АНЕСТЕЗИРАЈУЋА РЕВОЛУЦИЈА МЕДИОКРИТЕТА

Да ли је модерно доба стандардизовано по принципу да су осредњост и флексибилност доминантни модели, и да ли заиста важи правило: да бисте били део међународне политичко-научне-културне елите, никако не треба да покажете да сте специјално паметни и талентовани, још мање да сте храбри и одважни, јер с овим квалитетима из „прошлих времена“ можете деловати арогантно и уплашити послодавце који ће вас одмах елиминисати као потенцијалну опасност?

Није дошло ни до каквог пада Бастиље, није се десило ништа што би подсећало на паљење Рајхстага, са неке нове „Ауроре“ није испаљен нити један плотун. Али, ипак, избила је револуција, мирна, тиха и анестезирајућа и у завршном јуришу медиокритети су без иједног испаљеног метка победили и тријумфално освојили власт.
Alain Deneault,
ed. Neri Pozza, 2017

Аутор бестселера „Медиократија“, канадско-француски филозоф и политиколог Ален Дено (1972) тврди да су медиокритети већ дуже време на власти и да данас буквално свако, ако је безбрижно ушушкан у златној средини, такав какав је – ни глуп ни паметан – може да се нада престижној каријери која подразумева новац, углед и бројне привилегије. Потребно је само да буде послушан и упоран и да стрпљиво чека на својих пет минута када ће за доказану лојалност бити награђен. Ово није никаква новост јер конкретних примера за глобални феномен успеха без икаквог покрића имамо на сваком кораку, тако да већ и просечан човек увиђа да углавном неспособни, неталентовани и корумпирани конформисти у свим сегментима друштва заузимају стратешке положаје. Али је зато занимљиво да покушамо да откријемо како смо и зашто без борбе предали сву власт у руке медиокритета и да ли постоји шанса да се спасемо од пропасти у коју нас, полако али сигурно, воде ови људи без квалитета. Али и без елементарног морала јер су само због очувања властитих привилегија спремни на све.

[restrict]

НОВА ДРЕСИРАНА ЕЛИТА С обзиром на то да је модерно доба стандардизовано по принципу да су осредњост и флексибилност данас доминантни модели, да би сте били део међународне политичко-научне-културне елите, никако не треба да покажете да сте специјално паметни и талентовани, а још мање да сте храбри и одважни. Са овим квалитетима из „прошлих времена“ данас само можете да делујете арогантно и да уплашите послодавце који ће вас одмах елиминисати као потенцијалну опасност – особу која својом енергијом, креативношћу и визијама одскаче од просека и самим тим само може да ствара проблеме и ремети сигурност устаљеног поретка.

Вештине модерне победничке комбинације за сигуран успех: осредњост, конформизам и полтронство изучавају се и на елитним колеџима на америчкој Источној обали, познатијим као Ајви лига (Ivy League), где за школарину од 50.000 долара гарантовано можете да постанете „одлично дресирана овца“. Не ради се о некој шали већ о правом аларму који је са престижног „Јејла“ упутио професор Вилијам Дерезевиц – у студији „Одличне овце: погрешна едукација америчке елите“ (William Deresiewicz, The Miseducation of the American Elite, Free Press, 2014) упозорио је да се у светским храмовима врхунског образовања производе стада медиокритета без икаквог талента који су предодређени за кључне функције у друштву. Ова будућа елита је сигурно образована и компетентна, али је дресирана тако да не размишља својом главом, не показује емоције, критичко мишљење и моралну храброст јер јој се током школовања непрекидно понавља да је за успех у друштву довољно бити стрпљив и послушан конформиста и да стога све девијације које одударају од задатог стандарда просечности треба обуздавати.

Ален Дено је недавно гостовао у Милану где је у оквиру манифестације Wired Next Fest 2017 представио италијанско издање „Медиократије“ и том приликом нагласио да је случај професора Дерезевица најбољи доказ како пролазе они који размишљају својом главом и усуде се на побуну против система. Наиме, Дерезевицу су прво без икаквог објашњења ускраћена средства за истраживање и објављивање научних радова, а затим је добио отказ и то уз кафкијанско образложење – „због научне неактивности“. Слична судбина чека и остале талентоване и храбре што „праве проблеме“ и одбијају да учествују у игри коју намећу моћници. „Можда их неће убити као Розу Луксембург, вероватно неће завршити у затвору као Антонио Грамши, али их чекају тешки и несигурни дани и сигурно је да никада неће постати признати као, на пример, Ноам Чомски“, каже Дено и додаје да они који желе да остану своји и чисти и не желе да учествују у игри за то плаћају одређену цену – прекаријат до краја живота који подразумева и хроничну беспарицу.

МАЛЕ ТАЈНЕ ЕЛИТНИХ ИГРАЧА Свима који су одлучили да прихвате правила игре етаблиране елите и тако одустану од свог идентитета преостаје да пажљиво – играју ту игру. Систем форсира успон правих медиокритета стога што су употребљиви и поуздани. Некомпетентни глупаци и суперкомпетентни генији стављени су у исти кош – одмах су искључени из игре. Први нису за употребу јер су потпуно бескорисни, а други су опасни јер постоји реалан ризик да се побуне и тако доведу у питање цео систем и темеље на којима он почива. Ако већ није специјално паметан и талентован, медиокритет је бар у нечему савршен: вештину балансирања и мимикрије развио је до перфекције. Није мала ствар успевати да у сваком тренутку процените границу коју не треба прећи и максимално се трудити да обуздате свој темперамент јер и најмањи погрешни корак аутоматски значи искључивање из игре и неминовну друштвену маргинализацију. Морате бити спремни и на многе компромисе, па чак и да без проблема затварате очи пред евидентним истинама. Сами треба да осетите када у одређеном извештају можете споменути нечије име, а када не; када треба говорити отворено и износити чињенице, а када их прикривати и говорити неодређено тако да вас нико не разуме; када говорити истину, а када је прећуткивати или извртати. И ако је потребно, без проблема и бесрамно лагати и при томе се не осећати нелагодно, већ напротив – ведро и самоуверено.

Битно је да извршавате задатке, а да уз то не одајете утисак фрустриране особе која делује против сопствене савести јер је на то приморана. Све мора да делује природно и ноншалантно, а најбољи рецепт за то је да себе убедите да и ви верујете у оно што говорите, па чак и ако се ради о ноторним глупостима и потпуном нонсенсу. Ово је уједно и директни доказ лојалности према вашим менторима и на тај начин учвршћујете ваше неформалне везе, постајете „поуздана особа“ и можете да будете сигурни да сте се „сместили на сигурно“ – у златну средину која за вас не подразумева никакве дестабилизирајуће ризике. Ако вас повремено гризе савест, довољно је само да помислите како ћете ускоро постићи свој циљ: добро плаћено радно место и све привилегије подразумеване уз престижни положај који ћете заузети.

КАКО СМО ТАКО НИСКО ПАЛИ? Ален Дено тврди да је узрок владајућег медиокритетства у политици, тачније у ономе у шта се претворила политика од када је Марагарет Тачер 80-их поручила да су се времена променила и да не постоји алтернатива за неопходну друштвену трансформацију. Уместо старе политике, која се није могла замислити без идеала, страсти и жестоке борбе идеја, добили смо нову политику – помпезно названу governance, једну опасну форму неолибералистичког управљања државом која кроз кресање радничких права и приватизације јавних служби обликује друштво искључиво према интересима и захтевима моћних пословно-финансијских гиганата. Грађане нико ништа не пита јер су у овом једино могућем и идентичном свету сведени искључиво на послушне и пасивне посматраче. С обзиром на то да је ова орвеловска стварност још увек замаскирана веловима некакве демократије, политичари се повремено сете грађана када је због поштовања демократске процедуре потребно да изађу на биралишта и својим гласом дају легитимитет одређеној политичкој опцији. Оваква демократија би се по мишљењу Алена Деноа могла цинично дефинисати паролом: „Ко год победи, ми побеђујемо“, јер су политичари постали егзекутори за спровођење одлука које увек и искључиво доноси етаблирана анонимна елита у апсолутној тајности. Нема никакве разлике између „левих“ и „десних“ кандидата за неку изборну функцију, а преко медија се упорно инсистира да разлике постоје само да би се одржала илузија да грађани имају могућност избора. Политички програм је само један: све више капитала за мултинационалне компаније и пореске рајеве, а све мање права за раднике и новца за социјалну државу. Најтрагичније је што нам се овај избор представља као неизбежан и као разуман. Ову тврдњу аутор „Медиократије“ илуструје примером из родне Канаде: „Бивши канадски премијер Харпер важио је за већег десничара чак и од многих јастребова из америчког републиканског табора. Сада имамо премијера из редова либерала, младог прогресивног оптимисту Џастина Трудоа. Међутим, све је исто и нема никакве промене. Једина разлика је што је први био стално намргођен, а овај други се увек смеје. Али ако пажљиво погледамо програме и резултате, јасно нам је да они заступају исте интересе.“

Победа „корпоративне религије“ је за Алена Деноа и дефинитивна смрт политике јер се поклапа с одласком са политичке сцене свих озбиљних политичара са визијом који сигурно никада не би пристали да учествују у новонасталом политичком циркусу и да „играју игру“ коју диктирају моћни менаџери и банкари. Тако су први пут у историји шансу за политичку каријеру и престижне функције добили разноразни медиокритети чија се политичка акција заснива на маркетиншком термину problem solving – односно на техници решавања проблема у ходу, кроз инсистирање на „неопходним и хитним решењима“ и то по сваку цену, без икакве политичке визије и анализе ширег контекста и евентуалних негативних последица које после оваквих исхитрених одлука могу да уследе.

На удару медиокритета нашла се и „застарела језичка терминологија“, тако да се речи мајка и отац због поштовања политичке коректности замењују неутралним терминима родитељ 1 и родитељ 2. Пацијенти у болницама више нису пацијенти, а ученици у школама нису ученици. Сви постају клијенти, дакле потрошачи и конзументи услуга, наравно уколико буду имали новца да се лече и школују будући да најновије сурове реформе наговештавају само још црње дане за већину грађана иако се сада „модерно“ зову „неопходни и позитивни компромиси“. Све ове лексичке ревизије биле би смешне да иза њих не стоје друштвене структуре послушника који уопште не схватају колико је опасна игра у коју су се укључили и до каквих катастрофалних последица по заједницу она може да доведе. А да се заиста ради о људима који нимало нису дорасли функцијама које обављају, као добар доказ могу да послуже речи Јаниса Варуфакиса који је својевремено као инсајдер провео доста времена у европским структурама моћи и јасно рекао шта мисли о својим колегама: „Када би Европљани знали какви се медиокритети налазе на најодговорнијим функцијама, одавно би се побунили.“

ИЗЛАЗАК ИЗ ЗАЧАРАНОГ КРУГА Да је ситуација постала драматична сматра и Ален Дено: „Политичке структуре су потпуно отуђене, понашају се аутистично и ми осећамо да нас тлаче. Живимо у једној мекој диктатури подобности, у норми јединственог стандарда и ако се у њега не уклапамо, бивамо оптужени да смо неразумни и нереални и као опасни елементи презрени и одбачени, а ако треба и кажњени.“

Владајућа медиократија ствара из дана у дан све више нових подобних медиокритета и на питање аутора овог текста да ли постоји шанса да се овај перверзни круг прекине, Ален Дено се насмејао, а затим са приметном дозом забринутости одговорио: „Да бисте ме потпуно схватили, испричаћу вам прво једну сјајну научнофантастичну причу Филипа Класа. У свету разореном после нуклеарних конфликата појављује се извесни Жорж Абнего, који је идеални прототип просечног човека – медиокритета. Постаје пророк са масом следбеника, председник Америке, а убрзо и целог света. Наслеђују га његови потомци и како године пролазе, људи постају све више униформисани, стандардизовани, глупљи и изгубљенији. Човечанство се постепено интелектуално и технолошки толико уназађује да нови хомо абнегус ускоро замењује омраженог и презреног старог хомо сапиенса. После 250.000 хиљада година за специјалну врсту паса, која је у међувремену еволуирала тако да је на много већем интелектуалном нивоу од људи, омиљена забава постаје бацање штапова и лоптица које чим чује команду ’рапорт’, хомо абнегус понизно и послушно доноси. О. К. ово је само научна фантастика, али да бисмо избегли овако трагичну судбину, можда ипак вреди покушати и упутити се другим путем који, као и сваки пут, увек почиње првим кораком. Треба једноставно одолети свим лажним изазовима и рећи не! Нећу ту функцију! Не прихватам ту промоцију! Нећу да играм вашу игру и да будем понизно захвалан и да се тако постепено трујем и уништавам! Треба пружити отпор како би се изашло из опасног зачараног круга медиокритетства. Сигурно није једноставно. Али можда ипак вреди покушати.“     

[/restrict]