НАГРАДЕ ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ЗА НАУКУ И ДРУШТВЕНУ ТЕОРИЈУ ЗА 2016. ГОДИНУ

У прошлом броју (469) Печата објавили смо вест о овогодишњим добитницима награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА. За дела објављена у 2016. традиционално Печатово годишње признање за стваралаштво добили су Миломир Степић, за књигу Геополитика – Идеје, теорије, концепције (Институт за политичке студије, Београд, 2016), Лабуд Драгић за роман Кукавичја пилад („Српска књижевна задруга“, Београд, 2016) и Мирослав Максимовић за збирку поезије Бол („Чигоја штампа“, Београд, 2016). У овом броју Печата објављујемо текстове посвећене награђеним делима и њиховим ауторима – образложења два жирија, а из пера њихових председника.
Подсећамо, лауреати признања Печат времена, која је Печат установио 2011. године и која се сада додељују седми пут заредом, проглашени су одлукама донетим на завршним седницама Печатових жирија, одржаним у уторак, 2. маја у Београду.
Награду Печат времена чине Повеља и новчани износ од 500.000 динара.
Према традицији, признање се лауреатима уручује 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког (покровитељ Награде Печат времена). Ове године свечаност ће бити приређена на тај празник у 13 часова у Звездара театру у Београду.

[restrict]

Образложење жирија за Награду Печат времена за науку и друштвену теорију у 2016. години

ГЕОПОЛИТИКА И ТКАЊЕ ЊЕНОМ ЗЛАТНОМ НИТИ

Пише Радован Радиновић

Од географије, преко геостратегије, до политичких и правних наука, дело Миломира Степића може да се чита као историја идеја, као историја политичких доктрина, историја међународних односа, али и својеврсна персонална историја… У њему је дата синтеза свега што је у геополитичким теоријама до данас вредно помена. Ова синтеза афирмише једну науку која је била маргинализована и анатемисана зато што је (из разлога ригидног геодетерминизма) постала пуки предложак нацифашистичког похода на свет

Овогодишња награда за науку и друштвену теорију додељена је професору др Миломиру Степићу за дело Геополитика – Идеје, теорије, концепције. С обзиром на задате критеријуме овог признања, можемо рећи је да је награђено дело и једно и друго, односно да се с најбољим разлозима може убројати и у науку и у друштвену теорију. Написано је на око 700 страница. Да би подупро висок степен научне веродостојности својих научних разматрања, Степић је исписао 841 фусноту. Своја казивања засновао је на око 400 библиографских и документационих јединица. У књизи се, у разним улогама и различитим поводима, наводи 429 имена стваралаца разних струка и наука које су уско повезане са геополитиком. Књига је опремљена и са 56 картографских и десетак других графичких прилога. То текст чини веродостојнијим, за читање проходнијим и његову форму за читаоца привлачнијом.
КРУНА ВЕЛИКЕ ТРАДИЦИЈЕ Аутор дела Геополитика – Идеје, теорије, концепције по основној вокацији је географ. Као стваралац је поникао и формирао се у крилу политичке географије. Учио се и сазревао уз знамените српске политичке географе попут покојног профеора Јове Илића, професора Мирка Грчића и других. Та српска политичко-географска школа из које потиче Миломир Степић баштини и традицију Јована Цвијића, у најбољем смилу тих речи. Стога се може, без имало устручавања, рећи да је ово Степићево дело круна, односно синтеза на једном квалитетном вишем нивоу свега што је та школа деценијама продуковала. Једино је такав сретан стицај околности – спој традиције и претходне плодне продукције, уз тако марљивог, одговорног и надасве скрупулозног ствараоца према својим претходницима и савременицима могао изнедрити овакво научнотеоријски вредно дело. На понос аутору, школи из које је поникао и установи у којој ствара. Уз ризик да звучи (пре)патетично, но без сумње засновано на непорецивим чињеницама, усуђујемо се да кажемо: и на понос свима нама, тј. целом нашем народу.
У разматарњу развоја главних геополитичких идеја, теорија и концепција, Степић је фиксирао три „пресечне тачке“: 1. На прелазу из 19. у 20. век шведски правник Рудолф Кјелен „крсти“ геополитику и дефинише је као науку о држави и то држави као живом организму у променама и развоју. У истој тој пресечној тачки Степић смешта и Мекиндерово заснивање концепције географске осовине светске историје и ту географску осовину света Мекиндер назива „срцем земље“ – Heartland. 2. У време Другог светског рата Спајкман је афирмисао значење такозвене „периферне земље“, тј. Римланда. На основу тог учења настао је цео биполарни светски поредак у коме смо живели од краја Другог светског рата до пада Берлинског зида. 3. Трећу пресечну тачку у развоју геополитичких идеја Степић је пронашао у делима Александра Дугина, руског геополитичара средње генерације који је на крају 20. века осмислио тзв. руску неоевроазију и њену концепцију мултиполарног светског поретка.
У анализи геополитичких идеја Степић указује и на то како су се поменуте идеје, односно концепције пројектовале на Балкан и на српски етнички простор и како оне утичу на остваривање наших државних и националних интереса. У томе је саздана и сама суштина геополитке као посебне области људског знања и као праксе државе, асоцијације држава или неког другог политичко ентитета. У овим пројекцијама геополитичких идеја на нашу стварност, наш народ и држава се смештају тамо где ми истински припадамо, а то је источнохришћански цивилизацијски круг, што имплицира нашу природну окренутост ка најјачој сили предводници тог круга. Међутим, сви практични кораци, притисци и претње Запада, па и конкретни облици политичког и другог насиља које су предузимали главни поборници тих геополитичких идеја, усмерени су на то да нам промене цивлизацијску парадигму, а при томе нас не сматрају нити својим нити себи равним. Хоће нас једино као пуке поданике и послушнике. Дакле, видно је да су ту пресудни геополитички разлози и интереси, а не суштинске цивилизацијске одреднице и идентит.
Књига Геополитика – Идеје, теорије, концепције је оригинално свеобухватно дело о геополитици као науци, са свим њој сродним дисциплинама. Од географије, преко геостратегије, до политичких и правних наука. Књига може да се чита као историја идеја, као преглед историјских мисли, као историја политичких доктрина, историја међународних односа али и својеврсна персонална историја. Ово зато што аутор у њој презентује праву галерију писаца и стваралаца разних жанрова: филозофије, географије, историје, политкологије, права итд. Кроз њихове биографије и библиографије као златна нит провлачи се геополитика којој аутор зналачки, истрајно и веома обавештено тражи и проналази место у систему наука.
ОДНОС ПРОСТОРА И ПОЛИТИКЕ У књизи су врло успешно дефинисани конститутивни елементи геополитике као науке: предмет истраживања, њена сложена научна теорија, те метод и језик науке. Тиме је аргументовано образложено и потврђено да је геополитика посебна наука која истражује однос простора и политике. У том контексту разматрани су и отклони геополитике, најпре од географије, а потом и од геостратегије. У том делу разматрања Степић је указао на физичко-географску подлогу геополитике, тако што је образложио међусобни однос и утицај рељефа, климе, хидрографије, педогеографије, биогеографије и минералних ресурса на једној страни, и геополитке као науке и праксе државе на другој страни.
Подстицај за анализу односа простора и политике као самог средишта деловања геополитике Степић је нашао у делима античких стваралаца Хипократа, Херодота, Тукидида, Платона и Аристотела, потом у делима средњовековних мислилаца Томе Аквинског и Порфирогенита, наших Немањића и цара Душана, до нововековних теоретичара немачког класичног идеализма, попут Канта, Хегела, лингвисте Хердера и свестраног географа Карла Рихтера.
Родно место геополитике је географија. Али геополитика се операционализује у геостратегији. У том контексту Степић нас уводи у чудесну геополитичку игру копна и мора као основних појмова геополитике, на основу којих настаје моћ државе и тако долази до копнене моћи државе (телоурократије) и поморске моћи (таласократије). Ту нам аутор врло надахнуто излаже главне представнике и најзначајније поставке те две геостратешке школе.
КО КОНТРОЛИШЕ СУДБИНУ СВЕТА Посебно значајно је и Степићево тумачење утицаја идеја и теорија адмирала Мехена на развој америчке таласократске стратегије која се темељи на поморској моћи државе. Паралелно томе је такозвана копнена моћ државе, односно телурократска геостратегија коју је осмислио Британац Мекиндер у свом знаменитом делу Географска осовина историје. Суштина Мекиндерове геополитичке доктрине садржана је у његовом чувеном геополитичком силогизму из 1919. који гласи: „Ко влада Источном Европом, управља срцем копна, ко влада срцем копна, управља светским острвом, ко влада светским острвом, управља светом.“
Таласократски Запад је у то време, то јест крајем друге деценије 20. века, дугорочно и недвосмислено промовисао русофобију, односно руску опасност и озваничио је као свеопште претеће зло које је неопходно на све могуће начине сузбијати и у погодном моменту бацити на колена. И тако до дана данашњег, а и изгледа да ће то потрајати и убудуће.
Насупрот Мекинедеровом, Степић је анализирао Спајкманов силогизам који гласи: „Ко контролише ободни појас (Римланд), влада Евроазијом, ко влада Евроазијом, контролише судбину света.“ Према Спајкамновој концепцији геополитике успостављен је светски поредак Хладног рата, а много тога се и данас одвија према том геополитичком сценарију: ширење НАТО-а на Исток, дестабилизација ЕУ, опкољавање Русије и обуздавање њеног утицаја, војне интервенције по Азији и Африци, активирање далекоисточног кризног жаришта, изазивање кризе у Украјини, а надасве оружана агресија на нашу земљу. Како другачије сем у геополитичком кључу објаснити то непојамно злочинство Запада према нашем народу? Колику би то количину греха морао да причини наш народ да би се тим грехом могао оправдати такав и толики злочин и мржња Запада према нама, а која нажалост ни до данас није утихнула.
Степићева Геополитика – Идеје, теорије, концепције је капитално дело синтезног карактера. У њему је дата синтеза свега што је у геополитичким теоријама до данас вредно помена. Ово дело афирмише науку која је била маргинализована и анатемисана зато што је из разлога ригидног геодетерминизма постала пуки предложак нацифашистичког похода на свет. Упркос томе што је геополитика и у свету и код нас била потцењена, на њеним поставкама функционисали су, а и данас функционишу, светски односи и пресликавали су не мање просторе и целине као што је то Балкан и наш етнички простор. Степићев је допринос тим већи ако се зна да је геополитка код нас недовољно заступљена и да нема своје чврсто теоријско-методолошко утемељење. Овим делом које нам је подарио лауреат Печата времена учињен је крај свакој сумњи или недоумици да ли је геополитика наука или није.
Аутор је председник жирија за област науке и друштвене теорије

Образложење жирија за Награду Печат времена за књижевност у 2016. години

ПОВЕСТИ О ТРАГИЧНИМ ДАНИМА НАЦИОНАЛНЕ ИСТОРИЈЕ

Пише Јован Попов

Иако жанровски различита, два награђена дела имају заједнички именитељ, а то је бављење трагичним тренуцима националне прошлости и породичним драмама унутар историјских. Лабуд Драгић се вратио столеће уназад, у завичајну Црну Гору, да би приповедачки осветлио атмосферу и политичка збивања непосредно по оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, збивања чије су контроверзе у данашњем времену постале поново актуелне; Мирослав Максимовић говори о једном од многих масовних злочина у оквиру геноцидног пројекта који је над српским народом извршен на тлу Независне Државе Хрватске у Другом светском рату

На конкурс је ове године било пријављено тридесетак дела из области уметничке књижевности, махом прозе и поезије. Сумарно говорећи, њихов квалитет претежно је био уједначен, а бар у десетак случајева и високог нивоа. Зато је, већ приликом одређивања ширег избора од седам наслова, жири имао незахвалан задатак да изостави неке врло добре књиге, а још теже је било свођење списка на ужи избор. Упркос томе, чланови жирија су, независно једно од другог, скоро једногласно закључили да су, међу прошлогодишњим остварењима која су се нашла у конкуренцији, најбоља следећа три: роман Кукавичја пилад Лабуда Драгића и песничке збирке Бол Мирослава Максимовића, односно Меко језгро Драгана Хамовића. Најтежи део посла чекао нас је, наравно, на последњем кораку, а ако смо компромисном одлуком о равноправној подели награде на два кандидата испољили недовољно одлучности, остаје нам за утеху то што смо у својој неодлучности били једнодушни.
Иако жанровски различита, два награђена дела имају свој заједнички именитељ, а то је бављење трагичним тренуцима националне прошлости и породичним драмама унутар историјских.
САГА О УКЛЕТОЈ ПОРОДИЦИ Лабуд Драгић се вратио столеће уназад, у завичајну Црну Гору, да би приповедачки осветлио атмосферу и политичка збивања непосредно по оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, збивања чије су контроверзе у данашњем времену постале поново актуелне. Пошто „Турака више није било да би сви сложно на њих кренули“, вирус странчарења заразио је и располутио Црногорце већ приликом првих избора, одржаних 1905. године „по препоруци европских владара“. Од тада датира подела на „зеленаше“ и „бјелаше“, која ће после ослобођења од Аустроугарске довести до крвавих последица: Божићне побуне на Цетињу, с почетка 1919, и потоњих терористичких акција једне групе непомирљивих противника присаједињењу Србији и заговорника повратка краља Николе на престо. „А све што за двјеста година нијесмо могли на бијеломе дану ко људи, ријешићемо у трен ока, по помрчини, као звјерад“, роморе побуђене страсти.
Повест о „кукавичјој пилади“, òбученој, обýченој и наоружаној у италијанској Гаети, а потом подметнутој у родно гнездо да, присвојивши комитско име, ратује за туђ рачун а против сопствене браће, вере, и историје, представља тематско језгро око којег се развијају комплексни односи унутар разједињене, уклете породице Башовића. Упркос томе што црногорске врлети наизглед немају много заједничког са америчким југом, њена пропаст је фокнеровски упечатљива, захваљујући, између осталог, наративној техници у којој се из трећег лица на махове спонтано прелази у унутрашњи монолог.
Од петорице Башовића, тројица су оличење декаденције. Везани заједничком несрећом су Кајица и Вуксан, онај први јер је напречац онемео у детињству пошто је преврнуо у ватру колевку са овим другим, учинивши га за читав живот инвалидом, сведеним на посматрање и коментарисање света око себе. Трећи је неспособни Грња, чији дани протичу у препричавању доживљаја из Америке, где је био у посети Шалети, једном од двојице браће који су колико-толико нешто постигли у животу. Но Шалетин успех у „Навијорки“, као и већине ондашњих печалбара, споран је и у егзистенцијалном и у емотивном смислу, па породица узалуд очекује хрпу чудесних зелених папирића који се исправљају сами од себе, макар колико их човек гужвао. Усамљена светла тачка могао би бити Крсто, добровољац са Скадра, који је, заменивши Грњу, спасао породичну част, али је то платио највишом ценом, да би сам Грња, у једном од својим умовања, релативизовао његову жртву: „Куд је ишо?! Он јес отишо да на војни позив замијени мене и избуцо готов пасош. А можда му је само до јуначења било! Можда је хтио да се о њему у пјесмама пјева! / Можда га је било страх од пута преко мора, па му се таман намјестило кад сам се ја препо Скадра?“ И ако већ није заслужио братово поштовање, Крсто је погибијом бар избегао да дочека највећу љагу коју ће на име Башовића бацити нико други до његов син Милутин, alias Мујо Баш. Привлачан и уверљив попут свих књижевних негативаца од формата, обележен као изрод већ својим надимком, овај вансеријски лик носилац је исконског и необјашњивог зла у човеку, достојан злих духова Достојевског. Своје мрачно послање наговестио је још у детињству, садистичким убијањем мачке, а заокружиће га оног дана када, вребајући у заседи жандаре, устрели стрица Вуксана, који је пошао да га пронађе и врати кући. Но тиме ће, макар и нехотице, помоћи овом несуђеном јунаку, коме су, онако безруком, пред полазак на Скадар дали медаљу и отпустили га као неспособног, да својој судбини да смисао.
Иако су и Мујо Башовић и већина других одметника стварне личности, писац се клонио матрице традиционалног историјског романа, ушавши у свој подухват са већим уметничким амбицијама. Служећи се поступком фрагментарног приповедања, он је брижљиво компоновао свој сиже, конституишући успореним ритмом радњу и ликове, међу којима се нашло места и за епизодне, али живописне портрете краља Николе и других припадника детронизоване куће Петровића, за тршћанског банкара Марпурга и италијанског пуковника Долчија. Ретардација фабуле остварена је и изненађујуће свежим описима природе, све ређим у делима данашње прозе, што је унело лирске тонове у Драгићево приповедање. С друге стране, полифонијска структура, у којој се мешају гласови супротстављених страна, донела му је својеврсну драматичност. Не треба, међутим, мислити да је писац тиме фингирао непристрасност или да је свој идеолошки став подредио тежњи ка објективности. Његов дискурс није памфлетски, али му је становиште недвосмислено. Оно је најјасније исказано у ефектном завршном поглављу, где су мајсторски дочарани „опсада и последњи сати“ заблуделих герилаца. У свести једнога од њих сустичу се покличи „Живио Краљ!“ и „Куку мени мајко!“, а солилоквиј другога резимира заједнички удес: „И остаде брука довијечна. Да погибосмо од Турака, или од Швабе, па ни по јада, да нас оплакују и жале ко људе – но од нашије, као изроди и лупежи. Да нас народ по прсту кажује!“ Значајно је и то што се, на последњим страницама, приповедачко „ја“ први пут индивидуализује, у лику дечака од седам или осам година који посматра одвожење побијених монтенегрина.
Поједини призори, попут поменутог, одликују се моћном визуелношћу која призива у свест кадрове из Пекинпоових или Бертолучијевих филмова. Да би се тако нешто постигло искључиво литерарним средствима, било је потребно несвакидашње језичко умеће. Лексички изобилан, дијалекатски специфичан језик представља још један квалитет који Кукавичјој пилади обезбеђује јединствено место у савременој српској прози. Драгићев роман се не гута надушак – при првом читању кроз текст се пробијамо тешко и споро, као кроз дивљи предео, често се поштапајући речником који није без разлога штампан на крају књиге. Али је то једно од оних дела која нуде вишекратни читалачки доживљај и чија се сврха у националној култури не испуњава чином награђивања, већ њиме тек почиње.
ПЕСНИЧКИ ДИПТИХ О ЗЛОЧИНУ И БОЛУ Књига Бол Мирослава Максимовића је својеврстан песнички диптих, компонован из две формално различите целине: прву сачињава четрнаест сонета, а другу аутобиографски прозни запис који контекстуализује претходне песме, како у епохално-историјском тако и у лично-породичном смислу. Оваква структура подсећа већ на први поглед на Итаку и коментаре Милоша Црњанског, али су повод и тоналитет Максимовићевог певања битно другачији. Лично искуство код њега је нераскидиво повезано са породичним, мајчиним пре свега, а доживљај света усредсређен је на конкретан догађај и на његове неизбрисиве последице. Реч је о једном од многих масовних злочина у оквиру геноцидног пројекта који је над српским народом извршен на тлу Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Време и место прецизно су назначени у прозном коментару: субота, 9. август 1941, западна Босна, долина Уне, Дурџића гај и јама позната као Безданка. Тамо је одведено и побијено око 180 Срба, из оближњег, национално мешовитог села са чудним именом: Миострах или Мијостра како су га старији још увек звали. Међу страдалима је било и четрнаест чланова породице Узелац из које потиче песникова мајка, једна од ретких преживелих жртава покоља. Имала је тринаест година и била је рањена, али је срећним случајем остала жива и, притајивши се међу лешевима, у зору испузала из јаме. Остало је живот. Један од многих неизлечиво трауматизованих, али некако проживљених или преживљених живота. Стоја Максимовић, рођена Узелац, никада се није вратила на место где је завршен њен претходни и почео нови живот:
Али први живот у јами дише
као да се нада, са стрепњом, тише,
да ће се родити овај што пише.
(„1942“)
Има, дакле, сећања која не подлежу забораву, макар колико потискивана била, и која кад-тад проговоре у човеку, макар и не била његова лична. Уместо Стоје, у Дурџиће ће се запутити, неколико година после њене смрти, њен син, песник, и он већ у поодмаклом добу. Кренуће да, са неколико пријатеља, потражи Безданку у којој је могао остати нерођен. И рећи ће нам, реченицом коју само песници могу да смисле, колико је од тада било протекло: „Време је ушло, ево, већ, у 75. годину.“ Овде је уведен неки други календар, ни јулијански ни грегоријански, ни јеврејски ни кинески ни мајански, већ календар бола, појединачног и општег, породичног и космичког.
Боли у мишици, јер је ту рана,
а боли заправо почетак дана.
Куда сад кренути!? Бол, секунда, бол.
Јамског ли времена бити апостол?
(„Бол“)
И вратиће се песник, да (д)опева тај бол, пошто је два оквирна сонета, Упамтио сам то и Упамтио сам то II, већ био написао. Последњи представља лирски опроштај од мајке, али онај први, настао још 1988, говорио је о бачком свињокољу, и о његовом главном јунаку који свој посао ради искусно и методично. Али још тада, описујући његове покрете и преносећи његове речи, уградио је, у загради, стих:
(Као да та спава у дубокој унској јами.)
Из те заграде потећи ће, фебруара 2016, дванаест лирских реминисценција. Ту су се, у сонетима Мајка и Отац, у вечности поново пронашли песникови деда и баба по мајци, Ђуро и Милка Узелац, он уморен у свом млину на Уни још пре Дурџића гаја, она заувек остала у Безданки, као универзални симбол свих херојских и мученичких мајки:
Мајке са децом, седморо влашића,
слећу небеска озвездана бића
у понор јама као јата тића
(„Мајка“)
Нашао се ту, у песми Дечји свет, и њихов тић Лука, коме „униформа црна“ неће дати да дочека песника синовца, бар не у овоземаљском животу. Постоји, међутим, и онај други, јамски и вечни живот:
Нама је домаће јама збориште,
женама кухиња, деци двориште,
а када, с вечери, гусле зацвиле
дођу до нас Милош, Марко и виле.
(„Јама“)
Док читамо овакве стихове, увек се враћа питање: како певати о ужасу? Адорно је сматрао да је после Аушвица немогуће писати поезију. Иван Горан Ковачић је своју Јаму испевао с дантеовски језивом реалистичношћу, готово на лицу места, гласом ослепљене и недоклане жртве у којој је, упркос свему, остало наде и воље за животом. Мирослав Максимовић морао је да пронађе нови глас и нови тон. Са дистанце од три четврти века и песничких искустава наталожених у међувремену, саобразно својој поетици, одлучио је да тај тон буде емотивно стишан и естетски одмерен. У средишним песмама збирке, тематски се усредсредио на свакодневне предмете који се у трену претварају у смртоносна оруђа (Нож, Секира), односно на делове људских тела (Глава, Рука, Нога), осамостаљене тим истим оруђима.
Секира, секира, мили члан куће.
А кад је љута, нема од ње љуће.
………………………………………
Најблиставија је по месечини,
кад сече комшије. Тад јој се чини
да, спојена с небом, сја у висини.
(„Секира“)
Глава има разних, с косом, без косе.
Људи на врату обично их носе.
Буду и без главе, дође и то време
Кад се кољачи за свој рад припреме.
(„Глава“)
У једном случају, убиствени предмет чак је постао лирски субјект:
Ја сам нож. Ја сам нож. Надалеко знан.
Људима слуга. Али понекад бан.
………………………………………
над нежним грлом последња сам рука,
крајња истина, кркљање злог звука,
последњи просјај, и последња мука.
(„Нож“)
Управо због своје депатетизованости, ова онеобичавања у обликовању песничке грађе застрашујуће су успешна. Истовремено, она Максимовићевој лирици дају карактер универзалности која и просторно и временски надилази не само личне и породичне него и националне координате. Бол који цвили из усташких јама свеопшти је бол, једнако као бол гасних комора, и не сме никада бити заборављен. Истинска поезија је ту да нас и на то подсети.
Аутор је председник књижевног жирија

[/restrict]