УПОЗОРЕЊА КОЈА НИКО НИЈЕ ЧУО

Далековидост твораца филмова Потомци и ТВ мрежа

Пише Владислав Панов

Чувено остварење ТВ мрежа (снимљено и дистрибуирано пре нешто више од четири деценије) и мало мање славан, али и те како цењен и важан филм Потомци од пре десет година имају јединствено успешно антиципирање врло значајних момената у нашој цивилизацији. До те мере да делују као савременици, који, храбро илуструју, па и критикују, текуће проблеме, неправде и катастрофе у свету. Као да су документарци снимљени пре неки дан…

Два филма из прошлости боље „живе“ данас него у време када су настали. У смислу да су у премиси, па и већини кадрова, дочарали стварност света у коме сада живимо застрашујуће детаљно, брутално реалистично и до очајања безнадежно. Али не само да нико није схватио озбиљно њихов упозоравајући садржај већ су неки детаљи из њих имали управо супротан, негативан утицај. Њихове су сцене као копиране од зла нашег света. Послужиле су као инспирација! Говоримо о рекло би се пророчким филмовима ТВ мрежа (снимљен и дистрибуиран пре нешто више од четири деценије) и Потомци од пре десет година. Оба имају вансеријски успешно антиципирање врло значајних момената у нашој цивилизацији. До те мере да делују као савременици, који храбро илуструју, па и критикују, текуће проблеме, неправде и катастрофе у свету. Можда је још једино штиво Џорџа Орвела било до те мере пророчки успешно у предвиђању лошег развоја људских односа и уопште западне цивилизације. Али када је реч о филмовима, поменута два су далеко испред конкуренције, чак и оних смишљено ствараних не би ли предвидели будућност. Иако аутори ова два остварења можда нису имали ту намеру, она им се тако жестоко и успешно омакла да делују као да су настали уз помоћ видовњака.

[restrict]

Љут сам као сам ђаво …

Да пођемо од старијег и успешнијег. Чувена ТВ мрежа Сиднија Ламета из 1976. године, добитник четири Оскара и бројних других награда, важи за један од најбољих филмова свих времена. Како у којој анкети или вредносним лествицама ствараним од струке, критике или укуса публике, овај филм је од свог настанка до данас увек успевао да буде међу сто најбољих у историји, заправо чешће је био знатно боље рангиран. Најгрубље речено, ТВ мрежа се унела у компликовану реализацију представљања бруталних односа на једној америчкој телевизијској мрежи нудећи у оно време фиктивну причу о полуделом водитељу чија се ментална катастрофа искоришћава, кажњава и опет експлоатише зарад гледаности. Он (животна улога убрзо преминулог Питера Финча коме је заслужено Оскар за ову улогу додељен постхумно) згађен од лажи, глупости, прљавштина, примитивизма, корупције, безобзирности својих колега како међу собом, тако и према публици, одлучује да очајнички скрене пажњу на све те и многе друге проблеме тако што ће се убити уживо, пред камерама у својој последњој емисији. Када, међутим, накратко одустане од ове идеје, он је замењује ролом „дежурног лудака“ без обзира, без длаке на језику и жеље да гледаоцима подилази дотадашњим подразумевајућим улепшавањем стварности или напросто лажима. Његов мото постаје реченица, данас међу десет најефектнијих филмских реплика у читавој историји покретних слика: „Љут сам као сам ђаво и нећу више то да трпим“! ТВ мрежа је овим буквално бојним покличем њеног главног јунака у то време (друга половина и сам крај седамдесетих година прошлог века) поставила позорницу модерне телевизије. Али не, наравно, у позитивном смислу. Иако је Финчов јунак истински херој и позитиван лик, телевизијски герилац против безобзирног естаблишмента, његова је појава злоупотребљена у времену које је претходило данашњој извитопереној антиреалности и потпуној неправичности глобалистички пласиране ТВ стварности. Орвеловске у сваком смислу. Ламетова ТВ мрежа била је далеко ближа сатиричном штиву него озбиљној драмској критици тадашњег америчког друштва у коме су медији дигли руке од било чега продуктивног и позитивног зарад добре гледаности. Све се мери рејтингом. И како он одузима бодове продуцентима, тако се и мења судбина, односно значај главног јунака. У филму је сатирично и наизглед храбро фиктивно показан унутрашњи механизам лажи ударних медија умотан у морање да се увек буде исплатив. Као резултат тога програми ондашње телевизије постају поприште бездушне битке за опстанак (рејтинг) у којој је све дозвољено. Па и пожељно. Четрдесет година пре данашњег одвијања исте такве битке на малим екранима и то не само америчке телевизије већ и било које друге (набрајање сличности са нашим телевизијама би сигурно одузело сав простор ових новина). Али две се кључне пророчке секвенце тако жестоко забијају у срце данашњег гледаоца да он остаје у потпуној неверци. Једна се тиче јасно видљивог зачетка премисе глобално присутне антицивилизацијске тровачке и тужно деградирајуће „забаве“ коју знамо под називом „ријалити телевизија“. Њен се корен запатио управо у овом филму када је агресивна и болесно амбициозна продуценткиња (без сумње најбоље издање чувене Феј Данавеј) шоуа у коме је лик Питера Финча главна звезда препознала „квалитет“ ове врсте ТВ забаве, па понудила шефовима програм у коме ће се емитовати стварне терористичке акције извесне Екуменске ослободилачке армије! Не само да је постављена премиса онога што данас постоји као најкомерцијалнија понуда ТВ забаве већ је филм о истом трошку успео да буде фасцинантно видовит показавши поменуте ослободилачке терористе како пљачкају банку и ту своју акцију снимају камером! Звучи, дакако, болно препознатљиво. Која терористичка акција данас пролази без снимања њихових поносних злодела од стране управо оних који их чине? Па и они славе жељни аматери-криминалци имају прилике за својих пет минута светске популарности постављајући своје лудило зла на ултимативној свенародној ријалити телевизији званој „Јутјуб“. Све је то део потприче ТВ мреже. Најава, антиципација, подстицање, провокација или инспирација, овај је сатирично-осуђујући, у то време имагинарни, па и фантастични, негативни правац могућег развоја телевизије и деградације људског духа управо оживео у нашој реалности. Можете набројати десетине емисија највеће гледаности што цветају баш на плодном ткиву измишљеног црнила ТВ мреже, а које то најцрње црнило и дегенерисање вредносног система ове цивилизације данас сматрају уобичајеним и сасвим прихватљивим. За четрдесет година су најгрознија предвиђања једног филма смишљеног да критиком и сатиричним цинизмом некако предупреди овакав негативан развој модерне телевизије постала не само реалност већ и неопходност. Лик који је играла Феј Данавеј у време приказивања ТВ мреже био је најгрознији пример бездушне амбиције једне пословне жене, дијаболично безосећајне, нечовечне, брутално саможиве и потпуно неспособне за било какво позитивно људско осећање. Као таква она је у том моменту филмске историје израсла у најпоганији негативни женски лик на великом или малом екрану. Данас се мултипликовао у небројеним варијацијама и издањима пригодним свим културама и друштвима. Метастазирао је у све средине и чак постао веома пожељни модел понашања савремене, „ослобођене“, пословне жене. ТВ мрежа је, ето, и то предвидела, а добрим је делом, иако вероватно сасвим хотимично, то инспирисала. У сваком случају, вишеструки је инспиративно-пророчки учинак овог филма сигурно јединствен у историји филма.

Свет после дебакла демократије

Остварење мексичког аутора Алфонса Куарона Потомци (Children of Men), снимљено пре мало више од десет година, ослоњено делом на штиво енглеске књижевнице Ф. Д. Џејмс, у успешном предвиђању извесних варијанти развоја модерне цивилизације отишло је прилично успешно и далеко, али у сасвим другом правцу од ТВ мреже. Потомци су такође од струке, критике и публике хваљено СФ остварење, мада од публике накнадно пошто је у иницијалној дистрибуцији био углавном несхваћен и ваљда зато од неопходне већине заобиђен, па је завршио као озбиљан финансијски промашај. Његова радња се дешава крајем следеће деценије, а као да се одвија управо сада. Оно што је била тек мрачна филмска фикција могуће стварности тужно је присутно у све више до јуче поносно напредних држава западне демократије. Јер у филму, као позорница за одвијање приче, постоји свет у коме се види потпуни дебакл те демократије. У њему је Велика Британија заправо, иако у потпуном хаосу и у чељустима једино још барем колико-толико функционалне брутално милитантне силе, приказана као последње упориште цивилизације (отуд, намеће се закључак, њено правилно и правовремено данашње напуштање Европске уније као да је посредно наговештено и оправдано). У сваком случају, Острво је постало последње прибежиште за добар део онога што је остало од цивилизованог света, због чега у њу хрли све више избеглица. И како их Британци прихватају? Готово исто као и данас, односно као што ће се врло брзо чинити: придошлице пребегле од пакла колабирајућег света доспевају до врата британског спаса, где су спречени да уђу и уместо у спас доспевају у кавезе избегличких логора. Једина је разлика што је стварност одлучила да у тим логорима данас буду избеглице из Сирије и блискоисточних земаља које гута пламен „демократских промена“, а у филму су придошлице разноликог састава мада се, занимљиво, из кавеза чуо само вапај на српском и хебрејском језику! По Лондону, на чијим је улицама Куарон заиста снимао, експлодирају бомбе, власт је оптуживана за њихово подметање, јављају се наводне или стварне терористичке организације, у току је неколико револуција и контрареволуција унутар сваке од њих како против режима, тако и међу њима, из вести и на разне друге посредне начине сазнајемо да је колапс настао као резултат бројних разарајућих друштвених и природних процеса, али се аутори приче нису определили ни за један преовлађујући узрок чиме је аутентичност заплета још више појачана, а његова дуговечност потпуно сачувана. Иако је суштина приче на другој и од могућег реалног збивања заиста далекој равни (заплет се окреће око судбине света у коме већ скоро две деценије није рођено ниједно дете јер су жене напрасно и необјашњиво постале стерилне), позорница на којој се одвија тај фантастични заплет је толико препознатљива у нашем свету да гледање Потомака данас представља застрашујуће, готово до документарног реализма актуелно искуство. Крцат у међувремену мноштвом нових доприноса такозвани огранак фантастичног филма који називају дистопијским (радња се одвија у разореном и опустошеном свету) својевремено је добио овим остварењем један од најважнијих састојака и најупечатљивијих у сваком погледу, а посебно када се посматра из актуелне перспективе – готово све што чини његову визију будућности сада је наша до најситнијих детаља у пракси доказана горка реалност.

Оба су ова филма погодила у мету бавећи се могућим аспектима будућности које би ваљало заобићи како не би постали неизлечиво болесно друштво. А управо смо то постали. Телевизијски, социјални и уопште цивилизацијски кошмар из ТВ мреже је стално присутан на нашим малим екранима и у болно зараженом ткиву овог света, а тешка дистопија постцивилизацијског хаоса и растакања свих моралних кодова који су чинили дојучерашње вредности људског друштва приказана у Потомцима убрзано постаје свакодневица у све већем делу планете. И мало нам вреди што су аутори ових филмова били тако далековиди и успешни у предвиђању надолазећег зла. Нико их није озбиљно схватио. И још увек то нико не чини.               

[/restrict]