ИЗВИНИ, СЛОБО!

Пише Игор Ивановић

Због чега (све) годинама уназад, а већ после 5. октобра, осећам срамоту због мржње коју сам гајио према покојном председнику Милошевићу, и због чега сам уверен да је оно   најмање што му дугујем –  да се због тога јавно извиним

Иако је још у рано пролеће 1987. године Слободан Милошевић изговорио на Космету чувено „Вас не сме нико да бије“ и тако се прочуо широм тадашње државе, сигуран сам да сам тек крајем лета те године запамтио његово име. Као и код свих младих људи који су стасавали у Београду током „златних осамдесетих“ живот ми је пролазио по стадионима, кафићима и дискотекама; иако смо од малих ногу затрпавани комунистичком идеологијом, били смо можда прва генерација која је своје узоре свеобухватно пронашла у популарној култури Запада. Од почетка нашег сазревања интуитивно смо одбацили комунистички светоназор, београдска деца су се подсмевала сивом, строгом и застарелом имиџу једноумних политичара. Иако се они нису скидали са ондашња једина два телевизијска канала, за нас – нити су били видљиви, нити су били препознатљиви. Ипак, тог позног септембарског дана 1987. године кроз анегдоту сам запамтио име политичара Слободана Милошевића – можда зато што се идентично звао главни лик из једног од првих урбаних филмова који смо волели „Дечко који обећава“. Наиме, те топле септембарске вечери стајали смо у башти СКЦ-а када нам је пришао мој школски друг који се тога дана вратио из неке западне земље где је провео неколико дана. „Да ли сте чули шта објављују западни медији“, питао нас је, „како је овде у Србији, у Југи, извршен некакав државни удар! Помињу неку седницу и некаквог Милошевића?!“ Свуда око нас опојна слобода и живот у најбољем ритму: разголићене девојке, рокенрол и бахати изласци – каква црна седница, какав црни државни удар?! Није прошло ни годину дана од тада, а већ сви смо добро знали ко је Слободан Милошевић. 

[restrict]

И од тада смо га гледали свуда: на екранима и мониторима, закуцаног по канцеларијама и кафанама, залепљеног на шофершајбнама и излозима, одштампаног на корицама и у магазинима, присутног по школама и стадионима, у многим домовима закаченог на зид као да је икона; његово име смо изговарали више пута од властите именице „ја“. Пратили смо га по читавој Србији на митинзима по селима и градовима, халама и трговима. За моју генерацију Броз је већ одавно постао мртва историја, од „највећег сина наших народа и народности“, како су га крстили наши очеви, незадрживо је тонуо за само једну генерацију у „највећег непријатеља српског народа“, како се говорило све више у мојој генерацији. Управо је појава Слободана Милошевића убрзала детитоизацију нашег друштва и заинтересованост моје генерације за политику после деценија хибернације. У годинама расплета након тога слободно можемо да кажемо да је за моју генерацију Слободан Милошевић постао  особа која је највише утицала на наш живот! Хтели то или не, волели га или га мрзели, чиме год да смо се бавили и шта год да смо примали кроз формално и неформално образовање – у најбољим годинама смо се скоро две деценије интензивно бавили њиме и допустили да он, тако, постане део нас самих. Ову подмуклу опсесију – за коју је најмање крив сам Слободан Милошевић – носили смо подједнако сви из генерације: и они који су емигрирали током „мрачних деведесетих“ у Канаду, на Нови Зеланд или ко зна где по белом свету, као и они који су остали и преузели барјак „петооктобарске републике“. И они који су прихватили дужност да ратују широм бивше Југе, и они који су се крили да им не би уручили позив за мобилизацију, као и они који су касније дезертирали када су видели куда ствари иду. И они који су у једном или другом вишестраначком режиму стекли значајан иметак, као и они којима никако није јасно како успевају да преживе све ове године. И они који су читали само таблоиде и сајтове, као и они који су кости оставили у библиотеци. И они који су још живи и здрави, као и за живота они којима су чести страхови, стресови и осиромашени уран из „хуманитарне НАТО интервенције“ неповратно однели здравље и  затрпали их испод земље. Моју генерацију је – вољно или невољно – обликовао Слободан Милошевић.

Када су га крајем осамдесетих сви обожавали, ја сам га поштовао. Када су га сви волели, ја га нисам мрзео. Као дете из грађанске породице која је због четничког крста перманентно ниподаштавана и често прогоњена од стране црвеног режима, од самог почетка сам некако интуитивно одбацио посткомунистичко сивило којим је одисао Милошевић у јавности. Још када је кренуо да стереотипно велича партизанштину, респект је полако тонуо у презир. Када се већ на самом почетку деведесетих услед увођења вишестраначког система култ Слободана Милошевића полако љуљао, ја сам га увелико мрзео. Оптуживао сам га буквално за све и свашта, као што је чинила уосталом и читава моја генерација: били смо убеђени у светлу будућност када он више не буде на њеном хоризонту. Морам да признам, савест ми тако налаже, све више и више сам га мрзео све до његовог коначног пада. Након петооктобарских промена био сам сигуран да су сви неспоразуми које смо као народ и држава имали постали ствар неповратне прошлости. Ни слутио нисам да ћу после деценију и по на ствари гледати много зрелије. И битно другачије. Данас ме после свега прогони та мржња коју сам гајио према бившем председнику Милошевићу, размишљам о њој док се возим према његовом родном граду Пожаревцу. Пролазим кроз блажене крајолике Браничевске равнице и питам се успут зашто је човек који мрзи толико слеп код очију да не види ништа више сем објекта сопствене мржње. И када наступа тренутак отрежњења? Постепено кроз будућа разочарања или тренутно кроз неко очајање? Убеђен сам да је у мом случају отрежњење почело оног мучног тренутка када сам на ТВ екрану гледао како на ноћ Видовдана двојица хашких стражара спроводе бившег председника Србије, који погнуте главе са лисицама на рукама одлази у затворску јединицу као да је сецикеса. Посматрајући немо тај призор, сећам се да сам тада први пут осетио тугу и неко болно понижење, касније немоћни бес. Плодови петооктобарских промена су већ тада почели да труле, полако смо се трезнили и почели да посматрамо догађаје из другог угла. Можда је још увек било рано да тада схватимо оно што нам је касније постало очигледно: догађаји се нису одвијали спонтано већ индуковано да би Србија била симболично понижена баш на њен највећи национални празник. Онај исти Запад чије је капије она бранила на Видовдан пре више од шест векова и онај исти Запад који је у анегдоти мога школског друга извештавао о државном удару након Осме седнице, тада је затварао давно започети  круг. Због Принципа, не из принципа.

За време Милошевићеве владавине ми смо се безброј пута питали да ли је он западни човек. Слушали смо како га годинама у њиховим медијима називају диктатором, касапином, последњим бољшевиком, злочинцем и разбојником, а онда смо гледали како долазе код њега на канабе, насмејани и опуштени, да преговарају и тргују. Скоро све су чинили да га прикажу у њиховој јавности као суштинског непријатеља, много тога су урадили да у нашој јавности изгледа као да он има њихову стратешку подршку. Непосредно после Милошевићевог пада с власти испричао ми је амбасадор Перишић разговор који је водио с једним од најутицајнијих политичара и дипломата на свету Хенријем Кисинџером на тему односа Милошевића и САД. „Ви знате, господине амбасадоре“, био је крајње искрен Кисинџер према Милету Перишићу јер је у њему препознао интелектуалца и шмекера (све оно што Милетова Демократска странка никад није успела да види и након Милетове смрти овековечи), „да ми правимо мале диктаторе, максимално их искористимо и онда одбацимо исцеђене као лимун. У случају господина Милошевића само су се поклопили интереси, није био наш човек.“ Мало је било тренутака у Кисинџеровој дипломатској каријери када је испољавао такав степен искрености, мало је анегдота у новијој српској историји које тако јасно обасјавају мрачне политичке углове. У годинама после хапшења и изручења у Шевенинген, Слободан Милошевић је сигурно схватио праву природу односа председника мале православне балканске државе и светске империје. Могао је само да осећа и трпи последице расистичког презира који су природно гајили према њему. Вероватно је проклео себе самог ако је икада у животу, бар за тренутак, помислио како је могуће с њима равноправно и искрено преговарати. Напуштен од скоро свих, понижен у затворској ћелији од стране оних који су му бомбардовали на правди Бога државу и народ, решио је да се не преда у Хагу и да бранећи себе одбрани Србију. Тада је васкрсао у моралном смислу, свакодневно је, на растуће задовољство широм српског аудиторијума, љуљао темеље Хашког трибунала да би му растурио углађену фасаду. Када је она попуцала и урушила се, могли смо да видимо оно што смо и слутили: Хашки трибунал је лажни суд са политичким задатком да се српском народу наметну трајно осећање и обавеза кривице. Како су само пророчки звучале речи Слободана Милошевића извучене из говора од 2. 10. 2000. године када је рекао: „Не нападају они Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије!“

Умро је изненада, у ћелији под крајње сумњивим околностима, када се стицао утисак да не знају шта да раде с њим, како се процес приближавао крају. Хашки џелати су са видним олакшањем испратили његову смрт, покушавајући да је представе у јавности као опомињућу победу материјалних сила историје. Нису успели. У срцима већине нас остало је трајно осећање стида једног поколења које је као неми сведок историје живело у доба када је испоручен бивши председник на Видовдан. Његову смрт нисмо доживели као пораз, већ као искупљење: од тада и поред највеће пристрасности и неправичности Трибунала у Хагу, више Србију не могу да оптуже. Била је то смрт која је прекинула даље мрцварење и коју су, насупрот јавно прокламованом хуманистичком бонтону, сви негде прижељкивали. Не могу да знам како је покојни председник гледао на смрт, јер се никада није декларисао као православни хришћанин, упркос свештеничком пореклу. Али та изненадна смрт је од њега начинила мученика код већине нашег народа који је живео у ритму православне традиције: некадашња слепа љубав или слепа мржња конвертована је у захвалност што је жртвујући своје ослабело тело спасио Србију од стрепњи хашких пресуда и потоњих последица. Ипак, нису сви тако гледали на ствари. Било је и оних који су уместо хришћанског поштовања према свачијој души на овом свету која напушта сопствено тело, попут неопагана славили Милошевићеву смрт у раздраганој поворци на Калемегдану. Дували су у пиштаљке и махали балонима у дугиним бојама, док је скоро читава земља ћутала из неког елементарног поштовања и кућног васпитања. Док сам посматрао то секуларно свештенство како се радује, осетио сам дубоку сопствену срамоту због њих.

На уласку у Пожаревац присећам се шта ми је рекао Слободан Ерић из „Геополитике“ на дан када је ковчег са телом бившег председника стизао у Београд из Хага. Питао ме је да ли планирам да одласком на плато испред Народне Скупштине искажем поштовање према Слободану Милошевићу. Нисам био спреман на такав чин у том тренутку, рекао сам му како мржњу већ одавно не осећам, али да ипак још увек не видим велики разлог за мој одлазак на плато. „Размисли о једној чињеници“, рекао ми је тада Ерић који се спремао да пође на дочек ковчега, „у овим ратовима Срби нису ишли масовно на клање као у прошлим временима, и Србин није пуцао на Србина! Бар због тога вреди отићи.“

Док полако тражим где је у Пожаревцу – Милошевићевом родном граду – његова кућа, кроз главу ми пролази дилема која ми се често враћа и на коју немам коначни одговор. Шта би било с њим, како би се одвијала његова каријера и како би се одразило на његову популарност да је визуелно био човек западног имиџа?! Да је уместо чврстог и сивог посткомунистичког утиска којим је одисао и којим је живео, неискрено прихватио светлуцави имиџ западне поп-културе? Да се формом и изгледом боље бранио и да није пркосно истицао његову унутрашњу и прилично превазиђену идеолошку архитектуру? Да је имао модернију фризуру, модернију гардеробу, модернији приступ јавности? Да ли би таквим – њему суштински супротним – „блеровским“ имиџом успео да убеди ширу јавност како није последњи комунистички диносаур на овим просторима? Да ли је могао да лукаво пресвуче медије и служећи се истим техникама западне пропаганде задржи сопствену политичку суштину увијену у савремену амбалажу? Ако свиме тиме врло вероватно не би успео ни средњорочно да завара Запад због њихових геостратешких планова, да ли је бар код моје генерације могао да обезбеди бољи пријем упражњавајући култове западне поп-културе? И да ли би тиме нешто добио? Шта ако не би, ако је за моју генерацију било довољно да га Запад било кад прогласи непријатељем и да га колективно замрзимо? Ако је исход поразно исти, зашто би се гротескно претварао да буде оно што није? Да ли је могао да наслути какав ће му бити политички крај? Шта ако је као интелигентан човек – што је свакако био – могао да наслути неславни крај каријере и пред историјом одлучио да брани своју идеолошку позицију и сопствени идентитет по сваку цену? Шта ако његова битка није била битка форме већ суштине, шта ако је покушао да се трка с историјом, а не с моћним савременицима? Само тај покушај, макар и трагично неуспешан, изазива поштовање. Шта ако је слутио да је лидер мале православне земље на Балкану, окружене историјским непријатељима и окупиране са свих страна од моћног и недобронамерног Запада, осуђен на пораз у оваквој политичкој епохи? Шта ако је добро знао да ће му крај бити трагичан у сваком случају? Без обзира на симулацију конзумирања поп-културе и сигурно бољи рејтинг у мојој генерацији због тога? И коначно: шта ако је свесно одлучио да буде последњи трагични диносаур уместо ништавног кловна? Да ли је због тога дошао велики Хандке да му ода последњу почаст?

Можда су речи које је упутио нашој јавности у октобру 2000. године биле урезане дубоко у његовом срцу много раније од пораза на изборима 24. септембра исте године, када је говорио о слободи и идентитету. Лоцирао је кључни проблем „симулације слободне воље као покриће окупатора“ и „искључивање слободе мишљења и стваралаштва као највећи пораз једне нације јер након тога предстоји нужно губљење националног идентитета у савременом облику колонизације“. Био је то потпуно другачији говор од свих његових у каријери, одисао је нечим људским и био је дубоко филозофски. Таквог га нисмо видели до тада. Нажалост, закаснио је. Остале су нам по угловима ушију његове речи, али ми смо јурили да дохватимо варљиво сунце петооктобарске слободе на улици. Ко ће још да слуша губитника? Сад се сетио да паметује? Шта је радио до сада? Ипак, негде у нама – хтели ми то или не хтели – остале су записане опомене које је тога дана изрекао. „Након такве окупације пораженом народу следи идентификација са окупатором и његовом историјом и глорификација такве туђе историје, а поништавање сопствене историје“; „окупација нужно доноси поништавање сопственог идентитета који ће се свести на мало јела, песме и кола“; „Западу ће требати нове престонице криминала на Истоку, да би их изместио са сопствене територије“; „Црна Гора ће после НАТО окупације постати синоним за државу мафију“… Данас, после само нешто мање од 17 година, ове речи делују пророчки. Можда нисмо могли да прихватимо Милошевића као државника, али бар као генерација не смемо да заборавимо тај филозофски говор Милошевића као пораженог политичара из вруће изборне јесени 2000. године. Говор којим је нацртана неславна окупација у коју тонемо, говор пораженог човека који слути шта га чека. И говор искреног човека, јер су људи најискренији после пада. Можда баш зато што га нисмо волели, не смемо да га заборавимо.

Време је учинило своје и чини ми се да је свима које сам питао у Пожаревцу за локацију куће коју тражим, драго због тога. Пошто је следећи љубазна упутства пролазника напослетку пронађем, паркирам се на малом платоу испред Милошевићевог дома, чије двориште се граничи са кућом Војводе Петра Добрњца. Звоним да би ми отворио старац Јово који одржава кућу и окућницу. По нагласку чујем да је избеглица. Уводи ме у двориште и води удесно, у правцу гроба Слободана Милошевића. Поред гробног места бела мермерна биста с његовим ликом. На гробном месту крст и гомила свежег цвећа. Док стојим испред гробног места сетим се шта је Борхес записао: како читав човеков живот стане у онај тренутак вечности када коначно схвати ко је и шта је. Размишљам да ли је у случају Слободана Милошевића то била чувена посета Косову Пољу у пролеће 1987. или је то било на Видовдан 2001. када је изручен? Док се полако крстим испред дрвеног крста на коме ћирицом пише „Слободан Милошевић“, пада ми на памет његова породична парабола: од крста до петокраке, па поново до крста. Не тако ретка слика из многих српских породичних стабала у веку пораза српске националне идеје. Молим се Богу да није прекасно за поновно ускрснуће. Зашто сам дошао на овај гроб? Шта ме је натерало?

Својевољно, у сваком случају. Годинама уназад, већ после 5. октобра осећам срамоту због мржње коју сам гајио према покојном председнику Милошевићу. Најмање што му дугујем је да се због тога јавно извиним. Када бих данас могао да вратим точак историје уназад, опет бих био његов противник. Никада не бих гласао за њега, не бих био његов присталица и сигурно бих био на супротној идеолошкој позицији. Али га не бих мрзео и зато би другим очима могао да посматрам његову политику, без обзира што га не бих подржавао. И даље бих га осуђивао за многе ствари пред историјом и народом, као што је рецимо Република Српска Крајина. Али бих му и признао многе ствари, као што је рецимо Република Српска. Иако на Косову није водио мудру политику, признао бих му да није издао, што се после његове смрти не може рећи за партију којом је руководио за живота. Такође бих имао много више слуха за позицију Србије у време његове владавине, у доба тешких историјских гибања и самим тим много више разумевања за њено вођство у позицији када је у слагању историјских кретања могућ сaмо мањи или већи пораз. После Милошевића дефинитивно сам научио да не мрзим наше вође када се не слажем с њиховом политиком. Научио сам и да не будем опседнут њима, јер је то стратешка омча коју нам западна обавештајна интелигенција намиче око врата. У међувремену, понешто сам и читао, а понешто научио на сопственом искуству „од крви и меса“. Сада поуздано знам да нам изван граница нашег народа долази највећа опасност и да је наш прави непријатељ устоличен у уређеним престоницама којима се дивимо. Што се мене тиче, само они српски политичари који безусловно извршавају наредбе Запада заслужују истински презир.

После неколико минута напуштам гроб Слободана Милошевића. Сивом гранитном стазом, окружен зеленилом на све стране у пролазу поред елегантне приземне куће, корачам према излазу из дворишта. Осећам се боље, немам више унутрашњу нервозу коју сам осећао пре доласка у Пожаревац. Ово сам морао да урадим. Окрећем се још једном према гробу, испред саме улазне капије у двориште куће. Док посматрам белу мермерну бисту бившег председника кроз главу ми прође мисао „Извини, Слобо“.     

[/restrict]