ВЕЧНА ТАЈНА ЛИЦА

Изложба Горана Ћетковића у Галерији „Сингидунум“

Пише Дејан Ђорић

Овај млади мајстор свестан је разлога поништења људскости у време опште зомбификације и (ауто)цензуре зване „политичка коректност“. Зато слику своди на тајну, несазнатљиво и неизрециво, што је довољно и ако отпадну сви други њени слојеви

Изложба слика Горана Ћетковића (Колашин, 1975). у београдској Галерији „Сингидунум“ (под називом „Гласови тишине“) у овом тренутку је међу најбољим изложбама у граду. Реч је о уметнику из традиције балканских барбарогенија, необичном ствараоцу, ван грађанског светоназора. Један париски познавалац рекао је „Ви са Балкана сликате само рат“, мислећи на стваралаштво Дада Ђурића, Уроша Тошковића и Милоша Шобајића. Тим ликовним и духовним одметницима, ратницима битке чије је поприште најпре људска душа, прикључио се и сликар Горан Ћетковић. Он зна да су прве а можда и последње технологије сликарство и оружје. Зебњу, страх и ужас, као исконска осећања, најбоље изражава људско лице и зато се овај сликар истрајно њиме бави. Стргнуо је маску са блазираног лика постмодерног човека и испод глобалног спектакла угледао древно лице патње и страдања. Он је сада тамо где би требало да буду свештеници, а где су некада били Христос и апостоли, ликовно саосећа са усамљенима, напуштенима и болеснима. Уместо да кити и улепшава стварност, да подилази публици дајући још један прилог академском типу стварања, а академизам је данас авангардизам, у својој духовној спелеологији запутио се у заумни простор недоумице, тајанства и неизвесности, у мрачне изворе људског. Они су вечно важећи, зато је Ћетковићево дело универзално, он слика лице света, а не само свет лица.

[restrict]

ЛИЦЕ ИСПОД МЕДИЈСКЕ ШМИНКЕ Уметник говори језиком биљке и звери, чудесним у време када је пралице света, стање човека суоченог са планином, шумом, ратом, невољом или са самим собом тешко открити. То се лице скрива испод медијске шминке, заплетени у сопствене самозадовољне техноигрице, отупели од утопије која пред неизмерним силама природе и случаја може да се распрсне у цивилизацијској катастрофи, савременици су изгубили осећај за исконско. Ћетковић их својим сликама трезни од мамурлука хедонизма и духовне палости, враћа их ка себи, изворном и вечном. Као и неки други Црногорци и динарци пита се има ли у грађанству још снаге за спиритуалне узлете, није ли цивилизација све поравнала? Зато нас суочава са дивљом, правом уметношћу, без оптерећења актуелношћу. Саливен из једног комада, он је поново не само у црногорском сликарству већ шире, на европском хоризонту, открио вечну тајну лица, не неког посебног или лепог, женског, какво је обично занимало сликаре, већ прастарог, оног које нетремице зури из таме векова. Њега не занима лепота нити ружноћа, већ древно и истинито, заборављено и прогнано из посттехнолошког света планетарне урбаности. Управо је зато његово остварење крајње актуелно јер се савремени човек суочава са кризом можда већом него иједном у пређашњој историји, а та криза са малим одступањима у виду оаза праве друштвене среће и мира бесни од праисторије до надисторије. Довољно је сетити се староегипатских или касноантичких описа чији писци тврде да живе у најгоре доба. Он је на другој страни од савремених графитера и компјутерских егоманијака, али и од класично схваћеног сликарства.

Овај млади мајстор свестан је разлога поништења људскости у време опште зомбификације и (ауто)цензуре зване „политичка коректност“. Зато слику своди на тајну, несазнатљиво и неизрециво, што је довољно и ако отпадну сви други њени слојеви. Ризик живљења дубоко је унутрашњи, изазове и препреке не поставља увек ђаво или комедијант случај, назовимо тако лепше судбинске запреке, већ сам човек, како каже Свети Павле. Ћетковић упорно открива пали, адамски лик човеков, унезвереног и уплашеног, баченог у страхотни свет, а то је тема од које је већина сликара побегла, поготово оних који би да се баве слатким реализмом. Удаљен од кича колико год је то могуће, сликар не даје предност ни неком посебном ликовном изразу; мешају се у његовом стваралаштву експресионизам и апстракција са снажном фантастиком. Уметник не жели да уђе у замке стила или манира, да припада било каквим историјскоуметничким одређењима. Слободан је и ствара у име слободе, али је то можда најтеже, обавезан је само себи, да не изневери планину или вука у себи. Зато се може рећи да слика прве и последње ствари, што значи вечне, зато је несавремен, али и крајње актуелан, његове плаве, кобалтне главе претварају се у свемир, како слови једна његова слика, јер је тајна људскости и људског лица неизмерна.

ЛИКОВНО ИСПОСНИШТВО На путу ка слици, што само значи ка себи, разоткрива суштинско, оно испод света, магично и опасно, али зато привлачно. Његово сликарство тражи храброст; можда некоме непријатне јер су брутално истините, ове слике отварају се према посматрачу чистим видом ликовности, за који уопште нисмо сигурни да ли је резултат дужег академског учења или првобитне неискварене даровитости. Самосвојна надареност руши запреке, поштује, како Леонардо да Винчи каже, само сопствену строгост. Сетимо се да је Дадо Ђурић цртао свој располућени а поетични свет на исти начин у средњој школи, на Ликовној академији и у Паризу. Строг јер је етичан, неискварен јер је надахнут, Горан Ћетковић врли је пример своје расе и племена, како би рекли стари писци, припадник народа који је дао неке од најбољих светских сликара и цртача новијег времена. Освојивши своју визију, открио је нешто чега други нису ни свесни а то је – тишина. Није реч само о можда патолошком природном феномену да се највеће експлозије у васиони, распрскавање сунаца, догађају у апсолутној тишини, јер тамо где нема атмосфере, где је највећи вакуум нема ни звука, нити о чињеници да је само један француски научник у деветнаестом веку предвидео да ће главни проблем у будућности бити бука. Сликар је отворио питање тишине, ма шта то значило, можда и само чињеницу да је највећи део историје сликарства и вајарства настао монашки посвећено, у тишини и осами атељеа. Тишина и усамљеност која, како један од наших најбољих неуропсихијатара др Јован Букелић каже, не мора увек да буде патолошко стање, тишина и усамљеност као крепљење, лек, спас из савремене буке и беса, потрошачке помаме, натапају ова платна. Тако сликар води посматрача у неизвесни али истинити свет, где још има осећања, детињства, идеја и тајанства – где је ризик живети јер је живот духовна авантура, а не принуда у постмодерном планетарном концлогору. Кажемо натапају, јер код Ћетковића са лица цуре боје. Није реч о техници цурења, drippingu из надреалистичке и естетике њујоршке школе апстрактног ескпресионизма, Макс Ернстовом и Полоковом сликању помоћу цурења боје из кантица. Код овог младог ликовног испосника, сликара Робинзона, боје цуре са ликова јер су они као Гигерово ванземаљско чудовиште Алиен влажни, то није зној неке тешке муке или бале из разјапљених чељусти звери. Не знамо да ли Ћетковић слика ликове или личности, то је код њега тешко утврдити, али поједини од њих су влажни као да долазе из пећине, као да су угледани у првим водама, на дну зачараног језера, Вучјег дола или Луциферовог бунара, одакле им предстоји уздизање ка светлости и слици.

Ево, дакле, мајстора из митског завичаја, из рајске и паклене Црне Горе, у којој се спајају опори, мирисни и замамни сунчани Медитеран са месечевим планинским кршем. Ево сликара који верује у сликарство и не чини ништа осим што се враћа ка изворном, ево човека.                

[/restrict]