Андреа Лоренцо Капусела – Укоричена слика предаторске елите Косова

Косово је било поприште најскупљег, најинтензивнијег и најамбициознијег експеримента изградње државе икада покушаног, започетог јуна 1999. и настављеног све до данас, истиче наш саговорник, писац књиге Изградња државе на Косову – Демократија, корупција и ЕУ на Балкану

Гост Београда протекле недеље био је Андреа Лоренцо Капусела, аутор књиге Изградња државе на Косову – Демократија, корупција и ЕУ на Балкану, коју је недавно објавио,,Службени гласник“. У овом делу Капусела нуди инсајдерски поглед на процес изградње демократије на Косову, јер је као руководилац економског одељења мисије међународног надгледања Косова (2008–2011) имао приступ до тада непознатим изворима и информацијама у погледу улога које су одиграле ЕУ и САД у косовској кризи. Ово је стручна, аргументована и студиозна анализа како је Косово постало део мрачне стране модерне историје Балкана од 1999. наовамо. Снажна војна, финансијска, политичка и лобистичка интервенција Запада није успоставила демократију и поштовање људских права већ фрагилне институције које грађанима не могу да пруже сигурност и безбедност. Аутор је оголио процесе у којима предаторска елита на Косову, захваљујући шверцу, корупцији и организованом криминалу, држи у рукама грађане као таоце пред очима међународне заједнице (ЕУ и УН). 

О овом Капуселовом делу објављено је више критичких текстова у престижним светским гласилима, попут Економиста и Монда, у којима је, између осталог, констатовано да ће ова књига „представљати основно штиво за све који се том кризом баве“, као и да је „Капусела проучио резултате које је постигао Еулекс, а који су прилично неадекватни, с обзиром на то колико су корупција и организовани криминал распрострањени на Косову“.

Наш саговорник каже да су га два мотива подстакла да напише ову књигу – први што је боравио и радио на Косову, а други што је о Косову написано врло мало књига, а већина њих, по његовом мишљењу, представља поглед из личног угла, лишен свих озбиљних теоријских анализа.

„Косово чини интересантним то што је 1998–1999. и 2007–2008. постало тачка сусрета неколико моћних спољашњих сила, а то је довело до пражњења њихових набоја. Косово је било позорница прве војне интервенције НАТО-а 1999. године. Деценију касније постало је прва територија која се унилатерално отцепила од матичне државе у новијим временима, уз подршку главних западних сила. Косово је такође било поприште најскупљег, најинтензивнијег и најамбициознијег експеримента изградње државе икада покушаног, започетог јуна 1999. и настављеног све до данас“, истиче Капусела у разговору за „Печат“.

[restrict]

Рекли сте да је изградња државе на Косову најамбициознији пројекат међународне заједнице. Како бисте објаснили настанак такве амбиције?

Најпре, међународна заједница је имала за циљ да пружи помоћ Косову јер је сматрала да је то потребно. Друго, претпостављало се у старту да ће тај пројекат успети. Међутим, када се испоставило да то не иде, почело је да се ћути. И то ћутање је надвладало.

Шта вам је био основни мотив да отпочнете рад на књизи, шта вас је потакло на ту одлуку?

Надасве сам желео да прикажем чињенице колико је пројекат изградње Косова као државе био амбициозан. Једно од кључних питања на које сам настојао да одговорим било је какве је резултате произвела интервенција у коју је уложено толико новца. Политичка инвестиција међународне заједнице била је енормна, никада и нигде у свету таквих размера, а питање свих питања је зашто су резултати толико у несразмери са уложеним.

Како би гласили одговори на то питање?

Међународна заједница се руководила погрешним теоријама у изградњи државе Косово. Политички подстицаји су били да се ствари у држави Косово представе као добре, док у пракси нису биле такве, напротив. Еулексова мисија владавине права на Косову била је трипут већа од сваке њихове мисије. Дата су јој сва овлашћења. Од кад је мисија смањена, сви индикатори бележе пад владавине права. У земљама окружења су без обзира на то што је уложено знатно мање средстава резултати били много бољи. Будући да сам био у прилици да се свакодневно суочавам са чињеницама које су ово сведочиле, занимало ме је зашто је то тако.

Међународна заједница је оправдање за висок степен корупције проналазила у култури народа, одсуству свести о владавини права. Какав је ваш став о овоме?

На овај рад ме је нарочито потакла управо та чињеница. Представници међународне заједнице су свој неуспех правдали претпоставком да је ствар у култури и да је корупција у главама тих људи и да они заправо не могу да схвате шта је владавина права. Настојао сам да докажем да је ова теорија погрешна, и да су највеће жртве сами грађани. На Косову данас имамо неодговорну елиту, неорганизован систем. Страда већина људи који немају посао, који једва преживљавају. Тамо око 75 посто младих није запослено, што је рекорд. Сматрам да је ово објашњење погрешно јер индивидуа има подстицај да се бори против система. Грађани немају могућност да се супротставе систему у којем царује корупција. Треба много времена да се измени систем подстицаја који непрекидно траје. Културалистичка теорија ми се не свиђа јер међународна заједница сматра да и у Италији постоји толеранција корупције и да су обични људи приморани да се крећу у тим оквирима.

Како објашњавате толику несразмеру између резултата у односу на уложено?

Између осталог, то је зато што се управо међународна заједница руководила културолошком теоријом, и што су политички подстицаји значили и да се ситуација у држави коју су градили прикаже као добра, задовољавајућа. Међународна заједница би требало да се суочи са својом одговорношћу о питању политичке инвестиције на Косову. У најмању руку, то дугује и својим грађанима, али и народу Србије. У мојој књизи нема објашњења политичких прилика и догађаја, већ је у првом плану подстицај међународне заједнице да прикаже ствари бољим, што је чинила како би оправдала своју интервенцију на Косову. Руководећи се слепо погрешним теоријама, припадници међународне заједнице на Косову нису сносили никакву одговорност. Тим пре што њихови претпостављени у Бечу, Берлину, Риму, Лондону, Паризу то нису ни тражили. Ови су стога радили оно што им је најлакше – писали су законе. А добро знамо да они нису били примерени и применљиви у држави коју су стварали.

Зашто је Еулекс радио тако лоше?

Питање које је остало без одговора, иако важно, може унеколико да разјасни понашање ЕУ у сферама под њеном контролом. Пре свега, зашто је дозволила Еулексу да ради тако доследно лоше? Ово питање је значајније од оног које се тиче интереса или брига које ЕУ има у вези са Косовом. Балкан је регион где се спољна политика Уније највише испољавала откад је створена и где је њен утицај највећи. Њена заједничка безбедносна и одбрамбена политика –ЗБОП, део њене заједничке спољне и безбедносне политике ЗСБП, рођена је поводом косовске кризе, делимично због ње; а Еулекс, ,,перјаница“ ЗБОП-а, имао је више службеника од 11 других мисија заједно. Зато је спољна политика ЕУ у суштини углавном политика према Балкану. ,Какву кредибилност би она имала да се бави кризама на Блиском истоку, у Африци, или Азији, ако није способна да реши проблеме у властитом дворишту? пита се публикација Института за стратешке студије Уније. Прошле деценије политика према Балкану сводила се углавном на политику према Косову, која од 2008. коинцидира са Еулексом и напорима да се обезбеди споразум о Северном Косову. Осим тога, Еулекс је важан подухват и када се посматра у односу на финансијске ресурсе који су уложени у њега. Према нашој процени, укупна цена за ЕУ и њене државе чланице недавно је премашила милијарду евра.

У књизи износите бројне доказе корупције и безакоња на Косову. Нажалост, толеранција корупције је ту у извесном смислу константа. Зашто?

Уверење да је косовска елита корумпирана, али да ће пре или касније постати државничка, по мом мишљењу логички је неконзистентно. Разлог је, једноставно, у томе што су корупција и незаконитост сувише широко распрострањени и што у њима учествује превише људи. Не би било превише нереално када би се руководили претпоставком да у корупцији и организованом криминалу учествује од 20.000 до 80.000 људи или један до пет посто становништва (од кључних личности организованог криминала које се често помињу у књизи а у које спадају политичари и пословни људи, па све до нижих државних службеника, власника радњи или чувара у магацинима за наркотике и оружје). Може се са сигурношћу претпоставити да би већина њих, уколико би се на овај сегмент становништва ригорозно применио закон, добила строге затворске казне и да би против њих били подигнути многобројни захтеви за одштету, јер данашњи систем управљања постоји од 1999. а корупција и организовани криминал су професионални, озбиљни злочини: они који се њима баве не чине то само једном већ више пута.

Питање владавине права једно је од значајнијих у вашој књизи. Како сте приступили овој теми?

У таквим околностима успостављање владавине права је немогуће, то јест ако политичка и економска моћ елите остане практично незауздана. Модел Карле Хоф и Џозефа Штиглица, који се заснива на углавном сличним претпоставкама, помаже да се разуме зашто. Укратко, установљавање владавине права имплицира високе ризике за богатство и личну слободу косовске елите и њених извршилаца, клијената и пословних партнера. Само широком амнестијом, формалном или неформалном, ови ризици би се избегли, осим ако амнестија није део споразума о предавању власти коју намећу снаге с довољно моћи да зауздају моћ елите. Свака предаја власти била би површна и елита би прихватила амнестију само да би осигурала већ стечене добитке и наставила са предаторском праксом, јер зашто би елита престала с том праксом уколико на то није приморана.         

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *