Губитници који побеђују пуне три деценије

Ако је иједан производ забавне индустрије икада био макар близу да нешто промени у „јавном мњењу“, онда је у том стремљењу од почетка први на листи цртаћ за одрасле „Симпсонови“, који је чувени магазин „Тајм“ својевремено прогласио најбољом ТВ серијом претходног века. „Симпсонови“ су недавно прославили три деценије постојања

Прошлог месеца чувени „Симпсонови“ прославили су тридесет година од свог премијерног емитовања на америчкој телевизији. Велики и редак јубилеј не само када је реч о анимираним телевизијским производима већ и уопште. Како год да се сагледа, овај је серијал саздан од успеха, рекорда, утицајних продора у свим сегментима овакве врсте телевизијске забаве. До сада 615 снимљених и емитованих епизода (а најављене су бар још две сезоне) донело је ауторима интернационалну славу и утицај, неколико стотина награда и, разуме се, огроман новац. У питању су милијарде долара. Сви чланови сталне екипе било да је реч о ауторима, техничким сарадницима или глумцима који упорно три деценије позајмљују гласове ликовима најпознатије „типичне америчке породице“ одавно су милионери. И дуговечност и утицај ове серије су годинама предмет разматрања, копирања, преиспитивања и довођења у питање (зависно из чије се перспективе посматра овај шоу) и на домаћем, америчком, и на светском нивоу. Тешко да је било ко пронашао свеобухватни одговор у објашњавању дуговечне пандемске популарности „Симпсонових“. Америчка породица из наслова је прескочила многе културолошке и политичке баријере и анимозитете поставши свепрепознати сатирични анимирани комплекс антисвега што представља „типични амерички начин живота“. Али иако је најпре локалног карактера, ова је серија управо због локалне критике или критичког исмевања сопствене средине купила право на интернационалност и кључно културолошко позиционирање на светској забавној сцени. Другим речима, њен шарм је баш у томе што је многима веома пријатно да посматрају самокритичку сатиру из ударне понуде америчке телевизије. А свашта је у обланди те аутосаркастичне духовитости током поменутих шестсто и више епизода прошло кроз садржај ове серије.

[restrict]

О Трампу у Белој кући онда и данас Ових су дана „Симпсонови“, рецимо, одушевили тај свет, али најпре ипак свој локални, нападом на најомраженијег председника у историји Сједињених Држава, актуелног Доналда Трампа. Посвећена му је епизода у којој он у пижами, у кревету, преиспитује првих сто дана своје владавине. Свако ко познаје оштри, опори и до увредљивости провокативни хумор аутора „Симпсонових“ може лако да замисли како је изгледала ова епизода. С обзиром на моћни субверзивни потенцијал овако широко омиљеног производа шоу-бизниса, Трамп је и те како имао разлога да буде забринут и незадовољан. Па чак и да страхује од предстојећих дана и реакције јавности у чију су свест „Симпсонови“ убризгали нове дозе разоружавајућег спрдања на његов рачун. Трампа су, иначе, „предвидели“ још почетком прошле деценије када су га у једној од тадашњих епизода довели у Белу кућу, занимљиво, са готово истоветним пропратним анимозитетом нације постојећим и данас у стварном Трамповом председниковању. Америка без памети је отприлике био потајни коментар „између редова“ којим су аутори тада објаснили свој порив да баш таквим садржајем те епизоде упозоре сународнике на могућност да једног дана Трамп уђе у Белу кућу. А тај је дан, ето, стварно дошао. „Симпсонови“ су, додуше, предвиђали и многе друге ствари. Скоро да човек посумња да су његови аутори видовити. Наравно, нису. Али јесу припадници интелектуалне квазиелите америчких либералних, превасходно јеврејских сценаристичко-продуцентских талената (Грејнинг, Брукс, Сајмон, Шварцвелдер, Ферестин, Мајер…) који су демонстрирали савршени такт у промовисању сопствених идеја о томе како свет треба да изгледа и како ефикасно треба омаловажити све идеје и ставове супротне тој њиховој идеји, а како при томе добро зарадити. Њихова неодољива духовитост у представљању „типичне америчке породице која нефункционално функционише“, као метафора за читав амерички систем и културолошко-политички склоп, постала је комерцијални производ који је немушто гледалиште гутало, опоро му се смејало препознајући себе у клештима система чије су вредности насилно морали да усвоје као своје, а „Симпсонови“ су једини вентил, макар и имагинарни, којим они постижу лажни ефекат бунта и отпора том систему. У овој складној и за ауторе у свакој комбинацији веома повољној игри псеудокритике и псеудоотпора „Симпсонови“ су изградили свој наводни бунтовнички ореол до нивоа који су многи осетили да мора да буде веома поштован. Отуд дуговечност, комерцијалност, културолошка универзалност. Породицу Симпсон су многи у свету, баш као и у Америци, прихватили као антитезу глобалистичким вредностима утиснутим насилно и болно маниром жигосања у ткиво данашњег света.

„Типични јеврејски хумор“ Није уопште чудно што су у њеном тумачењу неки пронашли доказе теорије завере. Неки арапско-муслимански назори су ван глобалистичких стега баш у „Симпсоновим“ пронашли доказ да је ова серија као заверенички ционистички производ уперена против њихових савршених друштвених вредности. Иако је за таква тржишта главни јунак серије Хомер Симпсон уместо пива пио сокове, то изгледа није било довољно да се избегне проналажење „правог смисла“ и да се подлегне параноичним поривима у откривању јеврејских подметања муслиманском свету. С друге стране, тумачење јеврејског присуства у серији дошло је чак и до неких универзитетских студијских радова баш озбиљног нивоа. По њима у „Симпсоновима“ је врло самокритично презентован „типични јеврејски хумор“ којим су озбиљно непријатне сатиричне жаоке упутили у свим правцима, а на рачун јеврејских стереотипа, назора и начела. Никога нису штедели и у тој је игри равномерног решетања свих и свачијих вредности овај шоу надвисио сва ограничења оставивши, додуше, једини јеврејски стереотип нетакнут – онај да се у сваком послу добро заради. „Симпсонови“ су управо у томе постигли највећи успех. Само је филм, једини за сада, онај од пре десет година, донео више од пола милијарде долара својим творцима (кажу да се ради на снимању још једног), од серије су директно и индиректно инкасиране бројне милијарде, по неким проценама реч је и о десетинама милијарди долара. „Симпсонови“ су освојили и на стотине награда, које предводе чак двадест три Емија! Занимљиво је, међутим, да никада нису освојили Златни глобус, за који су само један једини пут били номиновани. Далеко је то од чувених аланфордовских антихеројских парола Хомера коме је један од важнијих животних мотоа да су сви животни циљеви досежни само ако су постављени довољно ниско! И док је њихов јунак, као и већина ликова у серији (изузетак је Хомерова генијална ћерка, посвећени либерал и борац за све правде овога света, због чега је сви укућани игноришу) типични представник америчког, али и светског просека, лењ, неамбициозан, симпатично и детињасто саможива кукавица, укратко губитник, његови су творци преданим радом на хумористичком унапређењу свих таквих његових врлина стекли светску славу, а са њом и врхунски ниво озбиљности у прихватању значаја онога што су створили. Зато су „Симпсонови“ редак пример савршеног сатиричног производа који критикујући једну појаву свету из невидљиве равни, између редова, управо потура ту појаву као вредносни систем. Психолошки инструмент оваквог драматуршког приступа је коришћен у многим пропагандним акцијама без обзира на медијум у коме су оне предузимане. Увек су те акције биле савршено успешне јер се хумором може рећи све свакоме у лице, а може се чак и мењати свет по сопственом калупу. Ако је иједан производ забавне индустрије икада био макар близу да нешто промени у „јавном мњењу“, онда је у том науму први на листи цртаћ за одрасле „Симпсонови“. Уосталом и у вредносном рангирању тог типа од стране веома озбиљних фактора „Симпсонови“ су постављени на једну од водећих позиција по моћи свог утицаја на публику, па самим тим и на свет који познајемо. Тај је утицај суптилан, спор и постепен, али је и те како ефикасан. „Симпсонови“ су заиста променили многе погледе на живот и овај наш свет у очима врло значајног дела својих поклоника. Додуше, ти изгубљени поклоници су имали и киксеве, па су и поред упозорења да ће америчка нација пасти у кому и изабрати Трампа за председника, баш то и учинили. Али за сада су баш кроз смешне скечеве породице симпатичних губитника и очајника макар мало отворили сопствене очи у потрази за разлозима што су и они постали „симпатични губитници“. И уз то су се све време слатко смејали. А то је већ озбиљан домет за серију наводно лаконског мотива да само засмејава своју публику.   

СИМПСОНОВИ

Сатирична анимирана серија „Симпсонови“ је први пут емитована 19. априла 1987. године у тада популарном шоуу Трејси Алман, у оно време омиљене и успешне америчке поп и глумачке звезде. „Симпсонови“ су том приликом заправо били презентовани у форми кратких анимираних скечева. Први пут су самостално приказивани тек две године касније на каналу „Фокс“. „Симпсонови“ су заправо постали самостална забавна понуда формално гледано као такозвани спин-оф, јер су као већ постојећи сегмент једног програма извучени из њега и претворени у самостални шоу. Од тада се „Симпсонови“ са стално растућим успехом приказују без прекида. И продају широм света. До сада је снимљено чак 28 сезона ове серије, односно 615 епизода. Снимљен је 2007. године и први и за сада једини дугометражни филм. Као творац и главни аутор серије води се Мет Грејнинг, а као главни продуцент означен је чувени холивудски синеаста, Оскарима награђивани аутор Џејмс Л. Брукс. Мада на сценарију и у окриљу продуцентске подршке током протекле три деценије доказивали су се и многи други мање или више познати и утицајни аутори. Серијал „Симпсонови“ је познат и по славним ауторским и глумачким гостима. Ипак, гласови ове серије су одувек, као њен заштитни знак, дело Хенка Азарије, Џули Кавнер, Дена Касталанете, Ненси Картрајт, Јардли Смит и Харија Ширера. Ликови „Симпсонових“ које је Грејнинг створио на основу сопствене породице су жуте боје, имају четири прста, живе у имагинарном америчком граду Спрингфилду, никада не старе (радња се вечно одвија у деведесетим годинама прошлог века) и у њиховим се животима никада ништа не мења. Бизарни драматуршки концепт који од почетка примењује Грејнинг управо инсистира на битисању његових јунака у стању вечне непроменљивости, тако да збивања у свакој епизоди на њеном крају морају бити враћена на почетно стање. Тематски „Симпсонови“ су се од старта наметнули као превасходно сатирични серијал пошто су врло отворено, директно и понекад чак сурово критиковали амерички начин живота, али и шире, наметнуте вредности такозваног глобалистичког поретка модерне цивилизације. Тако, иако у драматуршком ракурсу увек заковани у једно исто време „Симпсонови“ су увек били у складу са текућим збивањима, а често су кроз критику постојећих стања наслућивали последице које би могле да наступе. Овај је серијал постао не само један од најдуговечнијих икада већ и најнаграђиванијих. Осим 23 Емија освојио је и скоро сва друга телевизијска одличја. Можда је ипак најласкавија почаст да су „Симпсонове“ меродавни из угледног магазина „Тајм“ у сумирању протеклог века прогласили најбољом ТВ серијом века!

[/restrict]