У СУСРЕТ ИСТОРИЈСКИМ ЛОМОВИМА

Да ли је у драматичним временима када политичка превирања на Балкану прете да ослабе српски национални корпус, а авети либералног друштва спутају Цркву у њеној миленијумској мисији да остане и делатна и слободна, Сабор СПЦ понудио адекватне духовне смернице 

Готово да се не памти да је један Сабор СПЦ прошао у већој тишини, и готово једномишљу око већине иницијатива и питања која је покренуо, од овог мајског, недавно завршеног. Међусобице међу владикама које су обележиле неколико претходних заседања највећег црквеног тела, а тицале се става о сменама појединих владика, изостале су, а сама црква чини се, коначно консолидована, послала је јасну поруку да неће пристати на маргинализацију, свесна да једино јака и недељива може одговорити притисцима и криптоунијатским покушајима мењања духовног идентитета српске цркве. Чак су и таблоиди у рукама западног капитала морали да се задовоље пуким нагађањима, невешто и без аргумената предвиђајући могуће сломове, неслагања и размимоилажења међу владикама, да би на крају с разочарањем прихватили чињеницу да, бар овај пут,  институција највишег реда и највеће вредности није изашла у сусрет њиховим очекивањима.

[restrict]

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ РАСКОЛА Поред одлуке да на упражњена епархијска места буду постављене нове владике (зворничко-тузлански епископ Хризостом постао је митрополит дабро-босански, епископ Фотије је из Далматинске епископије прешао у Тузланску уместо Хризостома, а владика Атанасије Ракита из Бихаћко-петровачке  преузео је упражњену Милешевску епархију, док ће Нишку епархију водити викарни епископ Арсеније; у европским епархијама Сергије из Немачке ће прећи у Бихаћко-петровачку епархију, а владика Андреј ће поред Аустријске епархије бити и администратор своје досадашње епархије, епископ Антоније ће пак са досадашње дужности старешине Подворја СПЦ у Москви преузети и дужност патријаршијског викарног епископа) најбогоугоднија и стога најважнија саборска одлука јесте она о установљавању нових празника у календару Српске православне цркве. Наиме, сабору светих једногласно су прибројани, то јест канонизовани су и прослављени, Свети мученици пребиловачки, затим Свети Мардарије (Ускоковић), епископ америчко-канадски, и преподобни Севастијан Џексонски. Сабор је одлучио и да се на нивоу Српске православне цркве, а не само на локалном или регионалном нивоу, достојно прослави велики јубилеј – хиљаду година од мученичке смрти Светог Јована Владимира, највећег српског владара из преднемањићког периода (1016–2016).

У сусрет историјским ломовима које аналитичари предвиђају као извесност када је реч о Западном Балкану, значајном се чини одлука за обнављање дијалога са представницима „Македонске православне цркве“, те најава позитивног одговора на предлог архиепископа Стефана о наставку дијалога у циљу превазилажења црквеног раскола и васпостављања канонског поретка у Републици Македонији. Не заборавимо да је Македонска црква испунила услов за обнављање дијалога када је ослободила неправедно утамниченог архиепископа охридског Јована. Такође, у најновијим превирањима у Македонији управо су архијереји ове цркве позвали народ на опрез, процењујући да између западних интереса оличених у Тиранској платформи и њених извођача и очувања националног идентитета стоји непремостив јаз. Из данашњег угла јасније је зашто је западна империја умешала своје прсте у македонски раскол. Као што су се с распадом Југославије простори на којима је живео православни живаљ територијално растакали, тако је поступно и перфидно била извођена и организациона демонтажа СПЦ. Играчи политичког и религиозног глобализма, Брисел и Цариград, само су припремали црквену сферу за будућа дешавања којима данас присуствујемо. Отуда наставак дијалога, уз посредовање Руске православне цркве, има непроцењиву улогу за православни свет у региону.

СМЕРНИЦЕ ЗА КРИЗНА ВРЕМЕНА Уобичајено, на Сабору је пажња посвећена невољама наше цркве и нашег народа на Косову и Метохији и донете су одлуке о путевима и начинима да се те невоље ублаже, кад већ не могу бити отклоњене, са посебним, по Бог зна који пут поновљеним, апелом да се прогнанима и расељенима омогући повратак и опстанак на прадедовским огњиштима. Сагледане су, такође, тешкоће и искушења са којима се Црква и српски народ сусрећу у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини и другде услед притисака, неправди и дискриминације, као и у самој Србији услед повремених неканонских упада клирика суседних помесних цркава на подручје епархија у Источној Србији.

Судећи по побројаним одлукама, онима које се тичу очувања улоге Цркве као установе од највећег националног значаја, али и онима које се односе на очување породице, могло би се закључити да је Црква дала пример и смернице активног деловања у кризним временима.

Једину сенку, али и повод за дубље промишљање на ову тему, на овај до сада најмирнији Сабор, бацио је спор око проеволуционистичког апела који су потписали владика западноамерички Максим Васиљевић и неколико професора Богословског факултета Универзитета у Београду (не сви; неки су, сазнајемо, одбили да је потпишу). Мора се рећи да су петицију која пориче дарвинизам потписали пензионисани професори Богословског факултета, протојереји др Драган Милин и Димитрије Калезић. Питање прихватања еволуционизма за већину православних најдубље је богословско, а не сцијентистичко питање. Руски научник и свештеник Константин Буфејев, челник православног научног центра „Шестоднев“, упозорава нас да постоје догматски разлози због којих православни хришћанин не може бити еволуциониста. „Питање могућности постојања далеких предака из животињског царства само на први поглед нема везе с личним спасењем сваког човека. Ако ми имамо такве претке, онда они морају бити признати и у родослову Христа Спаситеља. Али, према Јеванђељу, родослов Господа Исуса сеже до Првоствореног Адама, а онда од њега до Бога. Господ није случајно назвао Себе Сином Човечјим, што на јеврејском гласи ’бен ха-адам’. У библијском Откривењу је принципијелно важно то да први Адам није имао никакве претке. Изводити родослов Христа, Другог Адама, од мајмуна јесте очигледно светогрђе и хула. Ово питање се тиче најважнијег догмата Цркве – догмата о искупљењу: светогрђе би било сматрати да су нам сви преадамовски ’рођаци’, почев од питекантропа и орангутана и завршавајући рибама шакоперкама и инфузоријама, искупљени на Голготи Крсном жртвом Богочовека. Богословски приступ еволуционизму разобличава хулу на крсни подвиг и искупљујућу жртву Спаситеља, коју ово учење садржи. Претпоставка о постојању Адамових животињских предака повлачи за собом неизбежну ревизију целе православне догматике – христологије, антропологије, сотириологије.“

РЕАКЦИЈЕ КОЈЕ СУ ИЗОСТАЛЕ Наш угледни свештеник из Аустралије Србољуб Милетић размишљао је овим поводом: „Опште је познато да Српска православна црква, њене институције, црквено-јерархијска и црквено-самоуправна тела и званичници не реагују тако хитро, самоуверено и одлучно као у овом случају: Петиција за ревизију теорије еволуције достављена је административној служби Народне скупштине у Београду 3. маја 2017, а реакција професора Православног богословског факултета на ову петицију (међу њима и једног епископа из дијаспоре) под насловом ’Јавни апел’, потписана је такође у Београду, 9. маја 2017.“

Ово занимљиво запажање наметнуло је питање колико је времена прошло од реакције било које званичне институције СПЦ на вест о увођењу образовних „секс пакета“ у наше вртиће и школе за сву децу без изузетка? Колико је прошло времена од неке реакције из СПЦ?

Није била ниједна реакција? И још увек је нема.

А колико времена је прошло од вести која је одјекнула у православној и другој (традиционално оријентисаној) јавности да се у десет вртића и школа у Србији (ваљда за почетак, као пробни балон) над свом децом, и то без обавештавања родитеља, спроводи секташки и духовно опасан програм „Мајнд ап“, у коме се деца уче да емоције умирују будистичком медитацијом? Намера финансијера тог програма је да се он уведе у све школе и вртиће у Србији.

Колико је времена прошло пре него што се патријарх огласио поводом тога? Колико је времена прошло пре него што се било ко из Синода огласио? А неко задужен за верску наставу у школама? Макар неко из прес-службе Патријаршије? На патријаршијском сајту? А неко са Богословског факултета, било ко? Као на пример професори предмета који се баве пастирском психологијом, катихетиком, хришћанском педагогијом, педагошком психологијом, пастирским богословљем са психологијом… Неко од оних који се баве сличним областима, као дидактиком, догматиком, апологетиком… и уопште, предметима који својим научним и звучним именима красе програм овог факултета. Ето лепе прилике да се научно и богословски објасни и анализира „Мајнд ап“, програм који има духовно спорну садржину. Ко ће то боље учинити од професора са Православног богословског факултета? Али…

Није била ниједна реакција? И још увек је нема?

КО ИХ ЈЕ ИНСПИРИСАО Јасно је да не би требало да наша деца и њихово образовање буду мање важни од мајмуна, амеба и прелазних облика које наука још није открила, а не верујемо ни да ће их икада открити јер је, такође, научно доказано да се оно што не постоји не може ни открити.

Ипак, изгледа као да појединим професорима треба још један Дарвин, са још једном „научном теоријом“, како би открили да постоји необична угрожена врста која се зове: православни верници и њихова православна деца. За разлику од прелазних врста жабо-зебри, ова врста заиста постоји, и можете је срести свуда у земљи Србији. Иначе, питање на које би „научници“ и дарвинисти са ПБФ требало да одговоре јесте: зашто су решили да се огласе баш о овом, а не о неком другом питању? Ко их је инспирисао да пишу?

Истина, тешко је тако брзо, довољно јасно и благовремено исказати став Цркве о свим питањима. Али и ова сенка коју је на најмирнији Сабор СПЦ бацила група професора, уз мали напор могла би бити отклоњена. На олакшање свих који у нашој цркви виде не само једину институцију која чува српски православни фронт већ и духовно руководи њеном паством.    

У чије име, владико?

Још један инцидент обележио је предсаборске припреме. Недовољно дорастао Каноси у Риму (покајање пред римским папом), млади владика захумско-херцеговачки, који је својевремено у Дубровнику тражио опрост од локалног бискупа, учествовао у „молитвеној осмини за јединство кршћана“, те се извињавао за српске злочине, овај пут је уочи Сабора саблазнио верујуће хришћане гостујући у емисији „Пресинг“ телевизије Н1. Он је том приликом рекао да је врло важно имати добре односе са америчким дипломатама, те да је недавно Додиково одбијање да се рукује са америчком амбасадорком Морин Кормак доживео са великом тугом.

„Ја мислим да је Америка најважнија земља на свијету и врло је важно имати добре односе са америчким дипломатама. Имају утицај и на нашу малу земљу. Не мислим да су ти њихови утицаји увијек најбољи, али су врло добри и важни“, рекао је владика Григорије. У чије име тугује владика? И за чији рачун? Да ли је ово питање било постављено на Сабору није познато, али је после овог самосталног иступа или упркос њему одлучено да  Српску православну цркву у дијалогу са Македонијом представља поред митрополита црногорско-приморског Амфилохија, епископа бачког Иринеја и захумско-херцеговачки Григорије. На срећу и мудром одлуком изостало је његово именовање у саборску Комисију за дијалог са Хрватском бискупском конференцијом о Степинчевој улози у трагичном раздобљу, у контексту српско-хрватских односа у 20. веку. Судећи по претходним неодмереним изјавама, те садржају обраћања владике папи Франциску у Сарајеву у којем римског понтифекса назива пророком,  бар смо избегли опасност да један српски владика да свој допринос прихватању ватиканске верзије историје ратних догађаја у бившој Југославији.

[/restrict]

фото: ђакон Драган Танасијевић

Један коментар

  1. Lomovi u nasoj crkvi su ozbiljnije nego sto izgledaju. Bitka protiv antiekumenista je u zavrsnoj fazi. Raskol je neminovan jer mnogi svestenici a ni vernici nisu spremni da se pomole Vtikanu. Zasto se to krije od naroda. Bar ste vi, mislim ” Pecat ” uvek boili objektivni.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *