Прометеји наде, апостоли јада

Пише Весна Капор

Годину која тече обележавамо као трагичан крај двојице писаца: Владислава Петковића Диса и Милутина Бојића. Њихове судбине сплеле су се као ствари вишег реда и провиђења

Брзо се код нас зре и брзо мре, забележила је Исидора Секулић. А забележила је и да су, одмеравајући односе култура великих и малих народа, „мали народи мешавина светог и профаног, сентименталног и свирепог“.

Сећања чине оно што јесмо. Кроз оно што преносимо као вертикалу о колективу, говоримо увек о себи и своме времену. Начин на који се сећамо, такође, означава и став о садржини сећања. Сећања на Велики рат и приче о прецима, после Другог светског рата, због промене друштвеног и идеолошког система доживљавају код Срба дисконтинуитет. На нивоу притајеног мита, појављују се поменици на подвиге једног народа. Пригушено.

[restrict]

ПОДВИГ ИЗНАД СВЕГА ЗЕМНОГ Чини се да су тек са званичним обележавањем стогодишњице, на широком планетарном плану, и сећања на сопствене несамерљиве жртве и непоновљиву историју и код нас добила маха. Појављују се нова сведочанства, истражују старе приче.

Шта су то јубилеји? Служе ли само да се протагонисти изфотографишу, изрукују, пошаљу поруку како је, ето, важно то нешто. Служе ли само да се покупе бодови, којекуде, и коначно, по хитном поступку, да се учесници растуре којекуде, у лову на нове јубилеје и бодове. Има и оних дубљих, тиших прича, које се плету иза и испод широких кадрова. Оних који окупљају и позивају на истинско сећање и промишљање.

Годину која тече обележавамо као трагичан крај двојице писаца: Владислава Петковића Диса и Милутина Бојића. Њихове судбине сплеле су се као ствари вишег реда и провиђења. Бојић је имао двадесет пет, а Дис тридесет седам. Бојић је исписао „Плаву гробницу“ и прешао на ону страну у Солуну, у јесен 1917. Дис је, живећи више поезију него живот, пророчки кроз своје стихове (Утопљене душе) починуо у Бојићевој песми пролећа те исте године. Кратко време за замах, гледано земаљским очима; а опет, у њиховом случају, довољно за вечност.

Манифестација „Велики рат и књижевност: приче о писцима, Дис и Бојић“, подржана од Министарства културе и информисања, одржана је на више места у Београду (Коларац, Библиотека „Милутин Бојић“ и СКЦ). На трибинама се говорило не само о Дису и Бојићу у културно-историјском контексту, о њима као међашима песништва двадесетог века, већ и о величини и смислу страдања целе једне генерације. О подвигу изнад свега земног. Текле су приче о Дису и Бојићу, о 1.300 каплара, о Нушићу, о Винаверу, о Кракову… о свим нашим Прометејима наде, јер у смутна времена „меке силе“ сећања потоња су и прва места отпора.

ЗАР ДА ИСПУСТИМО ЛУЧУ? Бојић и Дис, два лица једне књижевности, два лица једног поетичког исказа; коначно две паралелне животне приче, сливене у исто гротло, исте године.

Бојић, већ првим објављеним редовима, може се рећи, стиче признања и бива прихваћен и признат, док Дис бива препознат као чудак, и необична појава. На једној страни, дакле, сјајан млади глас, вредан и талентован, дружељубив и радо виђен свуда, на другој несвршени гимназиста, тешко прилагодљив, увек на ивици сиромаштва.

Општепознато је да је Јован Скерлић унеколико одредио судбину овог, у историји страдања и песништва, нераздвојног тандема.

„То је поезија декаденције, оне која по речима једног искреног песника њеног, тежи ’рају блата’ и која тражи ново у ’поквареном’“, пише поводом Дисове појаве, док у Бојићу види једног од „природних талената који прокључају и у силним млазевима избијају у једном бићу“.

Дис пева из дубине личног, дубоког, тамног; квари тадашњи манир у језику, темама и стилу; његов лирски субјект декадентан је, хаотичан, ониричан. Бојић пева такође снажно, дубоко и занесено, али кроз потрес бића, кроз лично, досеже национално и митско; чак и у песмама снаге и младалачког заноса, осећа се дубока космогонија и снага духа. Сви Бојићеви стихови, чак и они страдалнички, имају некакав дубоки хармонични ред, заправо снагу. Његови стихови, и кад посеже за античким, византијским или библијским мотивима и темама, кад проживљава и бележи најстрашније часове страдања и историје, имају чврстину и осликавају његову ерудицију, и несаломивост вере да је свако време сравњено у једном.

Дисови стихови, његова су лутања, осећања оновременог, кроз његове стихове „струје космички ветрови и бруји један заумни језик више поетске комуникације“, како бележи Предраг Палавестра. У Бојићу је потрес векова, писала је Исидора.

Говорити о Дису и Бојићу, ипак, само у контексту књижевности, немогуће је. Цела та генерација књижевника стасала је и живела у једној страшној историјској и патриотској грозници. Радивоје Бојић о своме брату Милутину пише: „Волео је српство срцем и разумом.“ Поред Дисовог имена, увек стоји: велики патриота.

Стога, није претерано рећи: сећања су нужна колико ваздух. Од њих смо оно што јесмо.

Зар смемо да не држимо лучу „прометеја наде, апостола јада“?       

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *