NAGRADE PEČAT VREMENA ZA KNJIŽEVNOST I ZA NAUKU I DRUŠTVENU TEORIJU ZA 2016. GODINU

U prošlom broju (469) Pečata objavili smo vest o ovogodišnjim dobitnicima nagrade PEČAT VREMENA. Za dela objavljena u 2016. tradicionalno Pečatovo godišnje priznanje za stvaralaštvo dobili su Milomir Stepić, za knjigu Geopolitika – Ideje, teorije, koncepcije (Institut za političke studije, Beograd, 2016), Labud Dragić za roman Kukavičja pilad („Srpska književna zadruga“, Beograd, 2016) i Miroslav Maksimović za zbirku poezije Bol („Čigoja štampa“, Beograd, 2016). U ovom broju Pečata objavljujemo tekstove posvećene nagrađenim delima i njihovim autorima – obrazloženja dva žirija, a iz pera njihovih predsednika.
Podsećamo, laureati priznanja Pečat vremena, koja je Pečat ustanovio 2011. godine i koja se sada dodeljuju sedmi put zaredom, proglašeni su odlukama donetim na završnim sednicama Pečatovih žirija, održanim u utorak, 2. maja u Beogradu.
Nagradu Pečat vremena čine Povelja i novčani iznos od 500.000 dinara.
Prema tradiciji, priznanje se laureatima uručuje 12. maja, na Dan Svetog Vasilija Ostroškog (pokrovitelj Nagrade Pečat vremena). Ove godine svečanost će biti priređena na taj praznik u 13 časova u Zvezdara teatru u Beogradu.

[restrict]

Obrazloženje žirija za Nagradu Pečat vremena za nauku i društvenu teoriju u 2016. godini

GEOPOLITIKA I TKANJE NJENOM ZLATNOM NITI

Piše Radovan Radinović

Od geografije, preko geostrategije, do političkih i pravnih nauka, delo Milomira Stepića može da se čita kao istorija ideja, kao istorija političkih doktrina, istorija međunarodnih odnosa, ali i svojevrsna personalna istorija… U njemu je data sinteza svega što je u geopolitičkim teorijama do danas vredno pomena. Ova sinteza afirmiše jednu nauku koja je bila marginalizovana i anatemisana zato što je (iz razloga rigidnog geodeterminizma) postala puki predložak nacifašističkog pohoda na svet

Ovogodišnja nagrada za nauku i društvenu teoriju dodeljena je profesoru dr Milomiru Stepiću za delo Geopolitika – Ideje, teorije, koncepcije. S obzirom na zadate kriterijume ovog priznanja, možemo reći je da je nagrađeno delo i jedno i drugo, odnosno da se s najboljim razlozima može ubrojati i u nauku i u društvenu teoriju. Napisano je na oko 700 stranica. Da bi podupro visok stepen naučne verodostojnosti svojih naučnih razmatranja, Stepić je ispisao 841 fusnotu. Svoja kazivanja zasnovao je na oko 400 bibliografskih i dokumentacionih jedinica. U knjizi se, u raznim ulogama i različitim povodima, navodi 429 imena stvaralaca raznih struka i nauka koje su usko povezane sa geopolitikom. Knjiga je opremljena i sa 56 kartografskih i desetak drugih grafičkih priloga. To tekst čini verodostojnijim, za čitanje prohodnijim i njegovu formu za čitaoca privlačnijom.
KRUNA VELIKE TRADICIJE Autor dela Geopolitika – Ideje, teorije, koncepcije po osnovnoj vokaciji je geograf. Kao stvaralac je ponikao i formirao se u krilu političke geografije. Učio se i sazrevao uz znamenite srpske političke geografe poput pokojnog profeora Jove Ilića, profesora Mirka Grčića i drugih. Ta srpska političko-geografska škola iz koje potiče Milomir Stepić baštini i tradiciju Jovana Cvijića, u najboljem smilu tih reči. Stoga se može, bez imalo ustručavanja, reći da je ovo Stepićevo delo kruna, odnosno sinteza na jednom kvalitetnom višem nivou svega što je ta škola decenijama produkovala. Jedino je takav sretan sticaj okolnosti – spoj tradicije i prethodne plodne produkcije, uz tako marljivog, odgovornog i nadasve skrupuloznog stvaraoca prema svojim prethodnicima i savremenicima mogao iznedriti ovakvo naučnoteorijski vredno delo. Na ponos autoru, školi iz koje je ponikao i ustanovi u kojoj stvara. Uz rizik da zvuči (pre)patetično, no bez sumnje zasnovano na neporecivim činjenicama, usuđujemo se da kažemo: i na ponos svima nama, tj. celom našem narodu.
U razmatarnju razvoja glavnih geopolitičkih ideja, teorija i koncepcija, Stepić je fiksirao tri „presečne tačke“: 1. Na prelazu iz 19. u 20. vek švedski pravnik Rudolf Kjelen „krsti“ geopolitiku i definiše je kao nauku o državi i to državi kao živom organizmu u promenama i razvoju. U istoj toj presečnoj tački Stepić smešta i Mekinderovo zasnivanje koncepcije geografske osovine svetske istorije i tu geografsku osovinu sveta Mekinder naziva „srcem zemlje“ – Heartland. 2. U vreme Drugog svetskog rata Spajkman je afirmisao značenje takozvene „periferne zemlje“, tj. Rimlanda. Na osnovu tog učenja nastao je ceo bipolarni svetski poredak u kome smo živeli od kraja Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida. 3. Treću presečnu tačku u razvoju geopolitičkih ideja Stepić je pronašao u delima Aleksandra Dugina, ruskog geopolitičara srednje generacije koji je na kraju 20. veka osmislio tzv. rusku neoevroaziju i njenu koncepciju multipolarnog svetskog poretka.
U analizi geopolitičkih ideja Stepić ukazuje i na to kako su se pomenute ideje, odnosno koncepcije projektovale na Balkan i na srpski etnički prostor i kako one utiču na ostvarivanje naših državnih i nacionalnih interesa. U tome je sazdana i sama suština geopolitke kao posebne oblasti ljudskog znanja i kao prakse države, asocijacije država ili nekog drugog političko entiteta. U ovim projekcijama geopolitičkih ideja na našu stvarnost, naš narod i država se smeštaju tamo gde mi istinski pripadamo, a to je istočnohrišćanski civilizacijski krug, što implicira našu prirodnu okrenutost ka najjačoj sili predvodnici tog kruga. Međutim, svi praktični koraci, pritisci i pretnje Zapada, pa i konkretni oblici političkog i drugog nasilja koje su preduzimali glavni pobornici tih geopolitičkih ideja, usmereni su na to da nam promene civlizacijsku paradigmu, a pri tome nas ne smatraju niti svojim niti sebi ravnim. Hoće nas jedino kao puke podanike i poslušnike. Dakle, vidno je da su tu presudni geopolitički razlozi i interesi, a ne suštinske civilizacijske odrednice i identit.
Knjiga Geopolitika – Ideje, teorije, koncepcije je originalno sveobuhvatno delo o geopolitici kao nauci, sa svim njoj srodnim disciplinama. Od geografije, preko geostrategije, do političkih i pravnih nauka. Knjiga može da se čita kao istorija ideja, kao pregled istorijskih misli, kao istorija političkih doktrina, istorija međunarodnih odnosa ali i svojevrsna personalna istorija. Ovo zato što autor u njoj prezentuje pravu galeriju pisaca i stvaralaca raznih žanrova: filozofije, geografije, istorije, politkologije, prava itd. Kroz njihove biografije i bibliografije kao zlatna nit provlači se geopolitika kojoj autor znalački, istrajno i veoma obavešteno traži i pronalazi mesto u sistemu nauka.
ODNOS PROSTORA I POLITIKE U knjizi su vrlo uspešno definisani konstitutivni elementi geopolitike kao nauke: predmet istraživanja, njena složena naučna teorija, te metod i jezik nauke. Time je argumentovano obrazloženo i potvrđeno da je geopolitika posebna nauka koja istražuje odnos prostora i politike. U tom kontekstu razmatrani su i otkloni geopolitike, najpre od geografije, a potom i od geostrategije. U tom delu razmatranja Stepić je ukazao na fizičko-geografsku podlogu geopolitike, tako što je obrazložio međusobni odnos i uticaj reljefa, klime, hidrografije, pedogeografije, biogeografije i mineralnih resursa na jednoj strani, i geopolitke kao nauke i prakse države na drugoj strani.
Podsticaj za analizu odnosa prostora i politike kao samog središta delovanja geopolitike Stepić je našao u delima antičkih stvaralaca Hipokrata, Herodota, Tukidida, Platona i Aristotela, potom u delima srednjovekovnih mislilaca Tome Akvinskog i Porfirogenita, naših Nemanjića i cara Dušana, do novovekovnih teoretičara nemačkog klasičnog idealizma, poput Kanta, Hegela, lingviste Herdera i svestranog geografa Karla Rihtera.
Rodno mesto geopolitike je geografija. Ali geopolitika se operacionalizuje u geostrategiji. U tom kontekstu Stepić nas uvodi u čudesnu geopolitičku igru kopna i mora kao osnovnih pojmova geopolitike, na osnovu kojih nastaje moć države i tako dolazi do kopnene moći države (telourokratije) i pomorske moći (talasokratije). Tu nam autor vrlo nadahnuto izlaže glavne predstavnike i najznačajnije postavke te dve geostrateške škole.
KO KONTROLIŠE SUDBINU SVETA Posebno značajno je i Stepićevo tumačenje uticaja ideja i teorija admirala Mehena na razvoj američke talasokratske strategije koja se temelji na pomorskoj moći države. Paralelno tome je takozvana kopnena moć države, odnosno telurokratska geostrategija koju je osmislio Britanac Mekinder u svom znamenitom delu Geografska osovina istorije. Suština Mekinderove geopolitičke doktrine sadržana je u njegovom čuvenom geopolitičkom silogizmu iz 1919. koji glasi: „Ko vlada Istočnom Evropom, upravlja srcem kopna, ko vlada srcem kopna, upravlja svetskim ostrvom, ko vlada svetskim ostrvom, upravlja svetom.“
Talasokratski Zapad je u to vreme, to jest krajem druge decenije 20. veka, dugoročno i nedvosmisleno promovisao rusofobiju, odnosno rusku opasnost i ozvaničio je kao sveopšte preteće zlo koje je neophodno na sve moguće načine suzbijati i u pogodnom momentu baciti na kolena. I tako do dana današnjeg, a i izgleda da će to potrajati i ubuduće.
Nasuprot Mekinederovom, Stepić je analizirao Spajkmanov silogizam koji glasi: „Ko kontroliše obodni pojas (Rimland), vlada Evroazijom, ko vlada Evroazijom, kontroliše sudbinu sveta.“ Prema Spajkamnovoj koncepciji geopolitike uspostavljen je svetski poredak Hladnog rata, a mnogo toga se i danas odvija prema tom geopolitičkom scenariju: širenje NATO-a na Istok, destabilizacija EU, opkoljavanje Rusije i obuzdavanje njenog uticaja, vojne intervencije po Aziji i Africi, aktiviranje dalekoistočnog kriznog žarišta, izazivanje krize u Ukrajini, a nadasve oružana agresija na našu zemlju. Kako drugačije sem u geopolitičkom ključu objasniti to nepojamno zločinstvo Zapada prema našem narodu? Koliku bi to količinu greha morao da pričini naš narod da bi se tim grehom mogao opravdati takav i toliki zločin i mržnja Zapada prema nama, a koja nažalost ni do danas nije utihnula.
Stepićeva Geopolitika – Ideje, teorije, koncepcije je kapitalno delo sinteznog karaktera. U njemu je data sinteza svega što je u geopolitičkim teorijama do danas vredno pomena. Ovo delo afirmiše nauku koja je bila marginalizovana i anatemisana zato što je iz razloga rigidnog geodeterminizma postala puki predložak nacifašističkog pohoda na svet. Uprkos tome što je geopolitika i u svetu i kod nas bila potcenjena, na njenim postavkama funkcionisali su, a i danas funkcionišu, svetski odnosi i preslikavali su ne manje prostore i celine kao što je to Balkan i naš etnički prostor. Stepićev je doprinos tim veći ako se zna da je geopolitka kod nas nedovoljno zastupljena i da nema svoje čvrsto teorijsko-metodološko utemeljenje. Ovim delom koje nam je podario laureat Pečata vremena učinjen je kraj svakoj sumnji ili nedoumici da li je geopolitika nauka ili nije.
Autor je predsednik žirija za oblast nauke i društvene teorije

Obrazloženje žirija za Nagradu Pečat vremena za književnost u 2016. godini

POVESTI O TRAGIČNIM DANIMA NACIONALNE ISTORIJE

Piše Jovan Popov

Iako žanrovski različita, dva nagrađena dela imaju zajednički imenitelj, a to je bavljenje tragičnim trenucima nacionalne prošlosti i porodičnim dramama unutar istorijskih. Labud Dragić se vratio stoleće unazad, u zavičajnu Crnu Goru, da bi pripovedački osvetlio atmosferu i politička zbivanja neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zbivanja čije su kontroverze u današnjem vremenu postale ponovo aktuelne; Miroslav Maksimović govori o jednom od mnogih masovnih zločina u okviru genocidnog projekta koji je nad srpskim narodom izvršen na tlu Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu

Na konkurs je ove godine bilo prijavljeno tridesetak dela iz oblasti umetničke književnosti, mahom proze i poezije. Sumarno govoreći, njihov kvalitet pretežno je bio ujednačen, a bar u desetak slučajeva i visokog nivoa. Zato je, već prilikom određivanja šireg izbora od sedam naslova, žiri imao nezahvalan zadatak da izostavi neke vrlo dobre knjige, a još teže je bilo svođenje spiska na uži izbor. Uprkos tome, članovi žirija su, nezavisno jedno od drugog, skoro jednoglasno zaključili da su, među prošlogodišnjim ostvarenjima koja su se našla u konkurenciji, najbolja sledeća tri: roman Kukavičja pilad Labuda Dragića i pesničke zbirke Bol Miroslava Maksimovića, odnosno Meko jezgro Dragana Hamovića. Najteži deo posla čekao nas je, naravno, na poslednjem koraku, a ako smo kompromisnom odlukom o ravnopravnoj podeli nagrade na dva kandidata ispoljili nedovoljno odlučnosti, ostaje nam za utehu to što smo u svojoj neodlučnosti bili jednodušni.
Iako žanrovski različita, dva nagrađena dela imaju svoj zajednički imenitelj, a to je bavljenje tragičnim trenucima nacionalne prošlosti i porodičnim dramama unutar istorijskih.
SAGA O UKLETOJ PORODICI Labud Dragić se vratio stoleće unazad, u zavičajnu Crnu Goru, da bi pripovedački osvetlio atmosferu i politička zbivanja neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zbivanja čije su kontroverze u današnjem vremenu postale ponovo aktuelne. Pošto „Turaka više nije bilo da bi svi složno na njih krenuli“, virus strančarenja zarazio je i raspolutio Crnogorce već prilikom prvih izbora, održanih 1905. godine „po preporuci evropskih vladara“. Od tada datira podela na „zelenaše“ i „bjelaše“, koja će posle oslobođenja od Austrougarske dovesti do krvavih posledica: Božićne pobune na Cetinju, s početka 1919, i potonjih terorističkih akcija jedne grupe nepomirljivih protivnika prisajedinjenju Srbiji i zagovornika povratka kralja Nikole na presto. „A sve što za dvjesta godina nijesmo mogli na bijelome danu ko ljudi, riješićemo u tren oka, po pomrčini, kao zvjerad“, romore pobuđene strasti.
Povest o „kukavičjoj piladi“, òbučenoj, obýčenoj i naoružanoj u italijanskoj Gaeti, a potom podmetnutoj u rodno gnezdo da, prisvojivši komitsko ime, ratuje za tuđ račun a protiv sopstvene braće, vere, i istorije, predstavlja tematsko jezgro oko kojeg se razvijaju kompleksni odnosi unutar razjedinjene, uklete porodice Bašovića. Uprkos tome što crnogorske vrleti naizgled nemaju mnogo zajedničkog sa američkim jugom, njena propast je foknerovski upečatljiva, zahvaljujući, između ostalog, narativnoj tehnici u kojoj se iz trećeg lica na mahove spontano prelazi u unutrašnji monolog.
Od petorice Bašovića, trojica su oličenje dekadencije. Vezani zajedničkom nesrećom su Kajica i Vuksan, onaj prvi jer je naprečac onemeo u detinjstvu pošto je prevrnuo u vatru kolevku sa ovim drugim, učinivši ga za čitav život invalidom, svedenim na posmatranje i komentarisanje sveta oko sebe. Treći je nesposobni Grnja, čiji dani protiču u prepričavanju doživljaja iz Amerike, gde je bio u poseti Šaleti, jednom od dvojice braće koji su koliko-toliko nešto postigli u životu. No Šaletin uspeh u „Navijorki“, kao i većine ondašnjih pečalbara, sporan je i u egzistencijalnom i u emotivnom smislu, pa porodica uzalud očekuje hrpu čudesnih zelenih papirića koji se ispravljaju sami od sebe, makar koliko ih čovek gužvao. Usamljena svetla tačka mogao bi biti Krsto, dobrovoljac sa Skadra, koji je, zamenivši Grnju, spasao porodičnu čast, ali je to platio najvišom cenom, da bi sam Grnja, u jednom od svojim umovanja, relativizovao njegovu žrtvu: „Kud je išo?! On jes otišo da na vojni poziv zamijeni mene i izbuco gotov pasoš. A možda mu je samo do junačenja bilo! Možda je htio da se o njemu u pjesmama pjeva! / Možda ga je bilo strah od puta preko mora, pa mu se taman namjestilo kad sam se ja prepo Skadra?“ I ako već nije zaslužio bratovo poštovanje, Krsto je pogibijom bar izbegao da dočeka najveću ljagu koju će na ime Bašovića baciti niko drugi do njegov sin Milutin, alias Mujo Baš. Privlačan i uverljiv poput svih književnih negativaca od formata, obeležen kao izrod već svojim nadimkom, ovaj vanserijski lik nosilac je iskonskog i neobjašnjivog zla u čoveku, dostojan zlih duhova Dostojevskog. Svoje mračno poslanje nagovestio je još u detinjstvu, sadističkim ubijanjem mačke, a zaokružiće ga onog dana kada, vrebajući u zasedi žandare, ustreli strica Vuksana, koji je pošao da ga pronađe i vrati kući. No time će, makar i nehotice, pomoći ovom nesuđenom junaku, kome su, onako bezrukom, pred polazak na Skadar dali medalju i otpustili ga kao nesposobnog, da svojoj sudbini da smisao.
Iako su i Mujo Bašović i većina drugih odmetnika stvarne ličnosti, pisac se klonio matrice tradicionalnog istorijskog romana, ušavši u svoj poduhvat sa većim umetničkim ambicijama. Služeći se postupkom fragmentarnog pripovedanja, on je brižljivo komponovao svoj siže, konstituišući usporenim ritmom radnju i likove, među kojima se našlo mesta i za epizodne, ali živopisne portrete kralja Nikole i drugih pripadnika detronizovane kuće Petrovića, za tršćanskog bankara Marpurga i italijanskog pukovnika Dolčija. Retardacija fabule ostvarena je i iznenađujuće svežim opisima prirode, sve ređim u delima današnje proze, što je unelo lirske tonove u Dragićevo pripovedanje. S druge strane, polifonijska struktura, u kojoj se mešaju glasovi suprotstavljenih strana, donela mu je svojevrsnu dramatičnost. Ne treba, međutim, misliti da je pisac time fingirao nepristrasnost ili da je svoj ideološki stav podredio težnji ka objektivnosti. Njegov diskurs nije pamfletski, ali mu je stanovište nedvosmisleno. Ono je najjasnije iskazano u efektnom završnom poglavlju, gde su majstorski dočarani „opsada i poslednji sati“ zabludelih gerilaca. U svesti jednoga od njih sustiču se pokliči „Živio Kralj!“ i „Kuku meni majko!“, a solilokvij drugoga rezimira zajednički udes: „I ostade bruka doviječna. Da pogibosmo od Turaka, ili od Švabe, pa ni po jada, da nas oplakuju i žale ko ljude – no od našije, kao izrodi i lupeži. Da nas narod po prstu kažuje!“ Značajno je i to što se, na poslednjim stranicama, pripovedačko „ja“ prvi put individualizuje, u liku dečaka od sedam ili osam godina koji posmatra odvoženje pobijenih montenegrina.
Pojedini prizori, poput pomenutog, odlikuju se moćnom vizuelnošću koja priziva u svest kadrove iz Pekinpoovih ili Bertolučijevih filmova. Da bi se tako nešto postiglo isključivo literarnim sredstvima, bilo je potrebno nesvakidašnje jezičko umeće. Leksički izobilan, dijalekatski specifičan jezik predstavlja još jedan kvalitet koji Kukavičjoj piladi obezbeđuje jedinstveno mesto u savremenoj srpskoj prozi. Dragićev roman se ne guta nadušak – pri prvom čitanju kroz tekst se probijamo teško i sporo, kao kroz divlji predeo, često se poštapajući rečnikom koji nije bez razloga štampan na kraju knjige. Ali je to jedno od onih dela koja nude višekratni čitalački doživljaj i čija se svrha u nacionalnoj kulturi ne ispunjava činom nagrađivanja, već njime tek počinje.
PESNIČKI DIPTIH O ZLOČINU I BOLU Knjiga Bol Miroslava Maksimovića je svojevrstan pesnički diptih, komponovan iz dve formalno različite celine: prvu sačinjava četrnaest soneta, a drugu autobiografski prozni zapis koji kontekstualizuje prethodne pesme, kako u epohalno-istorijskom tako i u lično-porodičnom smislu. Ovakva struktura podseća već na prvi pogled na Itaku i komentare Miloša Crnjanskog, ali su povod i tonalitet Maksimovićevog pevanja bitno drugačiji. Lično iskustvo kod njega je neraskidivo povezano sa porodičnim, majčinim pre svega, a doživljaj sveta usredsređen je na konkretan događaj i na njegove neizbrisive posledice. Reč je o jednom od mnogih masovnih zločina u okviru genocidnog projekta koji je nad srpskim narodom izvršen na tlu Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu. Vreme i mesto precizno su naznačeni u proznom komentaru: subota, 9. avgust 1941, zapadna Bosna, dolina Une, Durdžića gaj i jama poznata kao Bezdanka. Tamo je odvedeno i pobijeno oko 180 Srba, iz obližnjeg, nacionalno mešovitog sela sa čudnim imenom: Miostrah ili Mijostra kako su ga stariji još uvek zvali. Među stradalima je bilo i četrnaest članova porodice Uzelac iz koje potiče pesnikova majka, jedna od retkih preživelih žrtava pokolja. Imala je trinaest godina i bila je ranjena, ali je srećnim slučajem ostala živa i, pritajivši se među leševima, u zoru ispuzala iz jame. Ostalo je život. Jedan od mnogih neizlečivo traumatizovanih, ali nekako proživljenih ili preživljenih života. Stoja Maksimović, rođena Uzelac, nikada se nije vratila na mesto gde je završen njen prethodni i počeo novi život:
Ali prvi život u jami diše
kao da se nada, sa strepnjom, tiše,
da će se roditi ovaj što piše.
(„1942“)
Ima, dakle, sećanja koja ne podležu zaboravu, makar koliko potiskivana bila, i koja kad-tad progovore u čoveku, makar i ne bila njegova lična. Umesto Stoje, u Durdžiće će se zaputiti, nekoliko godina posle njene smrti, njen sin, pesnik, i on već u poodmaklom dobu. Krenuće da, sa nekoliko prijatelja, potraži Bezdanku u kojoj je mogao ostati nerođen. I reći će nam, rečenicom koju samo pesnici mogu da smisle, koliko je od tada bilo proteklo: „Vreme je ušlo, evo, već, u 75. godinu.“ Ovde je uveden neki drugi kalendar, ni julijanski ni gregorijanski, ni jevrejski ni kineski ni majanski, već kalendar bola, pojedinačnog i opšteg, porodičnog i kosmičkog.
Boli u mišici, jer je tu rana,
a boli zapravo početak dana.
Kuda sad krenuti!? Bol, sekunda, bol.
Jamskog li vremena biti apostol?
(„Bol“)
I vratiće se pesnik, da (d)opeva taj bol, pošto je dva okvirna soneta, Upamtio sam to i Upamtio sam to II, već bio napisao. Poslednji predstavlja lirski oproštaj od majke, ali onaj prvi, nastao još 1988, govorio je o bačkom svinjokolju, i o njegovom glavnom junaku koji svoj posao radi iskusno i metodično. Ali još tada, opisujući njegove pokrete i prenoseći njegove reči, ugradio je, u zagradi, stih:
(Kao da ta spava u dubokoj unskoj jami.)
Iz te zagrade poteći će, februara 2016, dvanaest lirskih reminiscencija. Tu su se, u sonetima Majka i Otac, u večnosti ponovo pronašli pesnikovi deda i baba po majci, Đuro i Milka Uzelac, on umoren u svom mlinu na Uni još pre Durdžića gaja, ona zauvek ostala u Bezdanki, kao univerzalni simbol svih herojskih i mučeničkih majki:
Majke sa decom, sedmoro vlašića,
sleću nebeska ozvezdana bića
u ponor jama kao jata tića
(„Majka“)
Našao se tu, u pesmi Dečji svet, i njihov tić Luka, kome „uniforma crna“ neće dati da dočeka pesnika sinovca, bar ne u ovozemaljskom životu. Postoji, međutim, i onaj drugi, jamski i večni život:
Nama je domaće jama zborište,
ženama kuhinja, deci dvorište,
a kada, s večeri, gusle zacvile
dođu do nas Miloš, Marko i vile.
(„Jama“)
Dok čitamo ovakve stihove, uvek se vraća pitanje: kako pevati o užasu? Adorno je smatrao da je posle Aušvica nemoguće pisati poeziju. Ivan Goran Kovačić je svoju Jamu ispevao s danteovski jezivom realističnošću, gotovo na licu mesta, glasom oslepljene i nedoklane žrtve u kojoj je, uprkos svemu, ostalo nade i volje za životom. Miroslav Maksimović morao je da pronađe novi glas i novi ton. Sa distance od tri četvrti veka i pesničkih iskustava nataloženih u međuvremenu, saobrazno svojoj poetici, odlučio je da taj ton bude emotivno stišan i estetski odmeren. U središnim pesmama zbirke, tematski se usredsredio na svakodnevne predmete koji se u trenu pretvaraju u smrtonosna oruđa (Nož, Sekira), odnosno na delove ljudskih tela (Glava, Ruka, Noga), osamostaljene tim istim oruđima.
Sekira, sekira, mili član kuće.
A kad je ljuta, nema od nje ljuće.
………………………………………
Najblistavija je po mesečini,
kad seče komšije. Tad joj se čini
da, spojena s nebom, sja u visini.
(„Sekira“)
Glava ima raznih, s kosom, bez kose.
Ljudi na vratu obično ih nose.
Budu i bez glave, dođe i to vreme
Kad se koljači za svoj rad pripreme.
(„Glava“)
U jednom slučaju, ubistveni predmet čak je postao lirski subjekt:
Ja sam nož. Ja sam nož. Nadaleko znan.
Ljudima sluga. Ali ponekad ban.
………………………………………
nad nežnim grlom poslednja sam ruka,
krajnja istina, krkljanje zlog zvuka,
poslednji prosjaj, i poslednja muka.
(„Nož“)
Upravo zbog svoje depatetizovanosti, ova oneobičavanja u oblikovanju pesničke građe zastrašujuće su uspešna. Istovremeno, ona Maksimovićevoj lirici daju karakter univerzalnosti koja i prostorno i vremenski nadilazi ne samo lične i porodične nego i nacionalne koordinate. Bol koji cvili iz ustaških jama sveopšti je bol, jednako kao bol gasnih komora, i ne sme nikada biti zaboravljen. Istinska poezija je tu da nas i na to podseti.
Autor je predsednik književnog žirija

[/restrict]