ДРАМСКА РАСПРАВА О СМИСЛУ ЖИВОТА

Гостовање у „Звездара театру“

Редитељка Луиза Сенфи третирала је комад Министарство избављења као причу о злу које постоји у нама, те о неподобностима и штети које наносимо особама поред  нас, па и онима које волимо 

Сусрет са драмом Министарство избављења савременог ирског писца и редитеља Конала Морисона, коју нам је приказало приштинско Народно позориште у режији Луизе Сенфи, омогућио нам је занимљив позоришни доживљај. Морисон, иначе аутор и позоришних текстова Покајање, Зелено, наранџасто и розе, Груба правда и Тешко је поверовати, представио нам је један добро написан комад о случају Анђеле и Џуда, који су купили стару кућу од својих пријатеља Тома и Квини, уверени да ће ту наћи мир и тишину. Међутим, пошто у кући почну да се дешавају веома чудне ствари, позваће пређашње власнике, као и свештеника егзорцисту не би ли истерали злог духа. Пре тог чина воде дужи разговор о питањима везаним за судбину савременог човека, почев од покушаја дефинисања сврхе и смисла живљења на овоме свету, о вечитом сукобу добра и зла, као и о питањима проистеклим из пољуљане вере у Бога и религијским одговорима на актуелне дилеме. Отвориће се и друге теме које би се могле означити као наличје живота актера… Дабоме, комад је занимљив управо стога што нико од ликова није био припремљен за такав обрт.

[restrict]

Редитељка Луиза Сенфи третирала је комад Министарство избављења као причу о злу које постоји у нама, као и о неподобностима и штети које наносимо особама поред нас, па и онима које волимо. Ослонивши се на пишчево мајсторство у формирању конверзационог призора у којима најпре четворо, а потом петоро актера расправљају отворено и како разговор тече, чини се, све искреније о проблемима властитих животних свакодневица, редитељка је нашла низ физичких радњи, којима је пропратила ову општу размену мишљења и ставова, што се у овом комаду издиже до садржајне драмске расправе о смислу живота. Било да су то нервозне кретње пропраћене елоквентним тирадама уз мимику и гестове који одају нерасположење, или су пак наздрављања и испијања пића, гледали смо са несмањеним занимањем готово све призоре ове у основи конверзационе драме, која се одвија у амбијенту скромне трпезарије у склопу старе куће. Ток конверзације био је динамичан и одавао је настојање свих актера да енергично „бране“ своје ставове и гледишта.

Глумци приштинског Народног позоришта наступили су са очигледним еланом и енергијом која је импоновала када би износили ставове и размишљања ликова које су тумачили. Највише је зрачила Милена Јакшић, коју је елоквентно следила Ивана Ковачевић као Квини. Милан Васић, у улози Џуда, смиреним држањем одавао је жељу да стишава ситуацију, док је Бојан Стојчетовић, као Том, давао маха темпераментним изразима пређашњега власника куће. Игор Дамњановић, као свештеник, имао је достојанствену смиреност, обезбеђујући тако потребан ауторитет. Сценографији Горана Стојчетовића, у основи добро решеној, недостајало је више патине, а тако и тајанствености, док су костими Драгице Лаушевић били веран одраз одевања крајем прошлога столећа.

Из пописа наслова премијера приштинског Народног позоришта, чији ансамбл Српске драме од доласка међународних снага на Косово (1999) делује у Грачаници, може се закључити да овај театар, не занемарујући домаћу и страну класику (Кир Јања, Дантонова смрт), на репертоару има претежно драмска дела настала у 20. веку, што је и разумљиво с обзиром на друштвене услове у којима ради. Није потребно наглашавати како свако гостовање овог театра наилази на леп пријем београдске публике.        

ПИСАЦ Конал Морисон / ПРЕВОДИЛАЦ и ДРАМАТУРГ Ђорђе Кривокапић / ПОЗОРИШТЕ Народно позориште – Приштина на Сцени „Данило Бата Стојковић“ Звездара театра у Београду / РЕДИТЕЉ Луиза Сенфи / СЦЕНОГРАФ Горан Стојчетовић / КОСТИМОГРАФ Драгица Лаушевић / СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Ферид Карајица / ДАТУМ ПРЕДСТАВЕ 21. мај 2017

[/restrict]