић као Госпођа Амалија Агаци неуморно, уз духовито изнађене карактерне покрете и позе, обављала је„надзор“ свеукупног дешавања у салону, али и понашање сина Дина, кога је спретно тумачио Лазар Ђукић. И остали – посебно Весна Станковић и Ненад Јездић, као Госпођа и Господин Сирели, потом Рада Ђуричин у улози Госпође Чини и Ирфан Менсур као Градоначелник – живописно су представљали личности сицилијанског поднебља.           

ПИСАЦ Луиђи Пирандело ПОЗОРИШТЕ Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“ ПРЕВОД Југана Стојановић РЕЖИЈА, АДАПТАЦИЈА, СЦЕНОГРАФИЈА И ИЗБОР МУЗИКЕ Јагош Марковић КОСТИМ Бојана Никитовић

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *