Једна нада, много непознаница

Еуфоричан немачки поздрав Емануелу Макрону: „Спасилац Француске“ (од „пошасти“ зване Марин ле Пен и „заразног“ популизма) дочекан и као (могући) спасилац Европске уније, с уверењем да би напокон могла опет да проради немачко-француска „локомотива“, иако питање машиновође (с немачке стране) остаје отворено до септембра (избори за Бундестаг)

У другом кругу француских председничких избора решена је (само) једначина с једном непознатом: Емануел Макрон је нови шеф државе. Остало је, међутим, још много непознаница. Међу њима и она: ако је Француска добила Макрона, да ли је и Макрон (за)добио Француску. Прва провера ће уследити ускоро, већ у јуну: шта ће бирачи рећи на парламентарним изборима за националну скупштину.

Човек „наде и охрабрења“, како новог председника Француске представљају немачки политичари и медији, очигледно је, чак и за многе његове земљаке, „производ изнуђених околности“: у ситуацији да бирају између (добро знане) лидерке десничарског Националног фронта и (мало знаног) политичког новајлије, определили су се за – „оног који није Ле Пен“.

Не знамо ко је Макрон, али знамо врло добро ко је Марин ле Пен. Она није Француска, сажела је расположење многих њених колега, једна тамошња интелектуалка. Жерар Баради, новинар и писац, аутор књиге „Де Гол је био у праву“, још сликовитије је, за „Политику“, објаснио тамни вилајет пред којим су се нашли многи Французи, у којем једно кајање не гине. Нашао се у замци, каже Баради, званој избор између Емануела Макрона и Марин ле Пен, уверен да ниједно од њих двоје „није способно да управља Француском“. Хиљаде младих који су на улицама Париза и других градова клицали „ни Макрон, ни Ле Пен“ добро су разумели замку „без преседана у Петој републици“.

[restrict]

Прво новац па људи Баради је један од оних који су прибегли – апстиненцији. Није хтео да гласа за Марин ле Пен, у чијој странци (Национални фронт) види „опасност за демократију“. Није, међутим, могао да да глас Макрону, који „заговара превласт (доминацију) новца над људима“, негацију народа и нације. Таква Француска, у таквој (Макроновој) Европи, сушта је супротност ономе што је желео Шарл де Гол. Не прави се историја без народа, ни против народа, а Макрон, по његовом мишљењу, пориче стварност француске културе која је била „модел за многе народе“ и не познаје „реалност освајачког ислама у Европи“.

Не може да замисли, каже Баради, једног (неискусног) Макрона пред Путином или Трампом. Или пред Меркеловом, која би се могла „поигравати с њим као са дететом“. Гордим представницима „велике нације“ очигледно тешко пада што она, после Франсоа Митерана, није имала државника таквог формата, лидера који је могао, ако не да доминира, оно (бар) да буде „на равној нози“ са државницима све моћније Немачке: републиканац Никола Саркози и социјалиста Франсоа Оланд били су, и кад су се трудили да тако не буде, реално увек у сенци једне Ангеле Меркел.

 

Предсказање Марин ле Пен Остало је да се види хоће ли се остварити стрепње већ споменутог Барадија и цинично предсказање Марин ле Пен, изречено у последњем (предизборном) телевизијском дуелу с Макроном, да ће Француском, у сваком случају, владати једна жена: Марин ле Пен или – Ангела Меркел. За сада се зна само да је Меркелова била први (телефонски) саговорник, у ноћи његовог великог славља, Макрону и да је он, усхићено, саопштио да ће његова прва државничка посета бити – Берлину. То је, уосталом, и кад није реч о обостраним наклоностима (пословично уздржана немачка канцеларка је отворено „навијала“ за Макрона) незаобилазни део ритуала, и протокола, у односима две земље и њихових спољнополитичких приоритета, још из времена Конрада Аденауера и (великог генерала) Шарла де Гола.

Ле Пенова је (бар за сада) отписана, иако не баца (политичко) копље у трње. Са једанаест милиона оних који су је подржали на тек одржаним председничким изборима, и уз никад толико „белих листића“, она остаје, као опозиција, и у наредним годинама као незаобилазан, интригантан и јак политички чинилац на француској политичкој сцени.

 

Гнев улице С победом Емануела Макрона нису, намах и волшебно, упозоравају и немачки политички аналитичари, нестали разлози због којих је толико Француза гласао за Ле Пенову: страх од тероризма, незапосленост, незадовољство бриселском бирократијом. Француска полиција је већ у изборној ноћи била принуђена да употреби сузавац: у једној париској четврти гневни и млади (ултра)левичари тражили су оставку Емануела Макрона и пре него што је устоличен. А највећи синдикат у земљи, Француска демократска конфедерација рада, чији су челници поздравили Макронов избор, одмах је најавио „излазак на улице“, с намером да новог председника (превентивно) упозори да не „буде глув на овај очај“.

Питање је да ли ће, и колико, (хладнокрвни) банкар (Ротшилдов) и (још хладнокрвнији) технократа власти, који би да не буде ни лево ни десно, у звучним најавама радикалних реформи, и у Француској и у Европској унији, имати слуха за тај „гнев и очај“ суграђана. Његов ривал на председничким изборима Жан-Лик Меланшон, изразити левичар, у то не верује. Није у томе једини. У сваком случају и њему је знано да је (далеко) бенигније реформске подухвате његовог (малерозног) претходника, и покровитеља, социјалисте Франсоа Оланда „расточила (гневна) улица“.

 

Спасавање ЕУ У еуфорији којом је дочекан на немачкој медијској и политичкој сцени, као „спасилац Француске и Европе“, два политичка табора, црни (конзервативци) и црвени (социјалдемократе), као да се надмећу у изразима добродошлице: с приближавањем избора за Бундестаг (септембар) њихово ривалство се демонстрира и мањим поводима него што је овај.

У Немачкој су заиста, не рачунајући (десничарску) Алтернативу за Немачку, све парламентарне странке отворено страховале од Марин ле Пен. Њена евентуална победа процењивала се као „смртна пресуда“ Европској унији: европска фамилија, упозоравало се, може опстати без Велике Британије, међутим, не и без Француске. Сад су сви одахнули. Шеф дипломатије, социјалдемократа (и вицеканцелар) Зигмар Габријел кликће како се, ето, „исплати борити се за Европу“: Емануел Макрон је, наглашава Габријел, показао како се, чврстим и јасним ставовима, могу победити противници Европске уније, националисти и популисти. Још једна непознаница: како ће, заиста, изгледати убудуће та „спасена“ Европа.

 

Збогом, Оланде Радујући се, унапред, сарадњи „пуној поверења“, у „духу традиционално блиских француско-немачких односа“, Ангела Меркел чека Емануела Макрона као узданицу: јаком руком је лакше извући европска кола из кризе и хаоса у којем се поодавно налази Европска унија. А један од разлога за тај суноврат многи, и у Берлину, виде у чињеници да, такође поодавно, не функционише немачко-француска локомотива, некада главна покретачка снага сада већ гломазне, и бирократизоване, композиције. Остаје да се види ко ће, уз Макрона, чинити двојац „машиновођа“ заглављеног европског воза. Ангела Меркел или њен озбиљни, и бар у овом тренутку, опасни ривал социјалдемократа Мартин Шулц.

Пре него што пожели добродошлицу у Берлину новом француском председнику Емануелу Макрону, Ангела Меркел је рекла једно срдачно, и захвално, збогом (одлазећем) Франсоа Оланду. Уз изразе и гестове наглашене пажње, пре „интимне вечере“ у једном престоничком ресторану, Меркелова је саопштила да је са Оландом, иако су потицали из „различитих политичких породица (социјалиста и конзервативка), сарађивала блиско и успешно. За Оланда – утешно.       

[/restrict]