С-500 Тотална технолошка доминација

Филозофија коју примењују руски инжењери подсећа на лутке „бабушке“, где за свако дејство постоји и противдејство, у дугачком низу који се указује ономе ко покушава да нападне и пробије одбрану

Прошло је више од месец дана после 6. априла, када је председник САД Доналд Трамп наредио ракетирање сиријске војне авио-базе Шајрат, под оптужбом да је Дамаск користио забрањено хемијско оружје у борби против исламиста. Међутим, у „бриљантној“ војнополитичкој операцији америчког председника – благо речено – од старта није све пошло по плану. Поуздано се зна да, од 59 „томахавка“ лансираних са војних бродова у Средоземљу, најмање њих 34 не само што није долетело до циља већ неке нису стигле ни до сиријског копна. Каква је невоља снашла више од половине скупоцених пројектила, можда никад неће бити јавно саопштено из Пентагона, али шале на рачун Трампа и америчке војске по блоговима и друштвеним мрежама указују да су се Белој кући „томахавци“ вратили као бумеранг.

Многи су веровали да би Русија могла да употреби системе С-400 за обарање америчких крстарећих ракета, али то није било неопходно. У ратовима 21. века све више су на цени софистицирани уређаји који „без примене силе“ неутралишу противничку технику. Али за одбрану од масовног ракетног напада, који би означио почетак глобалног сукоба, Москва већ приводи крају развој потпуно новог система С-500, чија крајња сврха неће бити ни противваздушна (ПВО), ни противракетна (ПРО), већ противкосмичка одбрана (ПКО). Развој ове технологије омогућиће и обарање нискоорбиталних сателита…

[restrict]

ШТА ЈЕ ЗАБРИНУЛО АМЕРИЧКЕ ЕКСПЕРТЕ? Уместо да прославља уништење неколико прастарих авиона на сиријском аеродрому, који је већ после 48 часова опет био у потпуној функцији – Трамп је свој гнев са Башара Асада преусмерио ка још једном „моћном противнику“, Северној Кореји. На обали Пацифика, међутим, за разлику од Медитерана, уместо америчких крстарећих, запретиле су севернокорејске нуклеарне ракете. Под овим изговором председник САД је наредио да се на 38 паралелу допреми њихов најмодернији антибалистички систем ТХААД (Terminal High Altitude Area Defense), који наводно треба да брани јужнокорејске војне базе, али не и престоницу Сеул, од атомског напада Ким Џонг Уна. Суштински, још један елемент америчког ПРО, заједно са моћним радаром, постављен је на границу Русије и Кине.

Али да се вратимо на почетак ове приче – шта је ликвидирало Трампове „томахавке“? Ово питање забринуло је америчке војне експерте, тим пре што се тврди да су поједине ракете напросто „пале“ на земљу без видљивих трагова оштећења дејствима ПВО система. Тако се дошло до претпоставке да је већини лансираних крстарећих ракета нека невидљива сила искључила инструменте навођења на циљ и тако их приземљила. И логично се наметнуо одговор да су то били руски системи радиоелектронске борбе (РЕБ). Москва је деценијама развијала ову врсту специјалног наоружања, које најбоље одсликава руску инжењерску мисао – тежњу ка фундаменталним и економичним решењима каква не постоје у свету.

Ове технологије су добрим делом још увек под велом тајне, али је протеклих година доста писано о мултифункционалном авионском РЕБ комплексу „Хибини“, који је у стању да ослепи НАТО оружане системе, укључујући и сателите у свемиру, у пречнику од 300 километара. Овим системом су Руси највероватније дејствовали из авиона Су-24, два пута над разарачем САД „Доналд Кук“, искључивши му систем ПРО „Иџис“, понос америчке војне индустрије. Да би се превазишле сметње које „Хибини“ ствара, НАТО стручњаци морају да улажу посебне напоре како би њихове радиокомуникације функционисале у таквим условима, укључујући мултипликовано дублирање сигнала и друге специјалне мере. Јасно је да у ратним условима то може да представља огроман хендикеп.

Осим „Хибинија“, познато је да су Руси после обарања њиховог „Сухоја“ од стране Турске пребацили у сиријску авио-базу Хмејмим два авиона Ил-20, који даноноћно прелећу огромне територије, извршавајући специјалне мисије радиоелектронске шпијунаже и РЕБ. У Сирији је уочен и копнени мобилни систем „Красуха-4“ који ствара широкопојасне сметње за средства радио-везе војне шпијунаже САД, укључујући и пренос података ка сателитима типа „Lacrosse“ и „Onyx“, као и авионима „Авакс“ и „Сентинел“. Према неким информацијама у Сирију је пребачен и најбољи у својој класи систем „Борисоглебск-2“, предвиђен за ометање мобилних сателитских комуникација и радионавигационих уређаја, као и за откривање и одређивање прецизне локације извора емитовања тактичких радиокомуникација противника, у пречнику од 60 километара.

Против америчких „томахавка“ највероватније је ипак употребљен најновији систем „Ричаг-АВ“, који представља станицу за стварање активних сметњи. Овај систем може да се инсталира и на хеликоптере Ми-8, као и на оклопну технику или мале бродове. „Ричаг-АВ“ поседује сопствену базу података најразличитијих војних објеката, односно борбених система, са могућношћу самосталног допуњавања података, анализе противничког наоружања и аутоматског одређивања режима емитовања ометајућих таласа који неутралишу мету. На тај начин могли су да буду избачени из строја и „томахавци“ који су полетели из америчких бродова ка циљевима у Сирији.

 

„КИСЕЛО ГРОЖЂЕ“ У ЗАПАДНОЈ ВЕРЗИЈИ Но за борбу против свих видова ракета неопходна је и „тврда сила“, која се идеално комбинује и допуњава са непрестано усавршаваним РЕБ и анти-РЕБ технологијама. У Русији је после много година испитивања званично најављена скора појава најмоћнијег оружја, система земља-ваздух С-500. Њега развија концерн „Алмаз-Антеј“, специјализован за ракетно наоружање далеког и супердалеког домета. Командант руских Ваздушно-космичких снага (ВКС РФ) генерал-пуковник Виктор Бондарев изјавио је да ће његове јединице ускоро почети да се опремају овим системима. „Убрзаним темпом развија се најновији комплекс С-500 и у најскорије време он ће бити у наоружању војске ПВО“, саопштио је Бондарев. За серијску производњу система С-400 и С-500 изграђена је нова фабрика у Нижњем Новгороду, у коју је уложено више од 750 милиона долара. Да је С-500 већ створен, сведочи и званичан почетак обуке специјалиста за рад са овим системима, у бази Војне академије ваздушно-космичке одбране „Г. К. Жуков“.

Развој мобилне верзије система С-500 „Прометеј“ почео је још 2004, конструкторски радови три године касније, а 2009. и испитивања ракете далеког домета. Особеност С-500 у поређењу са претходницима, али и иностраним конкурентима, јесте у томе што њега чине два система, где сваки има сопствене задатке, посебне ракете и пратећу апаратуру. Први сегмент задужен је за обарање балистичких (ПРО), а други аеродинамичних (ПВО) циљева. У томе је разлика између С-500 и америчког ТХААД система, који користи само једну врсту антиракета, док ће их С-500 имати више. Зато је вероватноћа обарања балистичких ракета код ТХААД-а само 10 до 15 одсто, а има проблем и код погађања аеродинамичких нисколетећих циљева.

Код С-500 сви ови проблеми решени су на много бољи начин, иако западни експерти још увек изражавају скепсу у својим написима у погледу реалних могућности новог система – у односу на декларисане. Иако признају да „на папиру“ С-500 делује супериорно, они упозоравају да треба сачекати и видети колико тога ће бити остварено и у пракси. Не треба, наравно, искључити да су они делом и у праву, али ни то да је по среди реакција америчких експерата по принципу „кисело је грожђе“.

У Москви најављују да ће С-500 за извршавање ПВО и ПРО задатака користити различите ракете, а имаће и две одвојене радиолокационе станице (РЛС) са активном фазираном антенском решетком, што је технологија којом су Руси последњих година потпуно овладали. За „Прометеја“ су развијене и три нове ракете, од којих је најјача 40Н6М предвиђена за обарање аеродинамичних циљева (пре свега авиона и крстарећих ракета), са дометом од 600 километара, што је три пута више од америчког ТХААД-а. Максимална висина лета за сада је декларисана на 100 километара.

За друге две ракете, 77Н6-Н и 77Н6-Н1, нема још довољно података, али се зна да треба да обарају балистичке ракете средњег домета, али и интерконтиненталне балистичке пројектиле у завршној фази путање. И не само ракете већ и њихове независно вођене бојеве главе након одвајања, укључујући и оне са смањеном уочљивошћу, односно радарским одразом мањим од 0,1 квадратни метар. Најважније у свему томе је што С-500 може да пресреће и обара циљеве који се крећу и до 7.000 метара у секунди, односно више од 25.000 километара на час.

Антиракете које користи „Прометеј“ могу да досегну половину ове брзине, односно 3.600 метара у секунди, што је три и по пута брже од ТХААД-а, чији пројектили лете испод 1.000 метара у секунди. Посматрајући све ове бројке, стиче се утисак да Русија жели да произведе систем који би могао да обара најсавременије хиперсоничне крстареће апарате – какве она сама тренутно развија. И које друге земље, укључујући и САД, у догледној будућности неће имати, као ни ПРО системе којима би их обарали. Отуда је јасно да ће за ове пројекте бити потребно још доста времена и још више новца како би постали потпуно оперативни. Реч је о технологијама сутрашњице и ниједна земља у свету још увек не поседује довољну интелектуалну и материјалну базу за масовно опремање армија оваквим наоружањем. Додуше, Русија је последњих година направила неколико крупних корака у овом правцу, престигавши Американце у појединим сегментима и за више од деценију. Ово по свему судећи више није само трка у наоружању већ борба за тоталну технолошку доминацију какву свет још није видео.

 

ВАЖНА ОДЛИКА Многи детаљи у вези с „Прометејем“ и даље су непознати. Из откривених података види се да детектује и израчунава путање балистичких ракета на даљини од 2.000 километара, а након одвајања бојевих глава са радарском рефлексијом мањом од 0,1 квадратни метар – њих открива на 1.300 километара удаљености. Аеродинамичке циљеве, авионе и крстареће ракете (субсоничне, суперсоничне и хиперсоничне), открива на 800 километара. Нема података о максималном броју циљева које прати и истовремено гађа, али је то свакако више него код С-400. То значи да истовремено прати више од 20 и гађа више од 10 циљева. И све то пута осам, колико је борбених машина обједињено у систем којим се управља из једног командног пункта.

Важна одлика С-500 је коришћење система везе шесте генерације који искључују могућност пресретања комуникација и нису осетљиви на спољна ометања. „Прометеј“ располаже и сопственим системима РЕБ, монтираним на огромна возила, који са високом ефикасношћу неутралишу антирадиолокационе ракете противника. Истовремено, ракете система С-500 опремљене су апаратуром за гушење РЕБ уређаја на циљевима по којима дејствују. Ова филозофија коју примењују руски инжењери подсећа на лутке „бабушке“, где за свако дејство постоји и противдејство, у дугачком низу који се указује ономе ко покушава да нападне и пробије одбрану. О томе сведочи и јасна намера да С-500 буде највећа, спољна лутка, унутар које се налазе мањи и слабији системи: С-400, С-300, Панцир-С и други, као и средства РЕБ и анти-РЕБ. Сви они заједно, уз авијацију пете генерације и палету нових крстарећих и интерконтиненталних ракета способних да пробијају амерички ПРО – треба да одврате потенцијалног противника од било какве помисли да је могуће извести изненадни напад.

У томе се огледа величина, али и трагедија руског народа – којем је неопходно да у својим плановима непрестано има мисао о томе да у случају војног и сваког другог сукоба мора да надјача цео свет. Да није реч о параноји, најбоље се видело 90-их година, када је Москва почела једнострано да се разоружава и повлачи, како би одобровољила западне „пријатеље“ и показала своје мирољубиве намере. Али уместо да то цене и такође повуку своју војску као што су обећали, они су наставили опкољавање и одмах почели територијално и економско черупање Русије. Политика претњи, уцена, понижавања и непоштовања интереса Русије, после више од деценије трпљења, закономерно је довела у Кремљ Владимира Путина. А са њим и С-500…         

[/restrict]