UZDIZANJE PODNEBESKOG CARSTVA

Američka odluka da se krstarećim raketama napadne aerodrom sirijske vojske u vreme susreta predsednika Trampa i Si Đinpinga bila je jasna poruka Kini. Za osnivača Vikiliksa Džulijana Asanža, reč je o „svesnoj američkoj odluci da ponizi Si Đinpinga koja će imati ozbiljne posledice“

Susret predsednika SAD i Kine, Donalda Trampa i Si Đinpinga, odvio se pod senkom raketnog napada na aerodrom sirijske vojske u Šajratu. Amerika se time prvi put neposredno umešala u šest godina dug rat u Siriji. Predsednik Tramp je ovu naredbu izdao tokom posete kineskog lidera. Po napadu, usledila je odluka Bele kuće o upućivanju jurišne grupe brodova predvođene nosačem aviona ka Korejskom poluostrvu. Ova odluka, koja je odnose u Azijsko-pacifičkom regionu trenutno dovela do usijanja, navodno je donesena zbog „pretnji koje pristižu Americi iz Severne Koreje“. „Severna Koreja je i dalje pretnja broj jedan u tom regionu“, izjavio je nedavno portparol američke Pacifičke komande.

[restrict]

Glavna geopolitička drama XXI veka U stvari „pretnja broj jedan“ po američke interese i prava američka meta nije Severna Koreja nego Kina: „Amerikanci u Kini vide svog glavnog konkurenta. Iako je njihova agresija danas uperena protiv Rusije, oni objektivno vode borbu sa Kinom i njenom planetarnom ekspanzijom“, smatra ruski akademik Sergej Glazjev. Prema mišljenju Kim Džon Hena, profesora Tonguk univerziteta u Južnoj Koreji i eksperta za Severnu Koreju, glavni cilj najnovije geopolitičke operacije SAD je pritisak na „glavnog pokrovitelja severnog suseda – Kinu“: „Ceo slučaj treba posmatrati kao ozbiljnu proveru savezništva Severne Koreje i Kine.“ Prethodno su odnosi dve sile dramatično pogoršani povodom Tajvana, ostrva u Južnom kineskom moru i teritorijalnog spora Kine i Japana u Istočnom kineskom moru, sve do pretnji upotrebom sile. „Rat SAD protiv Kine“, izjavio je zvaničnik kineske armije u januaru ove godine, „postao je praktično realnost“.

Za Ameriku, Korejsko poluostrvo ovde ima približno isti značaj kao i u doba Korejskog rata: ono predstavlja samo mostobran ka kontinentalnoj Kini. Realizujući svoje dugoročne projekte, poput „Puta svile“, Kina se iz ekonomske pretvara u prvorazrednu geopolitičku i vojnu silu, koja nepovratno menja geopolitičke odnose u svetu. Iz tog razloga SAD pribegavaju čitavom nizu pritisaka u cilju „obuzdavanja Kine“. „U američkom strateškom razmišljanju Kina XXI veka sve više postaje ono što je za SAD u HH veku bio Sovjetski Savez, a to znači: glavni suparnik u oblasti svetske politike“ (Dmitrij Minjin: Povratak imperija). To nije novina koju je u američku politiku uneo Donald Tramp. S ovim stavom se slažu i globalisti i liberalistički intervencionisti okupljeni oko Klintonove i Obame, američki neokonzervativci kao i pripadnici „alternativne desnice“. Na Kinu kao neprijatelja ukazao je u svom „oproštajnom govoru“ i Barak Obama, koji je još 2011. proglasio američki „skok u Aziju“ zbog rastućeg značaja čitavog Azijsko-pacifičkog regiona. Ovaj region se poslednjih godina pretvara u pozornicu za „glavnu geopolitičku dramu XXI veka“. Do 2020. u Pacifiku će, prema planovima Pentagona, biti stacionirano 60 odsto američkih pomorskih snaga, koje su do sada bile raspoređene ravnomerno u Atlantskom i Pacifičkom okeanu, kao i šest od ukupno 11 nosača aviona. U svojoj knjizi O Kini Henri Kisindžer upozorava na mogućnost žestokog rata Kine i SAD, „vođenog poput sukoba koji je pre stotinjak godina označio početak sloma evropske globalne moći“.

 

Novi globalni lik Evroazije „Kina je glavni događaj kraja HH veka, a ostaje i glavni događaj početka HHI veka“, konstatuje Mihael Deljagin. Usled toga, „za globalne špekulante, koji koriste SAD kao svoju organizacionu strukturu i bazu, uništenje i Kine i Rusije je kategorički ideološki – da ne kažemo religiozni – imperativ“ (M. Deljagin: Rusiji i Kini je pripala budućnost sveta).

U stvari pokušaji Zapada da „uništi Kinu“ traju koliko i kolonijalna istorija Evrope. Posle opijumskih ratova Kina je bila svedena na polukolonijalni status u odnosu na Zapad. Komunistička revolucija pod vođstvom Mao Cedunga je grandiozna nacionalna obnova koja ima dva važna cilja: modernizaciju na unutrašnjem i oslobađanje iz (polu)kolonijalnog statusa na spoljnopolitičkom planu. Ekonomske reforme u Kini zvanično počinju 1978. godine, posle ere „kulturne revolucije“. Krajem prošlog veka SAD su, posle perioda zbližavanja s komunističkom Kinom tokom Niksonovog mandata, otvoreno podržale protivkineski i prozapadni studentski pokret. Ovaj pokret se suprotstavljao tradicionalnim kulturnim normama, koliko i „diktaturi“ Komunističke partije Kine. Simboli studentske pobune bili su latinično slovo „V“ i improvizovana statua Kipa slobode. „Liberalizacija Kine“ je kulminirala događajima na trgu Tjenanmen 1989. godine, čime je Kina izbegla sudbinu Sovjetskog Saveza. Posle završetka unutrašnjeg preobražaja, razdoblja svojevrsne „izolacije unutar Velikog zida“, Kina se, počev od 90-ih godina prošlog veka, vraća na međunarodnu političku scenu. Najvažniji kineski geopolitički projekat je projekat obnavljanja i izgradnje drevnog „Puta svile“.

Ovaj kineski megaprojekat je koncept panevroazijskog, a u perspektivi interkontinentalnog transportnog sistema, sa pratećom infrastrukturom, koji se za sada realizuje u saradnji sa Rusijom i Kazahstanom i nekolicinom drugih zemalja, okupljenih u Evroazijskom savezu. U ovom trenutku, nemoguće je sagledati sve posledice koje će njegova realizacija imati po geopolitičku mapu Evroazije i sveta. Projekat se, uprkos stalnim opstrukcijama, realizuje postepeno i uporno, deo po deo, sa strpljenjem svojstvenim ovoj dalekoistočnoj sili. Prema poznatom ruskom sinologu Vladimiru Maljavinu, ovde nije reč o trgovinskoj trasi, već o stvaranju „novog globalnog lika Evroazije“ i odlučnom događaju za stoleće koje će počivati na multipolarnosti.

 

I Put, i Zid Geopolitika stare Kine oduvek se rukovodila različitim, ali zapravo konvergentnim osnovnim principima: Velikim kineskim zidom i Velikim putem svile. Oni oličavaju dve naizgled suprotne kineske težnje: „izlazak Kine u svet“ i, nasuprot tome, potrebu da se Podnebesko carstvo zaštiti od uticaja spolja kako bi Kina ostala Kina. Koncept „Novog puta svile“ prvi put je predstavljen 1992. i praktično odmah podstakao stalna nastojanja Zapada, prevođenog SAD, da sabotira njegovu izgradnju.

„Ekonomski pojas ’Puta svile’ – to nije trgovinska, čak ni logistička koncepcija, već koncepcija najdubljeg i temeljnog preoblikovanja cele Evroazije kineskim kapitalom i donekle kineskim rukama. Evroazijski ekonomski savez je centralni deo ’Novog puta svile’, ali ne samo iz geografskih razloga…“ (M. Deljagin).

Ovaj projekat predstavlja i ključni deo „kineske strategije globalizacije“ koja, za razliku od one koju sprovodi Zapad, „ne počiva na nametanju sopstvenih ideja i vrednosti“, već, kako primećuje Maljavin, na konceptu sinergije: „Reč sinergija ne postoji u zapadnoj diplomatiji, koja polazi od obaveza, određenih pravno utvrđenih odnosa“ iza čega se krije namera Zapada da „ostatku sveta“ nametne svoje modele organizacije društva. Kina odbija da to čini, sledeći sopstveni, jasno definisan koncept međunarodnih odnosa.

O značaju projekta „Puta svile“ za čitav evroazijski kontinent govori i izjava predsednika Rusije Vladimira Putina: „Posle završetka izgradnje ’Novog puta svile’, mnoge zemlje na evroazijskom kontinentu dobile bi ne samo trgovinske povlastice nego bi se Rusija, Kina i druge zemlje oslobodile od inostranog uticaja…“, stvarajući „jedinstvenu ekonomsku zonu i ostvarujući trgovinsku saradnju cele evroazijske regije unutar njenih geografskih granica”.

 

Kontrolisanim haosom protiv „Puta svile“ Kineski koncept izvorno je predviđao tri glavna pravca, od kojih je preostao jedino onaj treći: evroazijski koridor na severnoj ruti koja polazi od pacifičke obale i povezuje centralnu Aziju i Rusiju s Evropom. Novi i konačni projekat dobio je zvanično ime „Pojas i put“, a predstavio ga je predsednik Si Đinping u septembru 2013. godine.

Preostale dve trase „Novog puta svile“, koje čine delove jedinstvenog svetskog sistema saobraćajnih koridora, od 1992. godine do danas su uspešno blokirane ratovima i „obojenim revolucijama“, koje su destabilizovale ne samo pojedine zemlje nego i čitave regione. Na primer, treći koridor, „koji sadrži trasu B2 preko Avganistana“, blokiran je ratom i NATO okupacijom ove zemlje.

To je i sudbina drugog važnog koridora. Trasa drugog koridora, B1 – linija B, koja prolazi kroz Kavkaz i rusku regiju Rostov, Ukrajinu i EU, takođe je uspešno blokirana. Najpre Revolucijom ruža u Gruziji, a onda neustavnim državnim udarom u Ukrajini.

Stvaranje „kontrolisanog haosa“ na Bliskom istoku (u Iraku, Siriji, Jordanu, pa i Turskoj), i to putem svrgavanja legalnih vlada i formiranja terorističkih organizacija i „opozicionih grupa“ takođe čini deo američkih i zapadnih napora da se blokiraju vitalni putni pravci „Novog puta svile“.

Međutim, posle dramatičnih događaja u Ukrajini, neuspelih pokušaja izvođenja „obojene revolucije“ u Rusiji i razmeštanja NATO trupa na Baltiku i u Poljskoj, u nastojanju da se zatvori i treći, vitalni „ruski pravac“ – koridor Kina–Kazahstan–Rusija–EU – početkom ove godine prvi voz je stigao iz Kine u London. To još ne znači da je koridor, makar i u jednom, severnom delu, konačno završen. Ovaj grandiozno zamišljen projekat, čije se približna vrednost procenjuje na oko hiljadu milijardi dolara, uključuje ne samo izgradnju železnice i autoputeva, vodenih i vazdušnih puteva, gasovoda, naftovoda, telekomunikacija i elektrovodova, već i svu potrebnu logistiku i odgovarajuću infrastrukturu, kao i razmenu u kulturi, nauci i medijima.

 

Američki Put svile Alternativu ovom kineskom panevroazijskom konceptu predstavlja američki projekat „Novog puta svile“, čiju je strategiju prvi put javno izložila državni sekretar SAD Hilari Klinton u govoru od 20. jula 2015. u Čenaju. Projekat podrazumeva stvaranje jedinstvenog makroregiona, čije bi središte predstavljao Avganistan, a koji bi uključivao i bivše sovjetske republike Centralne Azije i povezao zemlje Južne Azije, s Indijom i Pakistanom. Za razliku od drevnog „Puta svile“, on se proteže duž ose sever–jug (a ne osom istok–zapad), „zaobilazeći Kinu i ignorišući u ovom slučaju istorijske kontakte sa Kinom te iste Velike Srednje Azije“ (Dmitrij Popov).

Američki planovi predviđali su i pretvaranje Bliskog istoka u teritoriju za zapadne energetske sisteme i plinovode, koju bi obezbeđivala Šesta flota i trupe raspoređene po savezničkim „zalivskim monarhijama“. Ovim planovima se suprotstavila Rusija vojnom podrškom legalnoj vladi u Damasku, sprečavajući dalju radikalizaciju Bliskog istoka i njegovo geopolitičko prekomponovanje prema interesima Zapada.

U međuvremenu, sučeljavanje SAD i Kine nije se ograničilo na Srednji ili Bliski istok već se proširilo i na Evropu koja još nije u stanju da jasno odredi svoju poziciju prema „kineskoj strategiji globalizacije“. Ipak, u pismu koje je predsedavajući Saveta EU Donald Tusk nedavno uputio vladama zemalja članica Unije, Kina je označena kao jedna od glavnih pretnji projektu evropskih integracija, slično „Putinovoj Rusiji“ i „islamskom terorizmu“.

 

Zlatno doba carstava Mogu li se zemlje Evroazije, realizujući panevroazijski koncept „Novog puta svile“, zaista „osloboditi inostranog uticaja“ i obezbediti skladan razvoj „cele evroazijske regije unutar njenih geografskih granica“, kako to očekuje Putin?

Ovaj trgovački put postoji duže od dva milenijuma, a njegovim presecanjem, do kojeg je došlo osmanlijskim osvajanjima, započinje period dugotrajne stagnacije država i civilizacija Evroazije.

Prekidanje kopnenog „Puta svile“ omogućilo je i jačanje pomorskih sila koje su uskoro ostvarile premoć u Evroaziji i svetu, dovodeći i samo drevno kinesko carstvo u stanje kolonijalne zavisnosti. Španiju i Portugaliju u tome ubrzo smenjuje Britanija, da bi na njeno mesto, posle raspada britanske kolonijalne imperije, najzad stupile SAD.

Prvi opijumski rat (koji je vodila Britanija protiv Kine od 1839. do 1842. godine) pokazao je nemoć kineske vojske da se suprotstavi „varvarima sa Zapada“ i zauvek razvejao kineske iluzije o Zapadu kao civilizaciji blagonaklonoj prema kineskoj. Ovim ratovima za Kinu počinje mukotrpni period preispitivanja sopstvene tradicije, koje se odvija između dve krajnosti: tvrdokornog konzervativizma i, s druge strane, potpunog odbacivanja nasleđa. Posle Sinhajske revolucije, pojedini reformatori se zalažu za obnovu konfučijanskog učenja u vidu nacionalne religije. Reformatorske težnje dobijaju svoj ekstremni izraz u „Pokretu 4. maja“ , čije vođe „traže da se potpuno odbace tradicionalne dogme radi spasenja nacije i države. ’Bolje neka propadne sva prošla kultura našeg naroda, nego naša nacija’, uzvikivao je 1917. godine osnivač ovog pokreta, profesor Pekinškog univerziteta Čen Dusiu.“

Pokazaće se da su oba odgovora – kruta vernost tradiciji, kao i njeno radikalno odbacivanje – slepe ulice, a da će neočekivani odgovor na ovu dilemu pružiti revolucija koju je predvodio Mao Cedung.

 

Sveti trepet pred državom Istorija kineske civilizacije, prema tradicionalnim kineskim zapisima, započinje legendarnim vremenom „Tri suverena i pet careva“ i proteže se na najmanje 5.000 godina. Prema svim parametrima, kineska civilizacija je najuspešnija civilizacija u ljudskoj istoriji – i jedina koja se „razvija u kontinuitetu još od neolitskih kultura, a posebno od početka bronzanog doba i dinastije Čang“.

Tokom najvećeg dela svoje istorije Kina je uspevala da opstane kao kompaktni politički entitet, sve vreme pokazujući zadivljujuću sposobnost da se obnavlja, posebno u uslovima turbulentnih i kriznih promena. Ruski naučnik Lav Gumiljov objašnjavao je ovu osobenost naročitim ritmom razvoja kineskog etnosa, koji upravo ulazi u peti ili šesti ciklus sopstvene etnogeneze, spajajući u sebi vitalnost s ogromnom iskustvom prethodnih generacija. Kina danas nesumnjivo predstavlja jednu od „najarhaičnijih državnih tvorevina“ i, u isto vreme, civilizaciju ili imperiju koja nosi sva obeležja savremenosti, uspešno sprovodeći tehničku i tehnološku modernizaciju.

Prema tezama sinologa Maljavina, jedna od najkarakterističnijih kineskih osobina je „uporna vernost Kineza tradicionalnoj državnosti i istinski ’sveti trepet’ pred njom“. Ova osobina ima svoje korene u prastarom političkom i religijskom konceptu „Ponebeskog carstva“, koji se kristalisao počev od ujedinjenja Kine 221. godine pre nove ere, „sa vladarem čija se uloga ogledala u ispravljanju postupaka i misli ljudi, počinjući od sebe“. Na toj drevnoj ideji, koja čini jedan od osnovnih konstitutivnih mitova kineske civilizacije, gradi se snažan osećaj kineskog kulturnog, etničkog i političkog identiteta.

Upravo ovaj koncept omogućio je „sasvim specifičan pravac razvoja kineskog društva kroz čitavu njegovu povest“.

 

Ideologija Podnebeskog carstva U ovoj tradicionalnoj koncepciji car zauzima mesto centralne ličnosti: kao istinski posrednik između nebeskog i zemaljskog sveta, on je izabranik i Sin Neba, koji izvršava „misiju Neba“ i poseduje njegov „mandat“.  Ove ideje zaokružene su u celovitu imperijalnu ideologiju tokom vladavine dinastije Čou (1027–257. godine pre nove ere), koja je obezbeđivala legitimitet vladaru i sakralni autoritet državi. Iz tih razloga, državna vlast „u staroj Kini oduvek je imala i religiozni i moralni smisao”. Otuda nacionalizam u Kini, kako je sredinom dvadesetih godina primetio Sun Ven, „može biti shvaćen isključivo kao državna doktrina“. U savremenoj Kini, u kineskoj verziji „socijalizma s nacionalnim specifičnostima“ (Deng Sjaoping), država ostvaruje svoju hegemoniju nad stihijom tržišta i civilnog sektora, usmeravajući i nadzirući razvoj celokupnog društva.

Arhetipovi Podnebeskog carstva, stvoreni pre početka nove ere, vaskrsavaju u revolucionarnoj Kini. Upravo zahvaljujući svom „revolucionarnom voluntarizmu“, borba kineskih komunista „dovela je do obnove najarhaičnijih i ’najreakcionarnijih’ impulsa ljudske psihe, koji su se izrazili u kultu vođe-oca i fetišizaciji atributa njegove vlasti“. Na taj način ostvarena je paradoksalna sinteza tradicionalnog i revolucionarnog, koja je oblikovala savremeni lik Kine.

Drugim rečima, komunistička revolucija u Kini je obnovila „feudalne recidive“ – zapravo tradicionalne oblike društvenih ideja, normi i prakse. Drugi veliki kineski revolucionarni projekat, koji se bazirao na nacionalizmu Kuomintanga i obnovi konfučijanskog učenja kao nacionalne religije, u kontinentalnoj Kini porazila je proleterska revolucija. Na Tajvanu, međutim, tradicionalni konfucijanizam nije predstavljao prepreku za brzu i podjednako uspešnu modernizaciju.

 

Vidljiva ruka vlada nevidljivom U međuvremenu, kineska civilizacija se iznova potvrdila kao dinamična i živa – u isto vreme kao dovoljno „globalna“ kako bi igrala važnu ulogu u savremenom svetu i kao dovoljno autarhična kako bi sačuvala svoje kulturne osobenosti i jedinstveno kulturno nasleđe. Skriveno jezgro te tradicije i „nije ideologija, već sam ’duhovni rad’, ’nedelatno delanje’ mudrog čoveka, u kome se stiču svest i radnja“:  „U dubini kineske tradicije krije se anonimni Majstor, koji u beskrajnom spokoju svoje duše otkriva zakon duhovne metamorfoze bića“ (V. Maljavin). Kineska „strategija globalizacije“ nastavlja da se suprotstavlja univerzalizmu Zapada, odvijajući se paralelno na dva različita nivoa: putem velikih državnih projekata, poput „Puta svile“, i putem delovanja „kineskih četvrti“ („čajna tauna“), što Kini omogućava da postane jedan od vodećih stubova multipolarnog sveta u nastajanju.

Kineska privreda i društveni sistem ostaju socijalistički, budući da u njemu država nije podređena tržištu, ni interesima jedne privilegovane, kapitalističke klase. Kako zaključuje profesor Džeremi Paltil iz Otave, ovde „vidljiva ruka dominira nevidljivom rukom tržišta, a država civilnim društvom“. U praksi, u savremenoj Kini postoji „hegemonija države nad nevidljivom rukom tržišta, korporacija i civilnog društva“, dok u međunarodnim odnosima primat imaju odnosi među državama.

Projekat „Novog puta svile“ podređen je ovom konceptu. Finansirajući infrastrukturni razvoj u Aziji, Africi ili Evropi, Kina se suprotstavlja neoliberalnom modelu i odlučno doprinosi multipolarnosti: „Može se reći da se ovde razvija sve veća konkurencija između Vašingtonskog konsenzusa neoliberalnog razvoja predvođenog privatnim i korporativnim kompanijama s jedne strane, i kineske vizije razvoja tržišta predvođenog državom… To je dosledna i koherentna vizija u kojoj kineski novac može da obezbedi stimulans koji sprečava korozivni efekat Zapada, odnosno sve vrste aktivizma civilnog društva koje su rezultirale nizom obojenih revolucija.“

Na spoljnopolitičkom planu, Kina ostaje dosledni zagovornik multipolarnog sveta i protivnik unipolarnosti, „sveta jednog suverena i jednog gospodara“. 

Osnova za to ostaje strateško partnerstvo Rusije i Kine: „Moskva i Peking u novom okruženju postaju garanti mira, jer Rusija i Kina imaju odlučnost i sposobnost da spreče rat i haos na Korejskom poluostrvu“, tvrdi Dahui, direktor Centra za evroazijske strateške studije sa Univerziteta Cinghua. Ove dve zemlje su potpisivanjem zajedničke deklaracije već krenule putem integracije ekonomskog pojasa „Novog puta svile“ i Evroazijske ekonomske unije. Ova inicijativa će povezati veliku Evroazijsku ekonomsku uniju s „Putem svile“, „što će biti istorijska prilika za privredni razvoj Azije, Evroazije i Evrope“.         

[/restrict]