Да ли имамо српског Уелбека?

Први роман Филипа Грбића нуди генерацијски наратив о младим, животно осујећеним остацима некадашње средње класе

Када млади аутор улази у свет прозе првом књигом, а некако се наметнуло у последњих неколико деценија да та прва књига буде роман, пажња читаоца готово неминовно се усредсреди на формалне аспекте дела: композицију, структуру, мотиве, стил, начин приповедања – с правом. Јер, у мору романескних експеримената лествица се спустила толико ниско да се под „уметнички експеримент“ често подводи пука неспособност да се исприповеда прича. Отуда је писац ових редова са извесним неповерењем пришао књизи необичног наслова, Руминације о предстојећој катастрофи, пословично опрезан спрам „нетранспарентних“ наслова. Ипак, већ прве странице текста разувериле су га.

[restrict]
У КОЛОПЛЕТУ ПСИХОТИЧНИХ СТАЊА Први роман Филипа Грбића нуди генерацијски наратив о младим, животно осујећеним остацима некадашње средње класе. Заплет је у основи једноставан: Лазар, филозоф и параноик, у браку је са Ларом, преводиоцем и неоствареним писцем, аутентичним неуротичарем и алкохоличарем. У покушају да већ евидентно пропали бездетни брак како-тако одржи, Лазар Лару води на Крит, где се врло брзо растају да би самостално, дружећи се са Русима и Немцима, проживели искушења после којих се враћају у ревитализовану заједницу коју очекује и принова. Међутим, овако огољена прича не говори много о ономе што је у роману најбитније. Превасходно, читава прича осенчена је параноидном луцидношћу приповедача Лазара, која у доброј мери представља омаж Уелбековим романима, нарочито рецентном Покоравању, на које се приповедач уосталом и позива. У односу на динамичне делове, много више текста одлази на Лазареве екскурсе о личној и колективној ситуацији, савременом свету, глобализацији, међународним приликама и геополитичким односима. На тај начин ствара се паралелизам између његове неуклопњености у савремено друштво и резоновања о савременом друштву, чиме се чува заокруженост приповедања.
Са друге стране, једини активни лик у роману је његова супруга Лара, чији одлазак од мужа је непосредни покретач радње. За разлику од Лазара, Лара није лик коментатор већ непосредни учесник те се, уз извесне ограде, може рећи да је ово роман непосредно о њој, док је Лазар само приповедач и неко ко покушава, у складу са својим психичким особеностима, да егзистенцију држи под чврстом контролом. Тај психотична контрола резонује са налозима које испоставља друштво пред овај гротескни млади пар, те отуда Лазар, све док успева да контролу и одржи, све дубље и дубље остаје заробљен у колоплету друштвених законитости и психотичних стања.
КРИЗА КОЈА СЕ НЕ МОЖЕ РАЗРЕШИТИ Због тога Ларин одлазак и привремено отуђивање, има и дубљу мотивацију. На првом плану, њихово привремено растављање мотивисано је Ларином жељом да напусти Лазара и пронађе оно што јој је у браку недостајало, али на дубљем плану тек рушење мукотрпно успостављеног реда омогућава да обоје, после низа перипетија, суштински пронађу себе. У тој путањи разумевања текста, делимична немотивисаност расплета (отмица и спасавање), што је прича коју post festum приповеда Лара, заправо и упућује да се фокусирамо на последице чинова, што ће рећи на разградњу њиховог кодификованог односа и поновно сједињење, више него на саме чинове јунака.
Међутим, латентна психотичност приповедача, уз алкохолизам јунакиње, не дозвољава нам да наративу потпуно поклонимо поверење. Са подједнаком поузданошћу са којом се радња романа разумева без довођења у питање њене вероватности, могуће је овај текст интерпретирати и из супротне перспективе. У том кључу, уподобљеност развојних линија приповедања психичким особинама јунака може подупирати и тезу о пуко компензаторној функцији овог приповедања, које својом гротескношћу надомешћује дубоку празнину онога ко приповеда. Ова двосмисленост, као крајња тачка до које се може доћи иоле пажљивијим читањем, ставља овај роман са оне стране сваке непосредне ангажованости. Корен ове двосмислености је дубока иронија, не непосредног приповедача Лазара већ саме ауторске инстанце, демијурга текста који, суверено владајући њиме, не дозвољава да се произведе нека парадигматска идеја а да није осенчена подсмехом.
Отуда су Руминације о предстојећој катастрофи на више нивоа књига о кризи која је у току и која се не може завршити. На једном плану, она је лична криза, манифестована у психозама јунака. На другом плану, она је криза друштва и савремености у коју је прича уроњена, али на суштинском плану, криза је свеобухватна јер се више не може пронаћи начин да се о њој поуздано и без релативизације склопи прича, као први предуслов излечења.

[/restrict]