Гасни продор са Истока

Берлин и Анкара постају носиоци огромних руских енергетских подухвата који директно угрожавају интересе САД у Европи, чиме ови амерички савезници помажу Путину да гради моћно „енергетско оружје“

После вишемесечних најава о томе да ће руски и амерички председници Владимир Путин и Доналд Трамп имати први сусрет 7. јула, на самиту Групе 20 у Хамбургу, прошле недеље појавили су се супротни тонови. У Кремљу су изјавили да сусрет двојице председника „није у припреми“. „Полазимо од тога да ће председник Путин и председник Трамп учествовати на самиту и не можемо искључити да ће се састати на маргинама скупа, али никаквих договора и припрема за то нема“, изјавио је Путинов портпарол Дмитриј Песков, напоменувши, ипак, да ће „у случају потребе бити довољно времена за припреме“. Ове формулације су у нескладу са раније најављиваним „сусретом који ће отклонити неспоразуме“, али се показује да нагомилане несугласице две суперсиле не могу бити превазиђене кратким састанком у оквиру великог мултилатералног скупа. Штавише, процењује се да би такав сусрет могао додатно да погорша позицију председника Трампа, који се све теже брани од оптужби да је „руски агент“.

[restrict]

ПОЛИТИЧКА ШИЗОФРЕНИЈА ВАШИНГТОНА Састанак са Путином, ако би уз то резултирао и „отклањањем многих неспоразума“, могао би по Трампа да има више негативних него позитивних последица. У том случају, чак и да се договори са Путином о важним питањима, могуће је да Трамп не би имао могућности да то спроведе, јер би се нашао под баражном ватром противника код куће. То је сценарио који Москви претерано не иде у прилог, чак и ако се пође од претпоставке да је заинтересована за изазивање подела у америчком политичком врху. Не треба искључити да ће се двојица лидера сусрести на маргинама самита, али је тешко очекивати да би то био „самит преокрета“. Постоји могућност побољшања руско-америчких односа, али би то подразумевало да Трамп најпре консолидује своје позиције у Вашингтону, јер су та два процеса у најтешњој вези. О томе сведочи и такозвани „Тилерсонов план“ за побољшање односа са Москвом, чији је наводно аутор амерички државни секретар. Ипак, медији су објавили о постојању овог плана Рекса Тилерсона, практично истовремено док амерички Конгрес уводи нове санкције Кремљу – што сведочи о „политичкој шизофренији“ у Вашингтону. Или, пак, о потпуној неодговорности и некомпетентности.

Колико су глобални процеси у последње време убрзани и крајње испреплетени, показује и чињеница да су руски и амерички председник – са различитих страна барикаде – укључени у њихов ток као никад пре. Обојица се појављују као активни актери, на широком потезу од Атлантика до Балтичког мора и Индијског океана, а кулминација је управо сада пред нашим очима. А то сведочи, пре свега, да Русија и Кина, мало-по мало, појачавају притисак и угрожавају глобалну доминацију Вашингтона. Појава озбиљних пукотина и сукоба унутар западних центара моћи – САД, ЕУ и НАТО – као и њихова све већа и чешћа међусобна трвења, само појачавају овај утисак.

То је и омогућило Москви да, упркос западним санкцијама, поново јача енергетски вектор према Западу, упркос оштром противљењу Вашингтона. Главни руски партнери у овом послу су Немачка и Турска које, свака на свој начин, показују знаке озбиљних несугласица са САД. Када је овог месеца Европска унија одобрила изградњу гасовода „Северни ток-2“, који дном Балтичког мора повезује Русију са Немачком – Путин је повукао још један јак потез. У петак, 23. јуна, слетео је хеликоптером на брод „Пионирски дух“ који полаже цеви за гасовод „Турски ток“, спајајући руску црноморску обалу са европским делом Турске. Са командног моста огромног брода, Путин је позвао турског колегу Реџепа Тајипа Ердогана и обавестио га да пројекат напредује по плану. То је, наравно, био само симболични гест, али у тој симболици садржана је изузетно снажна геополитичка порука. Ако се зна да су Берлин и Анкара важни амерички НАТО савезници од којих зависи монолитност западног војног и политичког савеза, онда је крајње „необично“ да ове две престонице буду носиоци огромних енергетских подухвата који директно угрожавају виталне интересе САД у Европи.

 

„ЕНЕРГЕТСКО ОРУЖЈЕ” И НЕПОЗНАНИЦЕ Другим речима, амерички савезници и „браћа по оружју“ својим рукама помажу Путину да гради моћно „енергетско оружје“, што је био уобичајен термин западних аналитичара свих претходних година – када су описивали пројекте руских гасовода. Да ли ће Вашингтон, а поготово ратоборне струје у естаблишменту које годинама односе превагу, и овог пута смоћи снаге и пронаћи могућности да блокирају „руски продор са истока“ или се ипак приближавамо тренутку када ће амерички отпор бити сломљен? Бивши руски премијер Јевгениј Примаков је упозоравао да је велика грешка „сматрати САД тигром од папира“ и године које су за нама дале су му за право. Међутим, његове оцене изречене су пре скоро деценију и од тада су се неке важне ствари неповратно измениле, али је још рано извлачити из тога превелике закључке…

У пратњи шефа „Газпрома“ Алексеја Милера, Путин је слетео на велики брод у Црном мору и обишао постројења за заваривање, присуствујући спајању цеви којима се прелази из плитког у дубоководни део гасовода. Тиме се практично може сматрати да је изградња „Турског тока“ ушла у активну и, по свему судећи, неповратну фазу. Путиново учешће показује колико је Кремљу важан овај пројекат у који „Газпром“ улаже шест милијарди долара. Међународни гасовод испоручиваће природни гас из руске Анапе у Краснодарском крају на Црном мору, до западног дела Турске. За сада су предвиђене две нити, односно цеви, којима ће 2019. у Европу, заобилазећи Украјину, бити достављано 32 милијарди кубних метара гаса годишње.

Првом нити биће испоручивано 12 милијарди кубика непосредно Турској за њене потребе, а преостале четири милијарде предвиђене су за доток у „Јужни гасни коридор“ који, такође преко Турске, треба да споји Азербејџан, Грчку, Албанију и Италију. Ово је пројекат за који је, као конкурент руском гасоводу, заинтересован Вашингтон, али има два велика недостатка: први је цена од вртоглавих 45 милијарди долара и огромни радови, неопходни да би цела ствар профункционисала, а други је – недостатак гаса, имајући у виду да је за овај цевовод обезбеђено свега 10 милијарди кубика годишње. Све су то проблеми који су пратили и неуспешни пројекат гасовода Набуко, па се поводом „Јужног гасног коридора“ може рећи да је реч о подухвату са истим геополитичким циљем истискивања Русије са европског енергетског тржишта. Када је реч о „Турском току“ који се сада већ увелико гради, његова друга нит од 16 милијарди кубика, требало би да обезбеди енергент за централну Европу, али и ту још постоји велики број непознаница, од којих се неке тичу и будућег места и улоге Србије у овим токовима.

БОРБА ДО ПОСЛЕДЊЕГ КУБИКА ГАСА Првобитни план за „Турски ток“ предвиђао је двоструко већи капацитет – четири гасне нити и 63 милијарде кубика годишње, а инвестиција је процењена на 11,4 милијарде евра. Тај пројекат је обустављен у децембру 2015, када је турски пилот 24. новембра те године на територији Сирије оборио руски „Су-24“ који је учествовао у операцији против Исламске државе. Када су Русија и Турска убрзо обновиле политичке односе, у децембру 2016. и фебруару 2017, компанија „Олсиз“ потписала је уговор са „Газпромовим“ предузећем „South Stream Transport B.V.“, којим је предвиђено да две нити „Турског тока“, годишњег капацитета 32 милијарде кубних, буду завршене 2019. године, а цевовод изграђен до границе са Грчком.

Читава интрига је у томе што, како се може приметити, пројекат изводи предузеће „South Stream Transport B.V.“, формирано за изградњу гасовода „Јужни ток“. То није у складу са ранијим наводима да је Русија одустала од овог цевовода. Сада се показује да „South Stream Transport B.V.“ ради под истим именом, али по пројекту који је модификован. Преко 80 одсто подморске трасе „Јужног“ и „Турског тока“, заправо је идентично. Ако се зна да је планирани капацитет „Јужног тока“ износио 63 милијарде кубика годишње, а да ће „Турски ток“ преносити половину ове количине, онда се поставља питање – где је друга половина, за којом у Европи постоји велика потражња? Део одговора је у „Северном току-2“, који ће испоручивати додатних 55 милијарди кубних метара годишње. Међутим, имајући у виду да потражња за плавим горивом у Европи непрекидно расте и да би у наредним годинама и деценијама повећање потрошње могло да буде и значајно преко 100 милијарди кубика годишње, слика постаје јаснија.

Могло би лако да се замисли да у следећој фази буду положене још две нити, капацитета 32 милијарде кубика, које би ишле садашњом трасом „Турског тока“, али би се у финишу одвојиле према Бугарској – и то би заправо било делимично оживљавање Јужног тока“. Тада би се поставило питање даље путање из Бугарске: да ли на север према Румунији (као што је предвиђао Набуко гасовод), или на запад према Србији (као пројекат „Јужног тока“), што је за нашу земљу од суштинске важности. Економска рачуница показује да би исплативије било да Србија постане нека врста регионалног чворишта, где би се једна или две цеви одвајале за Републику Српску, Хрватску и Словенију, док би други крак ишао ка Мађарској и Аустрији. Међутим, како су ранија искуства показивала да често политички разлози имају примат над економским, могуће је да би то био случај и приликом разматрања трасе цевовода. Јачање политичке позиције Србије, као важног партнера и ЕУ и Русије, могло би да буде од пресудног значаја. Са треће стране, могуће је теоретски замислити и сценарио по коме би Бугарска била потпуно заобиђена и где би гасовод ишао преко Грчке и Македоније, а затим Србије, али нестабилност наших јужних суседа не доприноси јачању њихове перспективе у овим плановима. Наравно, не треба ни ову опцију унапред искључити.

Према оценама руских аналитичара, Вашингтон наводно жели да „васкрсне“ „Јужни ток, кога је својевремено својим притисцима зауставио. Американци би вероватно захтевали да цевовод буде нека врста фузије Јужног тока и Набука: дакле да иде преко Румуније, Мађарске и Аустрије, а не преко Србије. Овај „компромисни“ предлог може имати логике. Знајући да не могу да парирају Русији када су у питању количине и сигурност испорука у снабдевању Европе, Американци желе бар да спрече да Турска, са којом у последње време имају веома сложене односе, превише ојача као „тотални дистрибутер“, преко кога би ишло можда чак и више од 100 милијарди кубика гаса годишње за државе ЕУ, што преко „Турског тока“, што преко „Јужног гасног коридора“. Тако би се створила наведена ситуација с почетка текста – Немачка и Турска, два снажна и неугодна играча, чврсто би се повезала са Русијом у енергетски загрљај који доноси огромне профите. Шта би из тога потом могло да проистекне, америчким стратезима не треба много маште да докуче. Борба за Европу биће огорчена и до последњег кубика гаса.       

[/restrict]