НЕЗАВИСНИ КАНДИДАТ МАКРОН

Пошто су политичке партије, као такве, изгубила кредибилитет, политичка борба ће се у будућности пренети на терен ,,независних кандидата“, експерата, ,,ванстраначких“ покрета, студената, ђака, невладиних организација и свих осталих ,,независних“ субјекта, путем којих ће глобална елита управљати политичким процесом у земљама где већина људи више неће имати никакав стабилан политички став

Питање ко ће победити у другом кругу француских председничких избора (независни кандидат Емануел Макрон или кандидат Националног фронта Марин ле Пен) гурнуло је у други план чињеницу да су ови председнички избори већ обележени једним преседаном: у финални круг није ушао кандидат ниједне од две водеће француске политичке партије (левог и десног центра) – ни социјалиста Беноа Амон ни републиканац Франсоа Фијон. Да ли та чињеница има неког посебног значаја? Можда.

[restrict]

Идеја политичких партија подразумева да грађани имају право да се слободно политички организују на основу сличног погледа на свет, или ако хоћете, на основу припадништва истој класи. Тако настају политичке партије које су представљале организоване политичке програме који су од осталих грађана тражили поверење да их спроведу у дело. Ти политички програми су имали неке заједничке црте, али су се углавном разликовали. Партије су имале своје медије (новине) које су шириле партијски програм и партијски поглед на свет, имали су своје трибуне који су се обраћали народу, било преко партијских новина, било преко говора на партијским окупљањима. Имале су, најзад, и своје чланове који су делили њену судбину и у добру и у злу (и на власти и у опозицији) јер је за њих партија била непроменљиви политички став, а не тек начин да се нешто ушићари. Било је то време када народ није пратио политику већ је у њој учествовао преко људи који су га заступали. Било је то време политичких емоција, јер су различите партије имале различите погледе на свет.

Наравно, политичка пракса се унеколико разликовала од ове идеалне слике, али не толико много да бисмо ондашње политичке партије могли поистоветити са садашњим. Шта се догодило у међувремену? Пре свега, веза између политичких партија и народа се истањила: политичке партије нису више никога заступале, нити су више испољавале неки сопствени политички став. Оне су постале различите екипе које се боре за власт унутар истог политичког програма. Другим речима, ако су у првој фази партије саме обликовале политичке програме, излажући их народу, сада у овој другој фази, тај политички програм је партијама задат споља. То је време у коме народ престаје да учествује у политици, и почиње да је прати. Људи који су у партије улазили да би појачали шансе за успех свог политичког погледа на свет, сада замењују аполитички професионалци или опортунисти, које занима само лични успех. А тај лични успех зависи од тога колико ће се приљежно испуњавати онај већ унапред задати политички програм. 

У трећој фази – а то је наше данашње време – народ схвата да политичке партије суштински губе смисао, јер више нису места где се ствара и води политика: уместо тога, политичке одлуке се доносе у кабинетима и коридорима људи који никада неће директно ући у политичку борбу. То доводи до масовне разочараности грађана у донедавно главне политичке партије. Људи се деполитизују, а гласачи се више не разликују по политичком ставу већ се деле на мањину која га још увек има и мањину која тај став нема.

То се добро види на изборима у Француској: гласачи Марин ле Пен су лојалнији свом кандидату него гласачи Макрона. Очигледно, први имају јасну идеју за шта гласају, док други имају само идеју против кога треба да гласају. То и јесте последица деполитизације – људи више не могу да објасне за шта гласају, него само против кога гласају. Зато изборе у Француској прате и многобројни дезоријентисани, неодлучни гласачи који се одлучују у последњи час. То више нису грађани који имају став, већ маса чију наклоност обликују медијски испади и тренутне маркетиншке акције.

Пошто су политичке партије, као такве, изгубила кредибилитет, политичка борба ће се у будућности пренети на терен ,,независних кандидата“, експерата, ,,ванстраначких“ покрета, студената, ђака, невладиних организација и свих осталих ,,независних“ субјекта, путем којих ће глобална елита управљати политичким процесом у земљама где већина људи више неће имати никакав стабилан политички став. Уместо политике од доле, из народа, коју су макар теоријски могле да воде политичке партије, имаћемо посла са политиком од горе, која ће наднационалне елите водити преко ,,независних“ кандидата и других ,,нестраначких“ политичких субјеката.

Нека нова политичка снага, која ће се политички супротставити глобалној елити, мораће, такође, да крене од такве аполитичке позиције.           

[/restrict]