Брак из љубави и рачуна

Брисел, Вашингтон и Минск играју игру, где Лукашенко помало крчми белоруске и руске интересе, док са Запада добија повластице на тржишту и донекле одрешене руке када је реч о унутрашњој политици

Односи Минска и Москве, који с времена на време ескалирају, а потом се опет смире, поново улазе у фазу релативног затишја. Откако је, пре девет година, попустила стега западних санкција против Александра Лукашенка – а од 2016. су потпуно обустављене – тако је белоруски лидер све више показивао знаке отпора према Русији. На почетку његовог петог узастопног председничког мандата (Лукашенко је председник од јула 1994), од прошле јесени изгледало је да су Русија и Белорусија на прагу политичког развода. Прошло је неколико месеци и чини се да је „брак из рачуна и љубави“ издржао искушења узрокована, пре свега, сталном жељом Запада да истргне Белорусију из наручја Москве.

[restrict]

ОБНОВА МЕЂУСОБНОГ ПОВЕРЕЊА Почетком априла, после више од пола године паузе и неизвесности, почеле су да стижу добре вести. Лукашенко се сусрео са руским колегом Владимиром Путином и постигли су компромисе о цени природног гаса и финансирању дугова. Москва је Белорусији одобрила и кредит од милијарду долара што показује намеру Кремља да поправи билатералне односе и обнови међусобно поверење. Договор је да Белорусија плаћа руски гас по цени од 130 долара за хиљаду кубика, што ће, како је нагласио Путин, омогућити испоруке за ову и следећу годину. Болно питање цене нафте за Белорусију, од чега зависи њен прилив девиза од продаје деривата европским земљама, очигледно је такође обухваћено овим компромисом, али остаје да се види да ли ће Лукашенко касније поново потезати овај проблем.

Русија је веома заинтересована за будућност суседне државе, јер евентуална нестабилност која би се тамо створила готово истог тренутка би се одразила и на њу. На исти начин као што је Москви важна стабилна позиција Казахстана и председника Нурсултана Назарбајева. Лукашенку су ове калкулације добро познате и зато, с времена на време, подгрева тензије да би испословао више повластица и кредита од „старијег брата“. Ипак, и он је свестан да у овим играма не сме да иде предалеко, јер је његова политичка будућност осигурана само док има подршку Москве. То и јесте узрок полугодишње „паузе“, где нико није желео да попусти, али је белоруски лидер – као и увек – на крају баладе дошао код Путина и прекинуо свађу.

Било је то у Санкт Петербургу 3. априла, истог дана када је у метроу овог града одјекнула терористичка експлозија. И ова трагедија подсетила је колико је важна међусобна блискост. „Знате, наспрам таквих догађаја, сви проблеми напросто бледе. Неће нам нико дозволити да живимо мирно, нажалост, и зато морамо бити спремни на све“, поручио је Лукашенко. Да ће спустити лопту, белоруски лидер је наговестио још крајем марта, када је Путина назвао „рођеним братом“. „Ма, смирите се. Владимир Владимирович Путин и ја имамо сјајне односе. Сјајне! Наћи ћемо време, састаћемо се. Ако постоје неки проблеми, решићемо их. Без посредника ћемо их решити нас двојица, нама не треба никакво посредовање. Ми смо рођена браћа, немамо шта да делимо“, подвукао је Лукашенко. Како би потврдио да је свестан прилика које му, упркос слатким речима са Запада, не иду у прилог, додао је да не искључује ситуацију када ће он и Путин стати „леђа уз леђа и пуцати на нападаче“.

 

СВЕ, САДА И ОДМАХ! Као да су сви, намах, заборавили речи Лукашенка изречене тачно два месеца раније, 3. фебруара, у његовом седмочасовном медијском „разговору са председником“. А посебно тадашње тезе о Кремљу који експлоатише Белорусију и да тако даље неће ићи, јер Минск, како је тада поручио, „може и да оде“. Огорчење у Москви изазвале су његове речи о томе да Путин заправо не влада Русијом, већ центри моћи који желе зло Белорусији. Посебно је дегутантно било Лукашенково препричавање детаља приватних разговора са Путином и премијером Дмитријем Медведевим. Са све имитирањем и карикирањем гласова и гестикулације руског премијера. Више од 50 милијарди долара, колико је према руским проценама износила финансијска помоћ Москве Белорусији у последњих шест година – Лукашенко није ни поменуо.

После „великог помирења“ у свађи које није било – јер је за свађу потребно двоје – и одобрених милијарду долара које ће Белорусија употребити за рефинансирање дуга према Русији, поставља се питање: да ли ће се Минск окренути више према Москви, или ће наставити досадашњу инерцију клизања према Западу? Да би се добио макар приближан одговор на ово питање, неопходно је размотрити неколико кључних фактора који опредељују положај Белорусије у спољнополитичкој орбити Русије и свету.

Потпуни прозападни преображај Белорусије, док је Лукашенко на њеном челу, вероватно није могућ. Иако није необично да ЕУ пре подне промовише демократију и људска права, а увече жмури пред манифестацијама великоалбанских и неоусташких идеја, као и почастима које се отворено исказују припадницима нацистичких групација широм источне Европе – тешко би било замислити да Федерика Могерини, на пример, честита Лукашенку освојен шести узастопни председнички мандат и позове га на отварање приступних поглавља. Актуелни председник Белорусије, ма колико добрих и позитивних ствари учинио за свој народ у протекле 23 године, ипак не припада кругу „добрих бриселских момака и девојака“, попут Петра Порошенка, Колинде Грабар Китаровић или Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и Едија Раме.

С друге стране, прозападни курс Белорусије последњих година је добио на замаху, што се може приметити код младих људи који се оријентишу на Запад. Они путују у ЕУ да раде и студирају, или одлазе туристички, што им је све омогућио више него десетоструко повећан животни стандард у последње две деценије. Да од тога ништа не би било да се Лукашенко није свом силином ослонио на Русију, млади нити знају, нити их то занима. Они желе да узму све, сада и одмах, и њима је Европа пожељнија од Русије у коју ретко одлазе. То је тенденција која у скоријој будућности може имати озбиљне импликације. Давна је прошлост 1994. година, када је Лукашенко дошао на власт – преузевши распаднуту државу од „прозападних елита“ – где су радници били пресрећни ако добију месечну плату од 30 долара.

 

ИГРА СЕ „СРЕДЊА ИГРА“ И сада, чим је економска криза први пут озбиљније закуцала на белоруска врата, Лукашенко се осетио узнемирен, несигуран. Зато је насртао на Кремљ, тражио више финансијске подршке и бунио се када је не добије. Проблем је у томе што Москва подржава Белорусију често јаче и више него поједине регионе Русије. То изазива незадовољство унутар Русије, где се такође осећа економски терет санкција и преполовљених цена нафте на светском тржишту. Осим што Москва открива европске прехрамбене производе – чији увоз у Русију је забрањен – упаковане под белоруском етикетом, често се дешава да Белоруси увозе без царине руске сировине, прерађују их и шаљу готове производе, такође без царине, назад на руско тржиште, по нижим ценама од домаћих произвођача. Када из Москве укажу на овај проблем, оптужујући Лукашенка за дампиншку политику цена, он одговара – зашто руски привредници нису конкурентнији?

Овакво резоновање би, можда, било у реду да није другог проблема. Минск у економским питањима користи сва права и привилегије савезне државе Русије и Белорусије, као и чланства у Евроазијској унији, али се понаша као „неутрална и суверена“ земља када на ред дођу питања заједничке спољне и безбедносне политике. Практично нема осетљивијег проблема – од Абхазије, Јужне Осетије, Придњестровља, Крима, Донбаса, Сирије, па надаље – а да је Минск јасно и без задршке стао на страну Москве. Лукашенко, кога су у западним политичким круговима све донедавно звали „последњи диктатор Европе“, сада захвално дочекује европске и америчке делегације у Минску и гради имиџ фактора стабилности и помиритеља у региону, допуштајући себи да подиже тон када разговара са Москвом. То је чудна политика, јер добро зна да ову улогу може да игра само зато што и даље важи за продужену руку Русије – коју западни центри гледају да најрадије одсеку.

У овој фази он још увек ужива у извесним благодетима балансирања између Истока и Запада, јер Москва неће допустити да он падне а да му се не нађе адекватна замена, снажна фигура проруске оријентације какве на белоруској сцени још увек нема. Зна, такође, да су на Западу одустали од директних покушаја његовог рушења, увидевши да то није могуће због снажне руске подршке. Зато Брисел, Вашингтон и Минск играју „средњу игру“, где Лукашенко помало крчми белоруске и руске интересе, док са Запада добија одређене повластице на тржишту и донекле одрешене руке када је реч о унутрашњој политици. Али, како је и сам рекао, доћи ће време када ће Москва и Минск морати да стану „леђа уз леђа“ и заједнички се бране од непријатеља. Или је то рекао тек онако, знајући да је то музика за руске уши, после чега ће бити окићен доларима? Ако је то био само блеф, не треба сумњати да ће из Кремља добити снажан ударац ногом – одмах испод леђа.  

[/restrict]