Супституција сећања

Драгомир Антонић 

Обичај или неки догађај из историје не може да се заборави или избрише из колективног памћења сем уколико се не примени метода замене или преименовања. Тако је уместо прославе  мајског дрвета и Ђурђевданског уранка наметнут Дан рада

Христос анести одјекивало је на острву Крфу у поноћ на Васкршњу недељу. Христос васкрсе изговарали су Срби, а било их је много, који су на главном градском тргу, делом претвореном у парк, чекали долазак пламена из Јерусалима, упаљеног од Духа Светог. Христос анести изговора митрополит са Крфа, а одговор стиже из десетине хиљада грла присутних. Свеће упалисмо једни од других и цео трг би обасјан светлошћу, у славу Сина Божјег Исуса Христа. Празник Васкрсења је стигао на радост свих хришћана и људи добре воље.

[restrict]

СВЕТЛИ ИЛИ ИСТОЧНИ ПЕТАК Данас је Светли или Источни петак. Први петак после Васкрса слави се у многим нашим крајевима. Светли је зато што је у Светлој недељи. Источни, јер је то посебан петак када се не само мрси – има и других трапавих петака кад се мрси – али овај је посебан јер нас упозорава да и у данима блаженства не заборавимо онога који је страдао ради нашег спасења.
Важно је стално понављати колико је сећање, појединачно и колективно важно. Памтити, не заборављати и сећања преносити на потомке порука је сваког православног или народног празника. Традиција је наша будућност – много пута је речено и написано. Без сачуване традиције нема будућности. Ко заборави прошлост, она му се понови, рекли су одавно мудри људи.
Ми, Срби, у односу на свет, практично смо шачица јада, али нисмо нити мали нити слаби. Увек ове речи ваља себи и својим потомцима понављати. Нису ни други многобројни, нити силни како воле да се представљају.
У свету лажи лако је лагати и покушавати друге уплашити. Давно је још Езоп објаснио изреку коју је моја генерација учила у гимназији: Hic Rhodus, hic salta!
У Езоповој басни говори се о човеку који се хвалио како је на Родосу скочио толико далеко као што нико није пре њега и да зато има бар два сведока. На то му неко рече: Чему сведоци! Ту је Родос, ту скочи!
Претерано показивање мишића обично се олупа о главу оном коме је памет у мишићима.
Избрисати неке делове историје из колективног памћења, сопственог, српског, народа често је дириговано са стране. Увек са стране оног који је неподопштину, злочин или недело у неком тренутку учинио према Србима. Немцима данас не одговара сећање на злочине које су над Србима чинили током Првог и Другог светског рата. Стрељати сто Срба за једног убијеног Немца нешто је што би данашњи Немци желели да забораве. Не значи да у неком тренутку не би учинили исто, али сад би да се злочин и наредба о стрељању забораве. Важно је да Срби забораве немачки злочин.

ПРЕИМЕНОВАЊА Слична матрица се понавља и данас са НАТО злочинима. Април и мај 1999/7507. године били су месеци гнусних злочина које су евроунијатске и НАТО демократије чиниле над Србима. Данас им не одговара сећање на Милицу Ракић, Сању Миленковић, убијене раднике РТС-а, помор у Алексинцу, бацање касетних бомби на пијацу у Нишу, путнички воз у Грделичкој клисури, пешачки мост у Варварину на православни празник Тројице. Злочина је било безброј и зато ваља Србе што пре натерати да из забораве.
На Филозофском факултету у Београду, на Катедри за етнологију, учило се да обичај или неки догађај из историје не може да се заборави или избрише осим насиљем и методом супституције, заменом или преименовањем обичаја, односно догађаја. Супституција се спроводи у случају кад је неки обичај укорењен и не може се избацити из колективног памћења. Онда се он једноставно преименује. Има много примера у историји, али навешћу само два.
Први је прослава од памтивека мајског дрвета, односно долазак пролећа. Хришћанска црква га је преузела под именом прославе Светог Ђорђа, народ га прихватио као Ђурђевдан, тзв. владари света од њега су направили Први мај и наметнули робовима – радницима као сопствени празник. Ко се данас сећа мајског дрвета или Ђурђевданског уранка? Други пример, старији се сећају, јесу социјалистичке славе које су биле замена за сеоску славу или заветину.
Грађанске шетње које се данас одвијају по градовима у Србији подсетиле су ме на градиво с факултета. Чини се, бар мени, да је суштинска порука шетњи управо замена догађаја: Заборавите НАТО убијање! Кроз две године ће се навршити 20 година од геноцида у континуитету који је НАТО чинио над становништвом Србије и Црне Горе. Да се злочина не бисмо сећали, хајде да у исто време организујемо нешто друго. Уместо да памтимо НАТО злочин, ми се можемо сећати како смо шетали с пролећа 2017/7525. године.
Не заборавимо Србе хероје које злотвори држе заточене у хашком и другим евроунијатским казаматима. Памтимо, Срби. Ми смо жртве. НАТО је ратни злочинац.

[/restrict]