Ples milijardi u Zamku

U perfektno izvedenom plesu milijardi, a u blasfemiji demokratije, Britanci su bili izlobirani i preparirani da glasaju za opciju jedne od dve kampanje za izlazak iz EU – iza kojih su stali isti cilj, isti milijarderi i isti novac

Razgovori o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije mogli bi da počnu samo nekoliko časova posle proglašenja pobednika na britanskim parlamentarnim izborima 8. juna, poručeno je Londonu iz Brisela. I ako je verovati čoveku koji će u ime Unije voditi kampanju raskida Mišelu Barnijeu, ova poruka iz Brisela je, opšta je ocena u Londonu, vidno pomirljiv otklon od dosadašnjeg agresivnog tona šefa Evropske komisije Žan-Kloda Junkera po kome bi Britanija mogla da bude stavljena na muke ukoliko London, odnosno premijerka Tereza Mej zaista misli ono što je rekla, a rekla je da je junski referendum na Ostrvu kazao svoje: da Britanija odlazi i da za njenu vladu „bregzit znači bregzit“, što na nešto jasnijem engleskom jeziku znači „odlazak i kvit“!

[restrict]

POSLANICA ZAMKU Referendum je rekao svoje, ali na Temzi je i dalje zaključak da „Junker i kompanija“ nisu (1) još svarili poruku referenduma; da su ga (2) pogrešno razumeli i da zanemaruju najvažnije – da se (3) sa Gordim Albionom ne može razgovarati jezikom kojim su navikli da govore  Junker, Barnije i ostatak briselskog Zamka. Bivši lider vodeće evroskeptične partije (UKIP) na Ostrvu Najdžel Faradž pojašnjava: „Britanija će otići iz Evropske unije i ako ne bude prijateljskog dogovora sa Briselom o arhitekturi odnosa posle raskida. To takođe znači da je bregzit – baj-baj, Evropo, bilo dogovora ili ne. To još znači i da je dogovorni raskid moguć jedino ako se Brisel ’dozove pameti’.“

Dozivanje pameti ili ne, tek odmah posle Faradžove poslanice Zamku oglasio se još jednom Barnije. Nije, kaže, mislio da preti, niti je, kako se ispovedio londonskom „Dejli ekspresu“, imao u vidu bilo kakav „loš dogovor“, a pogotovo ne da se sve okonča „nikakvim dogovorom“ sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Naprotiv, Unija bez Britanije počeće razgovore sa Britanijom bez Unije „već sutradan“ posle izbora od osmog juna.

I Barnije silazi za oktavu niže: nije tačno – pojašnjava – da Brisel želi da kazni Britaniju za verolomstvo. Pogotovo nije tačno (kako to već tumači londonska strana) da se od Britanije u startu traži da plati nekakvih 85 milijardi funti, izračunao je Zamak, brakorazvodni paket. Umesto toga, britanske finansijske obaveze prema Uniji zavisiće od datuma bregzita i „već važeće metodologije“, ma šta to značilo u ciframa.

Nije Evropska unija, ide dalje briselska priča, nezasita zver nego će, naprotiv, ući u razgovore  o razlazu „mirno“ kako bi se postigao dogovor; premda se ne zna šta to „mirno“ znači i da li podrazumeva i pojam „prijateljski“.

U Londonu trenutno slabo ko ima gram iluzije i trunku lakoverja u to kako Zamak misli da pregovara sa Ujedinjenim Kraljevstvom za koje, uostalom, Evropska unija nije nikada ni bila „britanska šoljica čaja“. Još manje su u Londonu spremni da razmatraju „računovodstvenu fantaziju“ Brisela o ceni razvoda.

JOŠ MALO NIČEGA Barnijeov pokušaj da primiri ustalasale vode Lamanša došao je gotovo sinhrono sa otkrićem u nemačkoj štampi gde se nedavni sastanak Junkera sa gospođom Mej u Londonu opisuje kao „diplomatska neprijatnost“ prvog stepena, a atmosfera razgovora kao bliža katastrofi nego neuspelom dogovaranju. Na Temzi se gotovo unisono sumnja da je ovakvu kvalifikaciju susreta u Londonu u nemačku štampu pustio sam Junker.

Najdžel Faradž pak ispričao je na ovu temu, u Evropskom parlamentu, da se gospodin Junker nije ponašao nimalo uljudno u razgovoru sa britanskom damom i kako je „grubo“, sa blagom notom pretnje, pokušavao da gospođu Mej pridobije za neku njegovu varijantu bregzita ako je već bregzit konačna odluka Londona.

U svakom slučaju, Najdžel Faradž upozorava, a londonski „Dejli ekspres“ prenosi, da bez obzira šta Brisel „fantazira“, Britanija, ako joj se budući dijalog sa ostatkom Unije o novim odnosima ne svidi, i ako briselski pregovarači ne budu kooperativni, treba da napusti pregovore „još u toku prve faze dijaloga“.

Ne zna se još dokle se stiglo u ovoj fazi razvoda, ali je evropski pregovarač Barnije, posle nedavnog ispitivanja pulsa u Britaniji, samo rekao da Brisel i dalje želi da postigne prijateljski dogovor sa Kraljevinom, a da mu nije cilj da „ne postigne dogovor“, niti da postigne „loš dogovor“. I još malo ničega: „Naša je namera da postignemo sporazum sa Britanijom, ne sporazum protiv Britanije.“

Britanski pregovarački pojam bregzita podrazumeva ugovor o slobodnoj trgovinskoj razmeni sa Evropskim zajedničkim tržištem i britansku punu kontrolu granice na Lamanšu uz striktno limitiranje imigranata (između stotinu i dvesta hiljada) iz zemalja sadašnje Evropske unije.

Sa britanske strane, za takav ishod razlaza takmiče se paralelno dve unutrašnje kampanje – „Napustiti Uniju“ i „Glasaj za odlazak“. Prvu inspiriše bivši lider antievropske Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) Najdžel Faradž. Kampanju „Glasaj za odlazak“ vodi konzervativac Boris Džonson, ministar spoljnih poslova Britanije.

Iako teže istom cilju, dve platforme su „neprijatelji“ o pitanju načina odlaska i gde je crvena linija Kraljevstva u pregovorima sa osvetnički raspoloženom EU. Javno obe kampanje zgražavaju se i na pomisao da nastupaju sa iste platforme. A iza zavese dve grupe se „grle i ljube“. Londonski „Obzerver“ prošle sedmice pred čitaoce stavlja dokumenta iz kojih se vidi da dve grupe rade „timski“, obe koriste i dele podatke iz dve analitičke firme koje deluju na animiranju birača u predizbornoj kampanji. „Glasaj za odlazak“ angažovala je lobističku firmu „Agregejt aj kju“, a „Napustiti Uniju“ unajmljuje lobiste „Kembridž analitika“.

 

TREĆI FAKTOR U nekim drugim uslovima i vremenima ne bi „konkurentska saradnja“ dve formacije koje teže istom cilju i međusobno razmenjuju poverljive informacije bila zanimljiva da se u Londonu nije pojavio strogo čuvan dokument, u kom piše da iza obe kampanje stoji „treći faktor“ kome je stalo da se, na kraju, Evropska unija ili rasturi ili pak potpuno stavi u službu njegove politike.

„Treći faktor“ su Sjedinjene Američke Države koje podržavaju i finansiraju obe kampanje, a uz pomoću milijardera Roberta Mercera. To je isti gospodin koji je kofinansirao predsedničku kampanju Donalda Trampa u Americi.

Kako se izbori približavaju, a klupko odmotava, iskrsava još da je novac Mercera stajao i iza britanskog referenduma na kome su građani jasnom većinom odlučili da zemlja napusti EU.

Sa ovim iskrsava i pitanje: kako i koliko američki milijarderi i američki dolari utiču na delovanje dve lobističke kampanje u britanskoj predizbornoj atmosferi.

Legalno, „Agregejt aj kju“ (Kanada) i „Kembridž analitika“ (američka kompanija bazirana u Londonu) nemaju ništa zajedničko. Ispod površine, međutim, otkriva londonski „Obzerver“, veže ih zajednički, „obavezujući ugovor“ po kome svu njihovu „intelektualnu imovinu“ ima prvo da koristi i izvesna firma „SCL elektroniks“ – britanska kompanija iz koje je (gle!) nastala „Kembridž analitika“.

 

UZDUŽ TAMNIH KORIDORA Idući dalje uzduž tamnih koridora otkriva se direktna poslovna veza Mercera sa Stivom Benonom, glavnim političkim strategom Donalda Trampa u Beloj kući. Mercer je, ide dalje otkriće, bio vlasnik „Kembridž analitike“, opskurne PR firme koja je, opet, proizašla iz jedne britanske kompanije specijalizovane za „poslove svetskih vlada i vojski“, za njihove takozvane „psihološke operacije“. A Benon je u vreme britanskog referenduma bio šef „Kembridž analitike“.

Sve do februara ove godine nije se znalo da je cela ova galerija likova i kompanija bila usko povezana sa britanskom kampanjom „Napustiti Uniju“. Mercerov bliski prijatelj Benon, bio je, tek sada se otkriva, najbliži prijatelj i poslovni saradnik Najdžela Faradža, donedavno lidera britanske evroskeptične partije UKIP.

Endi Vigmor, direktor za komunikacije sa javnošću u „Napustiti Uniju“, otkriva sada kako je cela formacija bila „epruveta za odgajanje bakterija“ u predsedničkoj kampanji Donalda Trampa. Još kaže: „Mi smo međusobno razmenjivali mnoge informacije (sa Trampovim štabom) budući da ono što smo mi pokušavali da učinimo ovde i ono što oni (Tramp) žele da učine imaju masivne paralele.“

Iz istog svedočenja saznaju se i pikanterije kao što je Vigmorova tvrdnja da su se  Mercer, Faradž i kompanija sastali tajno u Vašingtonu i kako je to „bila najbolja večera kojoj sam ikada prisustvovao… Za istim stolom  bili su svi ’prokazani ’ovog sveta. Oni isti koji trenutno drže konce u Beloj kući“.

Suma sumarum, Britanci su glasali na slobodnom narodnom plebiscitu za napuštanje Evropske unije, a na slobodnim parlamentarnim izborima izabrali vladu koja je, slušajući narodnu volju, dobila nalog da ih izvede iz EU i aktivira famozni član 50 Lisabonskog ugovora koji reguliše proceduru izlaska jedne zemlje iz Zajednice. U perfektno izvedenom plesu milijardi, a u blasfemiji demokratije, Britanci su bili izlobirani i preparirani da glasaju za opciju jedne od dve kampanje iza kojih su stajali isti cilj, isti milijarderi i isti novac.

Britanski izborni zakon sročen je tako da onemogući „kupovanje“ izbora, a omogući jednake uslove igre. Zakon striktno nalaže da različite  lobističke kampanje ne mogu da dejstvuju zajedno ukoliko ne deklarišu zajednički troškovnik. Ali ni u zemlji Magna karte zakon ne mora da bude Sveti gral. Pa su „Glasaj za odlazak“  i „Napustiti Uniju“ dejstvovali u tandemu, direktno razmenjivali fakte i podatke, a na čelu ove nazakonite falange igru je vodio američki milijarder Robert Mercer.              

[/restrict]