ПЕТЕР ТОЛСТОЈ, потпредседник Руске думе – Предузимамо све мере како би се Србија осећала безбедном

Разговарао Сергеј Белоус

Нема смисла рачунати на скоро укидање санкција, зашто што противречности између Русије и Запада носе фундаментални карактер. То није неслагање због ситница – то је могућност да Русија води сопствену политику на међународној сцени

У ексклузивном разговору за „Печат“, потпредседник руске Државне думе Петер Толстој говори о (не)могућности поправљања односа између Русије и Запада, о руској подршци Србији поводом уласка Црне Горе у НАТО, о „мекој моћи“ Русије на Балкану…

[restrict]

Какав реални ефекат су постигле санкције које су ЕУ и САД увеле против Русије? Има ли наде да ће оне бити укинуте због позитивних тенденција на Западу, везаних за долазак Трампа, скок рејтинга европских странака које су пријатељски расположене према Москви и слично?

Мислим да су санкције увели људи који не схватају менталитет руског народа: људи само збијају редове под притиском санкција. Нема смисла рачунати на скоро укидање санкција, зашто што противречности између Русије и Запада носе фундаментални карактер. То није неслагање због ситница – то је могућност да Русија води сопствену политику на међународној сцени. Ону самосталност, за коју су се избориле генерације наших очева и дедова, не планирамо да „мењамо за кобасицу“. Зато ће идеја санкционог притиска остати присутна у нашем животу и не знам колико ће стрпљења и времена имати људи који су нам те санкције прогласили.

После Трампове победе појавила се нада у нормализацију ситуације у Сирији – у својој предизборној кампањи он је осуђивао интервенционистичку политику званичног Вашингтона. Ипак, као што видимо, недавно је по његовој наредби био извршен ракетни напад на ваздухопловну базу владиних трупа у Сирији, и, чини се, наде овакве врсте су сахрањене. Како се према томе односи Москва и какве су перспективе развоја ситуације у Сирији? Постоји ли још увек могућност да се постигне компромис?

Реалне перспективе су следеће: ми, као што смо иступали против овакве врсте удара, као што смо иступали против идеја неких западних земаља да наносе ударе другим државама ван Савета безбедности УН, без дозволе, без ичега – ми тако и иступамо. Оно што смо видели у Југославији пре 18 година, видимо и данас.

Као прво, надам се да се овакви удари више неће поновити, зато што ће сада бити ојачана одбрана Сирије – сиријска армија ће добити савремене комплексе ПВО. Као друго, треба се вратити систему међународног права, који Запад и САД потпуно игноришу, како у погледу Сирије, тако и у погледу Украјине, тако и у погледу бивше Југославије. У оквиру међународног права недопустиво је да председник једне земље одлучи да бомбардује другу, па да то и учини.

Што се тиче стабилизације ситуације у Сирији, мислим да је најважније одбранити очување државе на тој територији, како се не би десило исто што и после бомбардовања Либије, Авганистана, Ирака. Нешто слично више се не сме допустити. „Тријумф демократије“, који су покушале да успоставе наше колеге из Европе и САД, у овим земљама је очигледан. Држава практично не постоји, у току је грађански рат и свеопшта кланица. До тога је довела интервенција Запада у другим земљама. Нико нема права да дели лекције сувереним државама. То је наше мишљење. Русија је увек стајала на том становишту, стоји, и стајаће и даље. 

Испоруке исте те ПВО у Сирију, могуће, убудуће ће изазвати инциденте који могу да заоштре односе. Постоји ли опасност да ће Запад коначно одустати од дијалога са Русијом (као што је то учинио пре 18 година са Југославијом) и да ће започети нови хладни рат, или, како неки процењују, он је већ започео 2014. године? 

Сасвим је могуће, зависи од тога шта се подразумева под „хладним ратом“… Али у сваком случају, неслагања су фундаментална, и одсуство поверења не доприноси томе да неслагања буду превазиђена. Ми смо отворени за дијалог: нисмо ми увели санкције, и нисмо ми смислили ове глупе оптужбе поводом Украјине, Сирије и слично. Зато не треба ми од њих да одустајемо. Чекамо да наше западне колеге за то сазру.

Председник Француске постао је Емануел Макрон. Очигледно је да су сви медији и западне елите били на његовој страни. Какве су перспективе руско-француских односа после његове победе?

Као прво, то је избор Француза. Ствар је у томе што, нажалост, они овај избор не чине слободно. Зато поводом слободе овог избора постоје велике сумње. Када сви медији у земљи раде против једног од два кандидата, то је прилично индикативно.

Али да ли ће такав политтехнолошки кандидат моћи да испољава самосталну спољнополитичку вољу Француске на светској сцени? Видећемо… Претходна два председника нису то могла да ураде. 

Ви сте, као бивши новинар, вероватно приметили недавне трендове у западним медијима: отворено хушкање против Трампа у САД, демонизација АФД у Немачкој, слично је и у Француској са Ле Пеновом и тако даље. Може ли се говорити о смрти високих стандарда класичног новинарства на Западу, који је за све, чак и у Русији, био узор? Шта се десило са некада угледним медијима у последњих 20 година?

Компликовано питање. Највероватније, вера у универзалне вредности, како ми делује, чини део западног новинарства необјективним. И њој се прилагођава информација. Живимо у веку када информације врло брзо циркулишу, зато њихова веродостојност увек може бити подвргнута сумњи. Не знам да ли је то смрт старог новинарства, почетак нечег новог, али знам да људи који говоре истину на крају у историји побеђују.

Неколико векова, све донедавно, Црна Гора је била пријатељ Русије, али сада ступа у НАТО и чак оптужује Москву за покушај државног удара. Каква ће бити узвратна реакција Русије на коначно ступање Црне Горе у НАТО – шта ће се променити, да ли ће уследити неки симетрични одговор?

Процењујемо да ова одлука није пријатељски окренута према Русији. Мислим да ће у првом реду бити смањен прилив туриста из Русије, смањиће се трговина између две земље, највероватније ће се променити и карактер односа, ништа друго не треба очекивати. Нажалост, одлука коју је руководство ове земље донело, у споју са лажи поводом руског трага у неким тобоже инсценираним државним ударима – никако неће користити Црној Гори.

Што се тиче уласка Црне Горе у НАТО, предузимамо све мере како би се суседна Србија осећала безбедном.

Присталице Русије у Србији и Црној Гори жале се да је Русија ово допустила својом пасивношћу, посебно у погледу „меке моћи“, коју Москва скоро да не користи на Балкану. Док земље Запада улажу огромна средства у пропаганду, и у медије, и у НВО и слично. Да ли је могуће активирање руске „меке моћи“ у региону?

Не можемо да се такмичимо са западним и европским земљама у погледу финансијских и медијских могућности. Русија нема такве ресурсе, Русија није тако богата земља. Али још једном желим да подвучем да је на нашој страни историјска истина. И то је јаче од сваког новца. На крају ћемо победити.

У Србији прозападни политиколози често говоре да Србија у ствари није важна за Русију. Да ли се Србија налази на списку приоритетних спољнополитичких партнера Русије?

Србија је за нас пријатељска земља, наш братски народ, ми Србију никада нећемо напустити у оној мери у којој је Србима то потребно. Нећемо уместо њих то решавати, али ћемо бити заједно са њима.

Да ли је могуће убудуће зближавање са Србијом, узимајући у обзир да њено званично руководство води земљу у ЕУ? Да ли то ограничава овај курс зближавања са Русијом? Јер ЕУ такође поставља своје ултиматуме и истиче захтеве.

Када ствар дође до ултиматума, то ће бити одлука српског руководства. Мислим да Русија и Србија имају снажан темељ економске сарадње, и постоје пројекти који су исто тако велики као они које Србији може да понуди ЕУ. Зато ће то зависити од њихове реализације.

Многи у Донбасу сматрају да су споразуми из Минска већ себе иживели, то је показало и недавно заоштравање ситуације. Званични Кијев саботира реализацију низа тачака споразума, између осталог поводом аутономије Донбаса. Да ли постоје алтернативе овом мировном споразуму и шта уопште може да се учини у условима ћорсокака у који се запало?

Чини ми се да је главно достигнуће споразума из Минска то што су обустављена директна бојева дејства, и артиљеријска и гађање из ваздуха. Важно је да људи не гину толико. А како ће се даље ова ситуација регулисати… Док званични Кијев не схвати да им предстоји дуг и компликован рад на федерализацији Украјине, док не ступе у директан контакт са руководством независних република, ни о каквом даљем регулисању ситуације не може бити ни говора. Могу да кажем једно: Русија неће одустати од подршке људима који су изабрали независност и руски језик у Донбасу, и Доњецку и у Луганску. Помагаћемо колико можемо.       

[/restrict]