Јелена Георгијевна Пономарјова – „Република Косово“ – прекретница савремене историје

Фотографије Александар Шћербак

„Државу“ која постоји само на папиру, државу без суверенитета, Косово, створиле су спољне силе званично – Америка и земље ЕУ, а незванично „господари историје“, како је Бенџамин Дизраели назвао неколико десетина краљевско-аристократских породица, као и породица које заузимају важно место у финансијском свету; те породице, умногоме међусобно повезане рођачким везама, контролишу најважније глобалне финансијске токове и медије зарад сопствених стратешких интереса (геополитика, енергетика, финансије)

Протекле недеље у Београду је боравила Јелена Георгијевна Пономарјова, познати историчар, социолог и публициста, доктор политичких наука, професор Теорије међународних односа на Московском институту за међународне односе при Министарству спољних послова Русије. Један је од водећих специјалиста у области новије историје Балкана. Аутор је неколико уџбеника, више од стотину научних публикација у домаћим и страним издањима, као и шест монографија: Политички развој постјугословенског простора (Унутрашњи и спољни фактори), Нове државе на Балкану, Нестабилне области; Балкан – Централна Азија, Пројекат Косово мафија, НАТО и висока политика. Пономарјова је овом приликом српској публици (у Великој сали Привредне коморе Србије) представила своју књигу Разбојничка држава: Косово у светској политици („Evrobook“, Београд), а одржала је и два предавања – на Институту за европске студије и на Факултету политичких наука.

[restrict]

У књизи Разбојничка држава: Косово у светској политици наша саговорница, између осталог, „даје сумаран преглед познатих и мање познатих појединости из подухвата западњачког отимања Косова и Метохије од Србије“, откривајући суштину настанка ,,самопрокламоване државе Косово“: „У позадини сложених и у више наврата вођених светских политичких борби (сиријска и иранска криза, покушај ’цветне револуције’ у Украјини, општа дестабилизација евроазијског простора, као и покушај да се омету руске интеграционе иницијативе, енергетски монетарни ратови, а реч је пре свега о потреби Европске уније да ревидира Споразум о изградњи ’Јужног тока’ и преласку неких земаља на јуан у прорачунима везаним за ресурсе), на први поглед би се рекло да прилике у некада аутономној покрајини Србије – Косову и Метохији не заслужују сталну пажњу. Али то је само први утисак. Појаву Републике Косово на политичкој карти света треба посматрати као резултат борбе за власт, утицај, ресурсе коју воде наднационалне и међународне институције, скривене ’сиве’ структуре и мафијашки кланови. Живимо у епохи грандиозне расподеле света, глобалне пљачке, која би била немогућа без распада, дробљења некада јединствених политичких структура. У светским, тачније западним медијима, процес распада Совјетског Савеза и социјалистичке Југославије приказује се као национално самоопредељење народа. Заправо, у стратешки значајним регионима Земљине кугле стварају се – тачније, клонирају се – државе разбојници, које решавају читав низ конкретних задатака светске буржоазије. У Европи је та разбојничка улога дата ’самопроглашеној држави Косово’.“

Како је Балкан постао сфера вашег интересовања? Када сте заправо почели да истражујете ове просторе?

Бавим се Балканом још од осамдесетих, од времена студија. Када је почео распад Југославије, моја прва дисертација била је посвећена томе. Предмет моје друге докторске дисертације биле су нове државе настале на територији бивше Југославије. Међу њима појавила се и разбојничка држава ,,Косово“. Важан аспект проблема Косова је што оно није само регионални већ и светски проблем. Косово у овом облику није могло да се успостави без учешћа страних сила. Те силе имају конкретне интересе, финансијске, економске, геополитичке. Осим тога, на Косову су испробане технологије које могу бити употребљене у другим регијама. Улогу коју радикални криминал има у украјинској кризи има и на Косову. Дешавања на Блиском истоку на плану терористичких напада такође имају везе са догађајима на Косову. Рекло би се да је од 1998, 1999. прошло много времена, међутим, косовски проблем је и даље актуелан. Оно што се некада дешавало на територији бивше Југославије, дешава се у различитим деловима света. Занимљиво је позабавити се питањем зашто међународни сукоби данас добијају тако сирове облике. Због чега је сукоб Срба и Албанаца добио облик геноцида? И питање коме то одговара треба да нас натера да се замислимо над тим проблемом.

Будући да сте боравили на Косову и Метохији и видели самопрокламовану „државу Косово“ изнутра, шта су по вашем мишљењу разлози за стварање овакве формације на Балкану?

Стварање „Републике Косово“ је врло важна прекретница савремене историје. За почетак, у Европи је никла прва радикална муслиманска владавина: више од 90 процената косовских Албанаца исповеда ислам, а тамошње верске вође имају врло тесне контакте, не толико са исламским земљама, колико са радикалним муслиманским групама. Друго, „Република Косово“ настала је као резултат агресије Америке/НАТО-а против суверене државе, под маском „хуманитарне помоћи“. Војнополитичка операција Америке/НАТО-а против Савезне Републике Југославије (24. март – 10. јун 1999) и пре свега Србије, прва је директна, отворена агресија против европске државе од завршетка Другог светског рата. Управо та агресија је одредила „тријумфалну поворку“ натовске силе по свету: Авганистан, Ирак, Либија, на реду су Сирија и Иран, а можда и Северна Кореја. Треће, „државу“ која постоји само на папиру, државу без суверенитета, Косово, створиле су спољне силе званично, Америка и земље ЕУ, а незванично „господари историје“, како је Б. Дизраели назвао неколико десетина краљевско-аристократских породица, као и породица које заузимају важно место у финансијском свету; те породице, умногоме међусобно повезане рођачким везама, контролишу најважније глобалне финансијске токове и медије зарад сопствених стратешких интереса (геополитика, енергетика, финансије).

Шта је заједнички именитељ свим, како кажете, разбојничким државама?

Главна одлика разбојничке државе је то што су представници структура које треба да раде на јачању закона најдиректније укључени у криминалну средину. На њихов рачун иду силовања, крађе, разбојништва, насиље над становништвом, уцене, масовна корупција, чак и убиства. Практично, апарат силе не само да не обезбеђује ред и мир у земљи него утиче и на повећање злочина и провоцира нереде. Низак морал органа реда одраз је чињенице да се њихови редови попуњавају избеглицама и беспосличарима.

Лицемерје, дупли стандарди, непринципијелност Хашког трибунала већ годинама уназад вређају српску државу и српски народ. Испоставило се да је за злочине почињене у ратовима деведесетих суђено само Србима, док су се остали у своју домовину враћали, и дочекивани, као – хероји. Ових дана доживели смо још један шок – француски суд ослободио је ратног злочинца Рамуша Харадинаја. Где је ту правда?

Међународни суд у Хагу основан је само са једним циљем, а то је осуђивање једног народа – српског. Зато све одлуке суда треба посматрати искључиво кроз ту призму. Без обзира на злочине које су извршили косовски Албанци, босански муслимани или Хрвати, такозвано „западно правосуђе“ ће их ослободити, а Срби ће бити осуђени, упркос неоснованим оптужбама. Знамо да је Милошевић ослобођен свих оптужби и то много година након његовог убиства. Али то многи не знају, заправо већина људи у свету не зна за ту ослобађајућу пресуду. Знају само да је био у затвору. Мислим да ће у историјској перспективи злочин ипак бити кажњен. Ако се то не деси сада, десиће се свакако у будућности. Зато треба да се бавимо тиме, да говоримо о томе, да пишемо о томе. Ако злочинац није кажњен, то уопште не значи да он није злочинац. Због тога српски научници и српски правосудни органи треба да чувају све доказе о злочинима Харадинаја и осталих албанских зликоваца. Поменуто ослобађање показује да Запад није друг Србији. На Западу Србија нема пријатеље ни међу аналитичарима, ни међу политичарима, ни према правницима. Они могу да говоре лепо у Србији, али само да би искористили ресурсе ваше земље за своје циљеве.

Велика Албанија, видимо у последње време врло јасно, претендује како на Македонију, тако и на југ Србије. Намере више и нису скривене, провокације су отворене, а посеже се и за „легитимним“ средствима у којима се позива на владавину права, демократију…Како тумачите последње догађаје у Македонији и прети ли нам на овим просторима неки нови балкански рат?

То је веома изражен проблем и, колико ми је познато, све је почело од „Албанске лиге“ и демографског плана који је донео демографску експлозију Албанаца. Албанске породице имају три до пет пута више деце него српске породице. Следећи важан геополитички моменат је одлука да се обједине све територије на којима живе Албанци. За све те године, од потписивања „Призренске лиге“, Албанци нису ниједног тренутка одустали од своје стратегије. Чекали су одговарајући историјски тренутак у ком ће моћи да реализују своје идеје. Сада су добили савезнике на Западу и арапске монархе који подржавају њихове тежње. Уз њихову прећутну сагласност, али и конкретну подршку, почињу да се шире као рак. Користе и савремене методе, утицај на свест народа, као и референдуме, изборе. Тим политичким средствима могу да реше свој проблем тако што ће на пример спровести референдум о федерализацији Македоније. То што Запад није дозволио Србима на Косову кад се поставило питање поделе на српски и албански део, у Македонији ће Албанцима бити дозвољено. Ту се пре свега ради о притисцима на Србију као другог главног православног играча на Балкану, уз Русију. Многи експерти у Русији говоре о могућности избијања нових балканских ратова, али албанском пакту се може супротставити само савез словенских народа, чије језгро треба да буду Срби у савезу са Македонцима, можда и Грцима, јер и Грци су као православни народ угрожени. Велика Албанија је опасност за Грчку. Кад дође до померања граница и народа, можемо да видимо сасвим нову политичку карту Балкана. Што се тиче блиске будућности, имам песимистички став о питању мира на Балкану. Може доћи до рата, који би имао хибридан карактер јер у њему сукобљене стране не би биле војске већ герилски покрети и сличне формације. Оптимиста сам, међутим, што се тиче самог исхода тог рата и верујем да би у њему Срби победили.

Колико смо близу таквог савеза и која је његова перспектива?

Пансловенски савези се до сада нису одржали и не видим перспективу неког новог савеза. У политици се сви савези пре свега заснивају на политичким и геополитичким интересима, а не на духовном братству и културним везама. То је веома лепа „обланда“, али суштина таквог савеза треба да буду стратешки геополитички интереси.

НАТО је дошао и у Црну Гору. Како видите постојећу ситуацију?

Да ће НАТО доћи у Црну Гору било је очигледно и очекивано. Питала сам о томе још у време одржавања референдума 2006, и већ тада се знало. Отцепљење Црне Горе од Србије је био први корак ка растурању српског простора, то јест у растурању треће Југославије. То је било неопходно како би се остварили неки нови војни и економски савези. Имајући у виду одличан географски положај и мало становника, то је идеалан простор за стварање нове НАТО базе. И док су западне земље радиле на томе да се Црна Гора одвоји од Србије, Русија је била инертна о том питању, тако да не треба да се чудимо што се све ово догодило. Изјаве Русије о неприхватљивости ширења НАТО-а нису довољне за решавање конкретних политичких проблема. Остаје нада да ће они који воде спољну политику Русије извући из овога неке закључке и да ће у вези са Србијом поступити другачије.

Као видите улогу Русије о питању односа са Србијом, данас и у будућности?

Мислим да не треба реаговати само на конкретне изазове већ треба размишљати и о будућности. Сачувати и појачати утицај Русије могуће је уз примену само једног комплекса мера. Пре свега отварањем мреже руских школа у целој земљи. То може да ради сама држава, а могу и приватне куће да стану иза тог пројекта. Ту је и коришћење друштвених мрежа, интернета, медија. Наравно, Русија треба да подржава медије позитивно оријентисане према њој и да позива новинаре на сва догађања и семинаре битне за њихово усавршавање. Требало би да организујемо размену студената и бесплатан одлазак студената из Србије у Русију. Наравно, студенту из Србије је лакше да студира у Шпанији или Француској. И на крају и почетку свега је јачање економских веза и то не само између гиганата већ и малих, приватних фирми, у сектору пољопривреде. Ту је и војнотехничка сарадња, помоћ у модернизацији српске војске. Треба радити са политичком елитом на свим нивоима, постојећом и оном што ће сутра доћи. Тек онда можемо да очекујемо светлију будућност пред нама.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *