Генерал Новак Ђукић – Ко је извршио масакр на Тузланској капији

Шта се заиста те ноћи 25. маја 1995. десило у Тузли, ко је и како монтирао процес против српског генерала, те да ли се на Србију врши притисак да призна пресуду суда БиХ

Влада Тузланског кантона донела је одлуку којом се 25. мај, дан страдања на Тузланској капији када је, како стоји у саопштењу, бачена граната са српских положаја на Озрену 1995, прогласи Даном жалости. За смрт 71 човека просека старости 24 године оптужен је генерал Војске Републике Српске Новак Ђукић.
Тим балистичких експерата из више земаља света оспорио је налазе Тужилаштва. О томе шта се заиста те ноћи десило у Тузли, како је монтиран процес против њега, те да ли се на Србију врши притисак да призна пресуду суда БиХ, разговарамо са Новаком Ђукићем, генералом који је четири године држао фронт према Маглају и муџахединским одредима да би након рата провео три године у притвору, у самици, и четири године у казнионици у Фочи од чега једну годину у робијашници на Туњицама код Бањалуке.
Да ли ћемо, под притиском обавезе да сарађујемо с државама у региону и да чувамо регионални мир, морати ћутке да посматрамо прогон против генерала кога је на основу лажног вештачења Суд у БиХ осудио на 20 година робије?
Ко и из ког разлога негује службену лаж о страдању цивила у Тузли?
Верујем исти они који су заслужни да се 15. мај прогласи Даном победе у Тузли. Да подсетим,15. маја 1992. колона војника ЈНА сачекана је у заседи на Брчанској Малти и уништена. Урадили су то припадници патриотске лиге и припадници МУПА Центра јавне безбедности Тузла на челу са Мешом Бајрићем, градоначелником Тузле Селимом Бешлагићем и другима. Најмање је ту учествовао господин Јуришић који је ухапшен, оптужен, осуђен па ослобођен од стране суда Србије. Зашто до сада није обелодањено ко је убио онолико младих људи на Тузланској капији не знам, али верујем да би на то питање могли да одговоре господин Бешлагић, доктор Цирхлаж, Синан Алић, али и Изетбеговић, генерал Јован Дивјак, инспектор Мутапчић, господин Вејн Ловел…

[restrict]
Осуђени сте на 25 а затим на 20 година затвора упркос чињеницама до којих су дошли вештаци. Да ли је суд и у којој мери уважио ваљане доказе одбране? Да ли сте у суду БиХ могли да рачунате на правично суђење?
На основу претпоставки Суд БиХ (првостепени суд) осудио ме је на казну од 25 година а да није доказао да сам издао било какву наредбу (писмену, усмену, путем везе, путем сведока, начелнику артиљерије или на било који други начин) артиљеријском воду да гађа Тузланску капију. Суд је пресуду засновао на лажном налазу вештака тужилаштва проф. Зечевића прогласивши његову експертизу крунским доказом. С друге стране негирао је налаз вештака одбране пуковника Владе Костића иако су налази вештака тужилаштва и одбране у потпуности били опречни, те је у таквим ситуацијама неопходно надвештачење.
У жалбеном поступку Апелационо веће је потврдило казну одбацивши жалбу одбране. Чак је одбило да погледа налаз Техничког опитног центра из Београда који је на захтев адвоката одбране извео опит на полигону у Никинцима а чији су добијени резултати из темеља негирали налаз вештака тужилаштва. Председник већа истакао је да нема потребе да суд разматра налаз ТОЦ-а јер и да га разматра, не би узроковао ослобађање од првостепене пресуде.
Након више година на основу пресуде из Стразбура да је Суд БиХ погрешно применио Кривични закон и наредбе да се све такве пресуде укину, Уставни суд БиХ укида и моју пресуду Суда БиХ и налаже суду да усклади висину казне са важећим законом. Суд БиХ ме пушта на слободу и заказује седницу на којој расправља само о висини казне, али не и о повреди права на правичност суђења и о новим чињеницама, чиме чини нову повреду права на правичност у поступку. Доноси пресуду на 20 година робије. У образложењу пресуде стоји да су утврдили да сам издао наредбу топовском воду да гађа Тузлу. На Суду БиХ нема говора о правичности. На једном рочишту приликом испитивања проф. Зечевића, рецимо, он образлаже и на фотографији показује два кратера, велики и мали, који су наводно начињени експлозијом гранате. Али једна граната не може да направи два кратера! У расправном већу била је судија из САД Патриша Вален, која је у својој пракси до тада била судија за парнице и разводе бракова. Именована није имала ниједан судски документ пред собом преведен на енглески. Све је тобоже она одлично разумела на српском.
Сарајевски медији су писали да сте у бекству…
Како ми је здравље у то време већ било веома нарушено, принуђен сам да се лечим у Клиничком центру у Бањалуци. Због насталих компликација и озбиљности здравствених проблема, а на основу упутнице и Решења фонда ПИО дошао сам на лечење у Београд. Суд БиХ то сматра мојим бекством у Београд и поред уредно достављене медицинске документације.
Суд БиХ није уважио ниједну жалбу, ниједан приговор, нови налаз, нити је висину казне ускладио са законом СФРЈ. Пресуда је политичка, заснована на расној и верској дискриминацији искључиво зато што сам српски генерал. Провео сам три године у притвору у самици и четири године у казнионици у Фочи од чега једну годину у робијашници на Туњицама код Бањалуке одакле сам пуштен на слободу по наредби суда БиХ.
Да ли је са резултатима изведених експертиза на полигону Никинци упознат вештак тужилаштва проф. Зечевић, с обзиром на то да ниједан резултат анализе домаћих и међународних стручњака не подржава ниједан закључак из његове анализе?
У априлу 2014. у Сарајеву, након пуштања на слободу, разговарао сам са проф. Зечевићем и том приликом му рекао да планирам да ангажујем експерте из земље и иностранства који би извели експертизу и опит на тему Тузланске капије. Позив да дође у Никинце је прихватио, али никада није дошао.
Тим за моју одбрану ангажовао је тада експертски тим из Србије и Српске, експертски тим из Републике Чешке, експерте из Израела и Француске. Сви су они урадили експертизе и извели неопходне опите на војном полигону Никинци, сачинили налаз, мишљење и закључак и све то благовремено доставили тиму одбране. Резултати свих експерата негирали су налаз проф. Зечевића. Тим за одбрану је у мају 2016. Суду БиХ поднео кривичну пријаву против Берка Зечевића због лажног налаза. Уз пријаву достављени су докази, али Суд БиХ до данас није ништа предузео.
У међувремену професор Зечевић је унапређен у саветника безбедности и војног аналитичара коментатора, а имао је и ту част да буде представљен директору ЦИА као врхунски стручњак. У заборав је пало да су га хапсили и под силом приводили да лажно сведочи.
Након истраживања које је покренуо тим за одбрану утврђено је да је на Тргу Капија 25. маја 1995. године експлодирало више синхроно активираних експлозивних направа, а не артиљеријски пројектил. Ко је кривац за смрт младости како овај догађај називају Тузлаци?
На војном полигону Никинци, у сарадњи са стручним тимом геодета, инжењера и других стручних лица изграђен је Трг Капија идентичан Тргу Капија из периода 1995, а по димензијама које је истрага утврдила а суд прихватио. На тој реплици изведена су 32 опита од чега 19 са гранатом 130 мм, један са гранатом 155 мм и 12 опита са експлозивом. Уништена су 64 моторна возила. Израђене су лутке мушке и женске и исте су представљале погинуле и рањене за које је поуздано утврђено да су били тамо у време експлозије. Резултати до којих су експерти дошли доказали су да на тузланску Капију 25. маја 1995. није долетела граната ни са запада, ни са истока него је на Тргу Капија тог дана у 20.55 часова експлодирало више експлозивних направа синхроно активираних од којих су погинули и рањени људи.
Значи, за овај масакр није крива српска страна, није крив оптужени и осуђени генерал Војске Републике Српске Новак Ђукић.
Тим за одбрану није се бавио доказивањем ко је извршилац масакра. Експерти из иностраних земаља понудили су могућност да докажу ко је кривац ако за то буде изражена жеља и потреба државе Републике Србије, Републике Српске или тима за одбрану.
У документарном филму „Мучни терет подметнуте кривице“, који је урадио ваш тим одбране, појављују се и родитељи страдале деце 25. маја. Да ли они наслућују истину? Да ли сте били у прилици да разговарате са неким родитељима настрадалих?
Тим за одбрану урадио је четири документарна филма који сведоче о раду експерата. У њима је све забележено, од уласка до изласка са полигона и то камерама, ултрабрзим камерама, дроновима, фото-апаратима. Ови филмови преведени су на енглески језик. Сви експертски извештаји урађени су на енглеском и српском језику, а сви преводи оверени су од стране судски овлашћеног преводиоца.
Поред ових урађен је и документарни филм „Мучни терет подметнуте кривице“, дело познатог режисера професора Елчића у коме је испричана прича о рату деведесетих година прошлог века. Ово је и први филм о туђој кривици за злочин који је подметнут мени. Он не говори само о 32 опита изведена у реконструкцији злочина на Тргу Капија у Тузли већ је у филм уткана и моја исповест – суочење са тренутком спознаје да вам се намеће теза да разуман човек треба да пристане да буде обманут због „општег добра“. Документарац сведочи да није могуће да једна граната направи два кратера, као и да је ван памети да ауто који се налази у близини експлозије, уместо да буде одбачен, бива привучен кратеру.
По изласку из затвора и доласка у Београд на лечење, поред озбиљних здравствених проблема, уз помоћ тима за одбрану успео сам да окупим међународни експертски тим од око 400 људи који су реконструкцијом догађаја са Тузланске капије на војном полигону Никинци после две године из темеља срушили лажи о српској кривици за овај масакр.
Филм је испричао причу о злочину који су починили други, а осуђен сам ја, а с тим и Војска РС и српски народ. У њему се појављују и поједини родитељи страдале деце на Капији. Види се њихова патња, њихов бол. Њима је најтеже. Писао сам и слао неколико писама родитељима и родбини настрадалих и позвао их на сарадњу да заједно нађемо истинске кривце. Позвао сам их да ме посете у затвору да разговарамо. Нажалост, до тога није дошло из мени непознатих разлога.
Да ли они знају ко је њихову децу побио? Верујем да неки знају, али не смеју о томе да причају. У последње време родитељи су постали предмет манипулација и разних притисака и застрашивања од стране неких организација (владиних и невладиних), а све са циљем да би их спречили да дођу до истине.
Генерал сте који је у ратним годинама држао фронт према Маглају и муџахединима. Да ли је то чињеница коју вам Бакир никада неће опростити?
Немам ништа против никога, па ни против Бакира Изетбеговића. Чињеница је да сам се затекао на дужности команданта на Озрену од краја 1994. до краја 1995. Тактичка група Озрен држала је фронт величине 178 километара. Фактички изводили смо одбрану у окружењу. Имали смо излаз код Добоја у ширини око два километра. Све остало око нас биле су снаге тзв. Војске БиХ снаге 2. и 3. корпуса (тузланског и зеничког). У саставу непријатељских снага налазиле су се и снаге муџахедина организоване у одреде. На Озрену су муџахедини били у саставу 3. зеничког корпуса и у Возући, где их је обишао и поздравио Алија Изетбеговић у пратњи начелника безбедности Зеничког корпуса, некадашњег начелника Центра јавне безбедности Зеница, данас председника парламентарне скупштине БиХ.
Након борби на Теслићком ратишту, у џеповима погинулих непријатељских војника пронађена су лична документа и фотографије на којима се видело како они, арапски држављани, у рукама држе одсечене главе војника. Препознали смо наше војнике из Теслићке бригаде којима су у Тешњу пред станицом милиције, уз сагласност командира станице милиције Шемсудина Мехмедовића, одсекли главе. Чуо сам да је после Мехмедовић наградио муџахедине.
Зла су нам нанели муџахедини. Ритуално су убијали заробљене војнике и цивиле. Нешто сам од тога гледао и својим очима. Гледао сам одсечене главе, набијање глава на колац од стране муџахедина и играње кола око њих.
За почињена зверства осуђен је Мактоуфа који апсолутно није ништа крив. Гледао сам видео-снимке акције коју су муџахедини извели и (снимили) на Озрену када је страдало више десетина војника јединице из састава ТГ Озрен. Где је данас борбени извештај са дешавања на Брчанској Малти? Где је сада снимак, зашто се о томе ћути?
Поносан сам на држање бораца на Озрену а посебно припадника 4. озренске бригаде која је свакодневно водила борбу са муџахединима. Војска и народ на Озрену борили су се у окружењу и бранили су свој народ и своју земљу. Има појединаца и група који нису били на висини задатка, али о њима ће можда неко други и у друго време.
Колико сте година бранили Озрен и колико је српских села пало у руке непријатеља?
Озрен је планина у Средњој Босни на коју је почетком рата 1992. дошао српски народ протеран из Маглаја, Завидовића, Грачанице, Лукавца, Тузле, Бановића и Жепча. Организовали су се у одреде, касније реорганизоване у батаљоне и бригаде ВРС. У помоћ су долазиле и јединице ВРС из првог и других корпуса. Заједничким снагама успешно су бранили Озрен све до новембра 1995. до потписивања мировног споразума.
Народ и војска на Озрену свакодневно су били изложени нападима од стране 2. и 3. корпуса из Тузле и Зенице уз садејство НАТО снага и учешће муџахедина. На Озрену су се водиле тешке и исцрпљујуће свакодневне борбе. Гађани смо артиљеријом и авионима од стране снага УНПРОФОР-а и НАТО. Гађани смо минама пуњеним отровом у тузланским фабрикама. Људи су се гушили и то није евидентирано као повреда Женевске конвенције. Више пута без икаквог разлога бомбардовала нас је НАТО авијација. Убили су многобројне војнике и старешине и срушили складишта, репетиторе, релејна чворишта и цивилне објекте. И поред свега наведеног војска и народ успели су да одбране више од половине своје територије.
У рукама непријатеља остало је око 50 српских села. Погинуло је 1.700 бораца. Погинуло је и убијено више стотина цивила. Још увек се трага за стотинама несталих цивила. Неколицину погинулих и несталих бораца и цивила спалиле су непријатељске снаге. Тешко је и крваво плаћена слобода на Озрену. Поред свих недаћа одбрањена је половина планине Озрен, сачуван је народ од потпуног истребљења. Можда ту лежи моја кривица? Знам да нисам осуђен због масакра на Капији јер то ни ја ни нико други са Озрена није урадио.
Водили сте дневник ратних забелешки?
Водио сам дневнике забелешки за сваки дан проведен у рату на Озрену. То је неизмерно богатство. То је историја. Тешко ми је да то читам, јер ме туга за погинулим, несталима, унесрећенима враћају у тешка времена. Забелешке сведоче о једном времену, о борби, о људима, о херојствима па и о зверствима непријатеља према Србима и свему што је српско. Ту је и белешка написана 25. маја на Озрену која сведочи да смо се тога дана бавили редовним активностима и да нико није гађао Тузланску капију. Водили смо ми уредно и службену документацију и на крају рата издао сам наредбу да се сва документа сложе и сортирају у складу са Упутством о канцеларијском пословању. Знам да је моја наредба извршена, но та документа никога не интересују, па ни Суд БиХ. На суду су били и живи сведоци са Озрена па и потпуковник Младен Достанић који је сведочио да је од мене примио најмање десет наредби којима забрањујем гађање топовима 130 мм због недостатка муниције и циљева који се не виде и који непосредно не угрожавају наше снаге.
Да ли се по вашим сазнањима врши политички притисак на Виши суд у Београду, где се предмет налази, а према члану 15 ССП, којим се Србија обавезала да у земљама обухваћеним процесом стабилизације и придруживања закључи уговоре о сарадњи у области правосуђа?
Познато је да је Министарство правде БиХ доставило замолницу Министарству правде Србије да призна пресуду Суда БиХ којом сам осуђен на 20 година и да донесе одлуку да казну издржавам у Србији. Државе су у обавези да раде у складу са споразумом. Али постоји и обавеза државе и суда, у овом случају Вишег суда у Београду за ратне злочине, да поступи у складу са споразумом што Суд и чини. Суд има обавезу да затражи одређену документацију и додатна објашњења, међутим, и суд а тиме и одбрана и ја суочили смо се са низом проблема јер је од тражене документације Суд БиХ доставио тек око 10 одсто докумената. Суд БиХ или их не доставља или тврди да их нема, или нас упућује на Тужилаштво БиХ. Тужилаштво пак углавном не одговара ништа, или се кратко одговори да то не поседује и тако све укруг. Шта то крије Суд БиХ? Виши суд у Београду између осталог дужан је да се увери да ли је или није било повреда права на правично суђење од стране Суда БиХ према мени у предмету Тузланска капија. Наравно да без достављене документације од стране Суда БиХ ни ја као осуђени нисам у могућности да адекватно поступам пред судом у Београду.
Нажалост, и моје здравствено стање је веома лоше, па нисам могао да се сваки пут одазовем позиву суда у Београду јер сам на лечењу у болници.
Ко врши притисак на суд да призна пресуду Суда БиХ?
Суд је под снажним притиском од стране међународних фактора, пре свега из Хага, да безусловно и што пре призна пресуду. То је притисак на државу Србију да призна намештени процес. У једној од наших институција речено ми је да Серж Брамерц инсистира да се призна пресуда. На неки ни најмање суптилан начин сугерисано ми је да прихватим кривицу. Али за шта кривицу? Потпуно обесхрабрујуће.
Зар Хашки суд није вратио ваш предмет 2004. БиХ?
Враћен је под ознаком Ц вероватно, али претпостављам да због других процеса који се воде у Трибуналу, Хаг врши притисак да истина не угледа светлост дана. Али какви год да су притисци, никада нећу признати нешто што нисам урадио и нешто за што нисам крив. Захвалан сам овој држави и њеним институцијама које су омогућиле да се користе сви расположиви капацитети не због генерала Ђукића него због истине и провере тезе проф. Зечевића. Две пуне године радило се на полигону Никинци и научно је доказано да је налаз Зечевића лажан. Па шта онда да Виши суд у Београду призна?
Урадио сам своје, доказао да је пресуда заснована на лажима, стао у одбрану части и образа Републике Српске и Србије, српског народа, српског војника и српског официра и генерала. Ослободити Јуришића, а казнити Ђукића више је од неправде. Свима је достављен комплет налаза свих експерата. Тим за одбрану уступио је налазе председницима и премијерима Србије и Р. Српске, председницима академија наука, Његовој светости Српске православне цркве, министрима правде, унутрашњих послова, одбране, ове владе, скупштине Р. Српске. Не тражим ни од кога да ме за руку изведе из суднице и затвора. И када би то неко хтео да учини, не бих прихватио. Хоћу да часно будем ослобођен овог терета који ми је ничим заслуженим стављен на плећа. Зато молим све релевантне чиниоце у Србији и Републици Српској да заштите истину и правду. Нема нико право, па ни било који суд, да ме тера на покорност, на робију, на ћутање. Суд мора судити ако сам крив и санкционисати по закону. Суд не може бити тај који лаж претвара у истину.
Суд БиХ мора што пре да уважи захтев тима одбране за обнову поступка, да донесе решење о прихватању захтева, укине срамну пресуду, мене ослободи одговорности и покрене истрагу о овом догађају. Скрећем пажњу да је крајње време за такво поступање. Последице за досадашње поступање правосуђа БиХ у овом предмету су катастрофалне.
Ваш случај би могао да се ишчита и као порука како пролазе они који бране свој народ. Да ли бисте са овим искуством, да се понови рат, стали на чело српске војске?
Не кајем се што сам свој живот подарио борби за слободу свог народа. Напротив, поносим се тиме, али нисам ничим, ама баш ничим заслужио овакав однос према мени и многим другима који су стали на браник отаџбине. Српски војник заслужује више поштовања. Обавеза сваког човека је да брани себе, своју породицу, свој народ и државу и то је неупитно. Слобода нема цену. Најбоље је да рата никада не буде. То подразумева и борбу за истину и правду. И тај пут је веома тежак, али се мора веровати у њега.

[/restrict]