Дарвинове санкције

Коме најновији предлог закона о санкцијама Русији доноси највише штете, а коме највише користи? Изгледа да су амерички сенатори заслепљени својим унутрашњополитичким проблемима и суревњивошћу према председнику Трампу угрозили не само виталне интересе својих савезника и свој однос са њима, него и сопствене националне интересе

Чули сте за Дарвинову награду? То је, по њеном идејном творцу, Венди Норткат „признање онима који дају допринос продужењу људске врсте уклањајући се из људског генетског простора на узвишено идиотски начин.“ Добитник Дарвинове награде био је, на пример, хрватски студент који се разнео покушавајући да жонглира активним ручним бомбама маја 2001. Поред тога што је себе убио, овај студент је тешко ранио још шесторо људи. Попут њега, вашингтонски естаблишмент, овога пута оличен у Сенату, жонглирајући санкцијама против Русије ризикује да убије, пре свега друге, али и себе.
Оквир нових антируских санкција изнет је у амандману на закон који је изворно био усмерен на наметање санкција Ирану и предвиђа „широк дијапазон нових санкција према различитим кључним секторима руске привреде, укључујући рударство, металургију, транспорт и железницу“. Поред тога, у амандману се наводи да је посебно усмерен на „супротстављање гасоводу Северни ток 2, с обзиром на штетан утицај који би он имао по енергетску безбедност Европске уније (…) и енергетске реформе у Украјини“. Према нацрту закона, амерички председник може наметати санкције ентитетима и особама које „директно и значајно доприносе јачању способности Руске Федерације у изградњи инфраструктуре за извоз енергената“, или Русију снабдевају „добрима, услугама, технологијом, информацијама или подршком која би директно и значајно могла олакшати одржавање или ширење, модернизацију или поправку енергетске инфраструктуре“. Разлози за ове санкције је, како се наводи у предлогу закона, кажњавање Москве због „кршења територијалног интегритета Украјине и Крима, дрских компјутерских напада и мешања у (америчке) изборе и континуиране агресије у Сирији“. Сенат је амандман усвојио већином од 97 гласова „за“, два „против“ и једним уздржаним, а да би постао закон, мора још добити подршку Представничког дома и потпис председника.

[restrict]

ПРЕВЕНТИВНИ УДАР НА ТРАМПА ПРЕКО МОСКВЕ Интересантно је да су на могућност увођења нових санкција најопуштеније реаговали они против којих би нове рестрикције требало да буду директно усмерене и који би требало да буду „кажњени“. „Наравно, треба видети куда то све на крају води, али шта год да се догоди, какве год одлуке да донесу тамо преко океана, нас то не води у ћорсокак“, рекао је председник Русије Владимир Путин. Ако Вашингтон буде спроводио нове санкције, руска влада ће „вероватно морати да спроведе неке корекције у својој политици и предузме неке нове мере, али то нас неће довести у неку врсту колапса“, рекао је Путин, додајући да ће то „свакако отежати руско-америчке односе“ и бити „штетно“. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров истакао је да „Русија неће погнути главу и испуњавати захтеве САД.“ „У овим околностима, и како бисмо адекватно проценили ситуацију, руска страна је била приморана да одложи сусрет заменика шефа дипломатије двеју страна, који је раније био планиран како би се решила одређена питања у руско-америчим односима“, рекао је Лавров. Пре тога, у телефонском разговору са својим америчким колегом Рексом Тилерсоном, Лавров је рекао да Москва још чека амерички одговор на предлоге о нормализацији билатералних односа.
Судећи, макар по првим реаговањима, усвајање овог предлога закона у америчком сенату већи је ударац на Белу кућу, него на Кремљ. Док је Русија остала равнодушна, представници Трампове администрације нису успели да очувају овај ниво хладнокрвности. Проблем за Белу кућу је пре свега у чињеници да, ако овај амандман буде усвојен, председник Трамп губи сваку могућност да, без дозволе Конгреса, укине било какве санкције Русији, па, према томе, и да води аутономну спољну политику, што је његов уставни прерогатив. „Ово је погибељан закон и његов основни циљ је везивање руку председника Трампа на домаћем терену, тако да он изгуби оно што је истински његово уставно овлашћење – вођење спољних послова. Он нема могућност да искорачи и постигне некакву нормализацију односа са Москвом“, рекао је бивши амерички дипломата Џим Џатрас за РТ. Да управо овако стоје ствари, потврдио је лидер демократске мањине у Сенату Чак Шумер рекавши: „Повукли смо овај потез да бисмо Конгрес, а не председника, начинили коначним арбитром за питање укидања санкција када буде неопходно“. „Овај закон разбија сваку могућност да председник сам из било ког разлога може укинути санкције“, додао је он.
Са своје стране, Бела кућа је саопштила да је Сенат на овај начин озбиљно прекршио процедуру и уставни поредак који предвиђа да овакав закон може потећи само из Представничког дома, те ће га председник Трамп „игнорисати“. „У овом моменту нема никаквог новог закона“ о санкцијама, рекао је представник за новинаре Беле куће Шин Спајсер. Председавајући сенатског Комитета за спољне послове, републиканац Боб Коркер оценио је да би овакав закон представљао „значајно пребацивање овлашћења“ са извршне на законодавну власт, односно Конгрес. Коркера ово, међутим, није спречило да гласа за закон, као ни остатак сенатора (изузев њих троје), обично, дубоко подељених по партијским линијама.
Амерички државни секретар Рекс Тилерсон позвао је на „флексибилнији приступ“ питању санкција и истакао да не би волео да Вашингтону у процесу спровођења Споразума из Минска буду „везане руке“, јер би онда Москва и Кијев могли доћи до неког другог решења за сукоб на истоку Украјине. У причу о усвајању ових санкција увезано је још једно лукавство. Амандман који се односи на санкције против Русије уметнут је у нацрт закона о санкцијама против Ирана, што ће Доналду Трампу знатно отежати стављање вета на њега, ако буде усвојен и у Представничком дому, јер ће на тај начин одбацити и санкције против Техерана, до којих му је стало. Из овога произлази да су и Сенат и Представнички дом, под контролом републиканаца, у рату са председником проистеклим из њихове сопствене партије и да нападају спољнополитичке циљеве који су били централна тема његове предизборне кампање.

ПАНИКА У ЕУ Перспектива увођења нових санкција Русији још је већи ужас изазвала у Европској унији. Највише у Берлину и Бечу који су одмах једногласно узвикнули: „Неприхватљиво!“. И не само то. Истичући да се тиме крши међународно право и игра на карту америчке гасне индустрије упозорили су да ће узвратити на такав потез. Нејасно је само како, с обзиром на дефицит у суверенитету који не само да ове две земље имају унутар Уније, него и на онај који Унија има у односу на САД. „Не можемо прихватити претњу немеђународним екстратериторијалним санкцијама против европских компанија укључених у развој европског снабдевања енергијом. Нацрт америчког закона указује на оно што је заиста важно: продаја америчког течног гаса и избацивање руског природног гаса са европског тржишта. Циљ је, изгледа, обезбедити послове у нафтној и гасној индустрији САД“, навели су у заједничком саопштењу шеф немачке дипломатије Зигмар Габријел и аустријски канцелар Кристијан Керн. „Политичке санкције се не смеју везивати за економске интересе, а претња кажњавањем компанија из Немачке, Аустрије и других европских земаља на америчком тржишту због учешћа или финансирања гасних пројеката са Русијом као што је Северни ток 2 доноси потпуно нов и веома негативан квалитет европско-америчким односима“, додали су они нагласивши да је „европска енергетика питање Европе, а не САД“.
Неколико дана касније, реаговала је и немачка канцеларка Ангела Меркел рекавши да Вашингтон не треба ништа да се пита у вези с европским снабдевањем гасом, а њена министарка привреде Бригите Циприс запретила је одмаздом: „Ако (Трамп) потпише (закон), ми ћемо морати да размотримо шта ћемо учинити против тога.“ Истовремено, европске компаније су, према писању Фајненшел тајмса, почеле да разматрају правни оквир по којем би САД могле да им наметну санкције и могућности да се то избегне. Портпаролка Стејт департмента Хедер Нојерт одбила је да коментарише критике и страховања Берлина и Беча. Уместо тога, рекла је да Вашингтон поздравља прву испоруку америчког течног гаса Пољској која је стигла прошле недеље. Она је устврдила да би такве испоруке могле представљати алтернативу руском гасу, јер потичу из „земаља које су, можда, стабилније“. „Русија има могућност да искључи испоруке гаса и пољски народ стави у веома тешку ситуацију“, рекла је она. Ово, међутим, није баш у потпуности тачно.

ПОНУДА КОЈА СЕ НЕ МОЖЕ ОСТВАРИТИ Погледајмо мало какве су америчке могућности да Европу снабдева гасом. Поред танкера који је Нојертова поменула, пут Европе је од априла ове године кренуло свега осам бродова са америчким течним гасом – четири за Шпанију, три за Португалију и један за Италију. Из перспективе гасног ривалства са Русијом, Шпанија и Португалија су потпуно безначајни, пре свега јер се сматрају „изолованим“ тржиштем одсеченим од остатка Европе, али и због тога што се овај део света ни до сада није снабдевао руским гасом. Европско тржиште годишње захтева испоруку око 400 милијарди кубних метара гаса, док просечан танкер може преносити свега око 850 милиона кубних метара гаса. То би значило да је за снабдевање Европе искључиво америчким гасом неопходно да на гасне терминале дневно пристане најмање по један танкер. Ово је готово немогуће не само због тога што читава светска флота има свега око 400 оваквих бродова (значи сви би морали да буду ангажовани искључиво на транспорт америчког гаса за Европу), него и због непостојања довољног капацитета гасних терминала неопходних за ове потребе. Изградња потребних и превозних и прихватних капацитета је истовремено и изразито скупа и изразито спора. Наиме за прављење једног оваквог танкера потребно је две године и 200 милиона долара, а САД под својом заставом немају ниједно овакво пловило.
Чак и када би успели неким чудом да на брзину све ово надоместе, остаје питање цене. Амерички гас би, и када бисмо потпуно занемарили огромне инвестиције неопходне за стварање инфраструктуре, само због транспорта био знатно скупљи од цене коју Русија тренутно наплаћује, а има још простора да цену спусти. Пад цена енергената којем смо сведоци последњих година, иако је неповољан по Русију, још је гори по САД које доводи у позицију да не може да оствари никакав профит. О чему се, онда, овде ради ако САД нису у стању да у тржишној утакмици потисну Русију, а да и кад би је политичким притиском отерали с европског тржишта не би биле у стању да уђу у њене ципеле? Амерички Форбс наводи да се ради „само о политичком позирању и прављењу буке“. „САД нису сада нити ће у блиској будућности моћи да буду кључни добављач гаса потребног Европи“, наводи овај лист.
Џим Џатрас због свега овога поставља питање шта 98 сенатора, који су спремни да прекрше све могуће принципе међународног права и пристојности, да угрозе однос са савезницима, желе да постигну. „Од какве је ово користи САД на било који начин? Ја то не видим“, навео је он. Иако Ангела Меркел и остали чланови њене европске породице доиста нису у могућности да тренутно на било који начин узврате на рукавицу коју им је амерички Сенат бацио у лице, овакав потез је дугорочно свакако глуп и суицидалан. У склопу са остатком бахате америчке политике према Европи може водити само у правцу даљег раста антиамериканизма и наклоности према Русији која је и овако у порасту у готово свим деловима Старог континента. Москва је, у ствари, оваквим потезом још и најмање угрожена. Сенатори су пуцали у свог председника и своје односе с Европом, па самим тим и у себе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *