Шок за Мартина Шулца

Лош (пред)знак пред изборе за Бундестаг: Социјалдемократе изгубиле власт у својој „црвеној тврђави“, најмногољуднијој немачкој покрајини (осамнаест милиона душа) Северној Рајни – Вестфалији у часу када се чинило да је њихов кандидат за канцелара (Шулц) извукао партију из дубоке депресије, вратио јој наду и био надохват најважнијег политичког положаја у земљи

Мартину Шулцу нису (још) све лађе потонуле. Јесте она највећа. И најважнија. Његова странка, Социјалдемократска партија (СПД) доживела је тежак пораз минуле недеље у његовом политичком завичају: изгубила је власт у најмногољуднијој немачкој покрајини (осамнаест милиона душа) Севереној Рјни – Вестфалији. Хришћанско демократска унија (ЦДУ) тријумфовала је, после успеха на изборима у Сару и Шлезвиг-Холштајну, тамо где се то најмање очекивало. Са „скором“, спортски речено, од три према нула, Ангела Меркел од недеље трчи победничком стазом ка великом циљу.

Многи је већ виде опет на канцеларском трону. Четврти пут заредом. Њен ривал, и изазивач, Мартин  Шулц суочио се с (горком) чињеницом колико политичка срећа може бити варљива. И превртљива. Његов захуктали воз, којим је, са безнадежно споредног колосека успео да, закратко, претекне композицију конзервативаца, као да је кренуо у погрешном смеру.

[restrict]

Избушени балон Пролеће је кратко трајало. „Ефекат Шулц“, као погонска снага која је извукла социјалдемократе из дубоке кризе, деловао је и дејствовао (само) у јануару и фебруару. Тада је, после промовисања Мартина Шулца, човека који је политичку каријеру градио у „иностранству“ (дошао је с места председника Европског парламента за шефа партије и њеног кандидата за канцелара), први пут после (пре)дуго времена вредност социјалдемократских акција на политичкој берзи била већа од вредности политичког капитала конзервативаца.

Март је, с губитком на изборима у Сару, почео да „буши (Шулцов) балон“, почетком маја „балон“ су захватили олујни ветрови још већег изборног неуспеха у Шлезвиг-Холштајну, а прошле седмице уследио је прави политички потрес: социјалдемократе су забележиле у њиховом „бастиону“ најслабији резултат у послератној историји. Освојили су (једва) нешто више од тридесет одсто гласова (прецизније 31,22, а на претходним изборима 39 процената). Њихови политички противници, конзервативци, само за „длаку“ су били успешнији (32,96 одсто: један од, такође, њихових најслабијих резултата у овој покрајини). Та „длака“ је, међутим, показала колико је, понекад, у политичким надметањима и тако танушна разлика довољна да за једне буде катастрофа (СПД) а за друге (ЦДУ) тријумф.

Пораз потенцијалне канцеларке Иако тежак пораз социјалдемократа пада превасходно на плећа њихове прве и „гвоздене“ даме у некадашњој престоничкој (више од четири деценије) покрајини (из времена „Бонске републике“) Ханелоре Крафт, Мартин Шулц га је доживео и као болан лични неуспех. Снажно се ангажовао у предизборној кампањи (двадесет и три наступа) и сопствену политичку судбину (преурањено и непотребно) везао за исход минулих избора. На скупу његових присталица у Есену, уз еуфорично одобравање, ускликнуо је да ће га Ханелорина победа учинити канцеларом.

У тој констатацији било је, осим наглашених емоција, истина и доста математички рационалног: сваки пети немачки гласач потиче из (његове) Северне Рајне – Вестфалије. Уз то је ишло и чврсто убеђење, не само социјалдемократа, да ће Ханелоре Крафт, која је неприкосновено владала покрајином (доста је оних који су је видели и као будућу канцеларку!), бити сигурни победник. Њене политичке акције осетно су пале после дуге владавине, у односу на почетне године, али су сва истраживања јавног мњења, непосредно уочи недељних избора, показивала да је, и даље, уочљиво популарнија од њеног конзервативног ривала и изазивача Армина Лашета.

Тактичка грешка Није помогло. Крафтова је направила, по оцени политичких аналитичара, тактичку грешку кад је инсистирала да се у изборној кампањи приоритет да локалним, покрајинским темама, а не високој политици. А ту је била, очигледно, на склиском терену: некадашње „срце“ немачке индустријске моћи (Рур, Крупове и Тисенове челичане) економски заостаје за готово свим другим покрајинама. Постала је уско саобраћајно „грло“ (на њеним ауто-путевима праве се неподношљива „зачепљења“, с колонама дугим десетине километара). Стопа криминала је овде већа него код суседа. Министарка просвете (из странке зелених) покренула је, уз све то, контроверзне расправе о радикалним реформама у образовању (које је, иначе, у надлежности покрајина) и гимназијској матури.

Врела фаза Крафтова је преузела одговорност за тежак пораз: минут по затварању биралишта поднела је неопозиву оставку на све страначке функције. А била је, поред осталог, и потпредседница СПД на савезном нивоу. Преузимањем одговорности хтела је да пружи последњу помоћ страначким друговима, поруком да искључиву кривицу за неуспех треба тражити у Диселдорфу (покрајинска престоница) и њој самој, а не у Берлину, у страначком врху и Мартину Шулцу.

То с „амнестирањем“ Шулца, неће, међутим, ићи ни лако ни једноставно. Биће, наиме, врашки тешко да, с печатом губитника – три пораза заредом на покрајинским изборима – социјалдемократски кандидат за канцелара, у „врелој фази“ изборне кампање (избори за Бундестаг су 24. септембра) поново електрише сопствену бирачку клијентелу и тријумфално протрчи кроз Бранденбуршку капију: у њеној непосредној близини је стара (и обновљена) зграда Рајхстага у којој заседа немачки парламент.

Очекивање политичког чуда Било би то, констатују аналитичари, у околностима које су настале после неугодних „тестова“ са три изгубљене покрајинске (изборне) битке, равно политичком чуду. „Шпиглов“ коментатор Филип Витрок сматра да је Шулц од тог чуда сада далеко као „Северна Кореја од демократије“. Али има и доста оних који верују да то није немогуће. Конзервативци немају превише разлога да се радују неочекиваним успесима. Мање је у томе њихове заслуге, а више „поклона“ и промашаја њихових противника.

После недељног шока Мартин Шулц схвата, и признаје, да се овако, као досад, наредних недеља не може. Шта, међутим, променити? Он не одустаје од намере да и даље излази на изборне барикаде под заставом борбе за социјалну правду, иако га уверавају да (пре)наглашавање те пароле у овој земљи, и садашњим приликама, не делује превише убедљиво и мобилизаторски. Податак да Немачкој, одавно, економски није „ишло“ тако добро – рекордан извоз, ниска незапосленост (четири одсто, док је у другој европској привреди, Француској, изнад десет одсто), висок буџетски суфицит – прекрива и потискује чињеницу да никад у овој земљи нису постојале тако драстичне социјалне разлике. У ноћи изборног пораза, и смркнутих лица, Шулц је поручио да нема узмицања. Али потребно је још снажније истаћи „профил Социјалдемократске партије“.

Дар с неба Ангели Меркел је неочекивани успех на изборима у Северној Рајни – Вестфалији пао као „дар с неба“. И у овој прилици су мање битне биле чињенице, а више њихове интерпретације: један од најслабијих резултата које је минуле недеље остварила Хришћанско демократска унија (ЦДУ) проглашен је за тријумф. Уз канцеларски „бонус“, с којим Ангела Меркел, по функцији, располаже и тако танак изборни резултат ће се у изборној машинерији конзервативаца издашно политички капиталисати: увелико се већ сугерише становиште да су избори у најмногољуднијој немачкој покрајини готово исто што и избори за Бундестаг. И да је канцеларка непобедива.

У завршници изборне кампање, у ситуацији кад су политички ривали практично изједначени, сваки поен може бити драгоцен. У том контексту, и руски председник Владимир Путин појављује се као неочекивана помоћ Ангели Меркел. Иако се заклињала да се неће срести са руским председником све док се радикално не промени „руска политика у Украјини“, отрчала је хитро и хитно у Сочи. Званично је та (изненадна) посета објашњена припрема самита Г20 (Хамбург, јун), али су потребе и амбиције биле далеко прагматичније и веће.

Немачка јавност (читај: потенцијални бирачи) не следи превише, напротив, све наглашенију медијску и политичку „путинофобију“ (и русофобију) да би неограничено и бескрајно инсистирање на томе било профитабилно. Уз то су ривали, социјалдемократски прваци, све гласније и јасније поручивали да неће баш пасти у загрљај Путину, али хоће отворен и непрекинут дијалог са руским председником. Тако се у заслуге канцеларки, у њеном табору, укњижио и сусрет с Путином.

Отимање о Макрона Ривали се нескривено „отимају“ и око новог француског председника Емануела Макрона. Иако је његов долазак у Берлин дан по инаугурацији део протоколарне традиције у односима суседа на Рајни, конзервативци би да га представе као „ходочашће Меркеловој“. Њихови ривали социјалдемократе претендују пак на примат и привилегован положај у односима са Макроном. Подсећају, лукаво, да канцеларка уз „респект“ с којим дочекује госта, а ово је четврти француски председник који стиже у Берлин за време њене владавине (Жак Ширак, Никола Саркози, Франсоа Оланд и сада Емануел Макрон) демонстрира уочљиву и хладну „уздржаност“ и скепсу (у медије је „процурила“ вест да је Меркелова, пред најужим руководством странке, наводно саопштила како не намерава да мења политику само зато што је Француска добила новог председника), док је у њиховом односу према најмлађем председнику у историји „Велике нације“, ето, више срдачности и емоција.

Вицеканцелар и шеф дипломатије Зигмар Габријел, који се хвали вишегодишњим личним везама и пријатељством с Макроном, срочио је документ о „новим импулсима“ у немачко-француској сарадњи, у којој не би било места за „ситничавост и националну ускогрудост“, за шта се, иначе, из табора социјалдемократа узимају на нишан канцеларка Ангела Меркел и њен (моћни) министар финансија Волфганг Шојбле.    

То „отимање“ о Макрона било је уочљиво и у понедељак после подне, приликом његове посете Берлину. Пре него што је стигао пред канцеларкин уред, где су га чекале све државне почасти, француског председника је, такође уз церемонијалне почасти, на аеродрому Тегел, што није уобичајено, поздравио социјалдемократа, вицеканцелар и шеф дипломатије Габријел. Преко његовог министарства лансирана је фотографија о сусрету „два стара пријатеља“.

Коме ће, на крају, наглашено самоуверени Макрон (при)помоћи, Меркеловој или њеном ривалу Шулцу, и да ли ће за то уопште бити времена и прилике – њега тек чекају велики изазови да од, практично, непостојеће странке (за сада је то само „покрет“) направи парламентарну већину у националној скупштини, а време се до избора за Бундестаг (септембар) драматично убрзава – остаје да се види. Пресудну реч ће, као и увек, имати (све непредвидљивији) бирачи, који немају превише слуха за програмиране политичке финесе и инсценације.   

[/restrict]