Султанови плодови гнева

За „Печат“ из Берлина  Мирослав Стојановић

Нескривени шок на немачкој политичкој и медијској сцени: За Ердоганов радикални, и аутократски, уставни пројекат изјаснила се, пркосно и осветнички, већина „немачких Турака“, (углавном) припадника „треће генерације“, људи који су рођени и одрасли у Немачкој, док је у најважнијим турским градовима, Анкари, Истанбулу и Измиру „султан“ доживео пораз

То што ће Реџеп Тајип Ердоган од председника постати „изабрани султан“, држећи практично све чврсто у својим рукама, добрим делом би требало да захвали – Немачкој.

Губитник у највећим турским градовима – Истанбулу, Анкари и Измиру – тријумфовао је у великим немачким градовима. За најрадикалнију уставну промену у Турској у последњих сто година, прелазак из парламентарне демократије у председнички систем с енормним надлежностима и овлашћењима које се дају шефу државе, изјаснило се готово две трећине (прецизније: 63, 2 процента) „немачких Турака“. Чињеница која је, добрим делом, утицала на коначан исход изјашњавања: право гласања на турском референдуму у Немачкој, где живи многобројна турска заједница, имало је (око) милион и по људи, више него у било којој другој земљи осим матичне.

[restrict]

Питања без одговора Нису, истина, сви у недељу изашли на биралишта, у организацији дванаест турских конзулата у великим градским центрима и амбасаде у Берлину. Била је то, међутим, неспорно и (не)очекивано снажна потпора Ердогану која је изазвала нескривени шок на овдашњој политичкој и медијској сцени. Грозничаво се трага за одговором како је уопште било могуће да се, у толиком проценту (у неким градовима, као на пример у Есену, чак близу осамдесет одсто!), људи који су овде, у Немачкој, рођени и одрасли, који су „профитирали од овдашњег социјалног система, демократије и правне државе“, изјасне за „властодршца који разара демократске институције“ и практично „заводи диктатуру“.

Доста је оних који су, тумачећи овакав исход, реско закључили да је „пројекат интеграције“, очигледно и неопозиво, доживео крах. Један од оних који су „успешно интегрисани“ у немачко друштво, угледни и успешни немачки новинар (индијског порекла) Хаснаин Казим, дугогодишњи „Шпиглов“ дописник из Истанбула, док му није одузета акредитација, покушао је да објасни и протумачи „необично држање и понашање“, у овом конкретном случају, „немачких Турака“.

 

Необјашњив парадокс Јесте болно, али би се морало рећи: не може се бити за један аутократски систем, за увођење смртне казне (један од Ердоганових будућих, можда опет референдумских, приоритета), за хапшење новинара критичких ставова, за уцењивање политичких конкурената, а у исто време се жалити како ниси прихваћен, с немачким држављанством, у немачком друштву. То не иде, примећује Казим у „Шпигловом“ он-лајн издању, уз опаску да то говори о неуспеху интеграције и констатацију да „кривица за то не лежи само на Немачкој“.

„Шпиглов“ новинар, коментаришући чињеницу да се „јасна већина“ турских гласача у Немачкој изјаснила за Ердоганов „аутократски председнички систем“, чиме је утицала на коначан исход, с обзиром на то да је резултат гласања у Турској веома тесан, упозорава на очигледан парадокс: иако живе у демократији, у слободи и сигурности, ови људи су гласали за „укидање демократије у Турској“.

Откуд, заиста, то? Многи који су се изјаснили за „аутократски председнички систем“ у Турској тврде да у Немачкој нису „добро третирани“, да се осећају као странци, иако су овде рођени и цео живот ту провели. Гласали су „из пркоса“, а тај пркос појачала је овдашња жестока медијска и политичка кампања против Ердогана. Уз сав респект, споменути „Шпиглов“ репортер нема разумевања за такво држање „немачких Турака“: понашајући се осветнички, овим су „пуцали у сопствену ногу“.

 

Зaбране као бумеранг Остало је, међутим, још „много загонетки“ и питања, кад је реч о референдумском изјашњавању „немачких Турака“, на које овдашња јавност (још) нема одговора. Једно је пак очигледно: Ердоган је политички профитирао од „вербалног рата“ с Европљанима, посебно с Немцима и Холанђанима, дакле у земљама где су онемогућавали његове министре и страначке прваке, укључујући и самог турског председника, у агитовању и анимирању Ердоганових присталица. Изједначавајући те забране с „нацистичким методама“, турски председник је отворено претио Европљанима, узимајући, у завршници кампање, посебно на нишан немачку канцеларку.

Да је „султан“ заиста профитирао убирајући плодове гнева испољеног према европским земљама, и гнева његових земљака у њима, којима је, пркосно, уливао осећање да су „неко и нешто“, да треба да буду поносни и горди што су Турци, показују подаци да је управо тријумфовао тамо где је „изливено много жучи“: у Белгији, Холандији, Аустрији и Немачкој. За разлику од ових земаља, суочио се с поразима у Сједињеним Америчким Државама, одакле су му хитро стигле честитке (Доналд Трамп, лично), и арапским земљама, где се већина, преко осамдесет одсто(!) изјаснила против „Ердоганове деспотије“.

 

Канцеларкина програмирана обзирност Немачки аналитичари су ову чињеницу покушали да објасне и на следећи начин: немачки Турци воде порекло из „провинцијалне“ Анадолије, они у Америци су припадници образованије „касте“, а у арапским земљама (конкретно Уједињени Арапски Емирати) заузимају, махом, утицајне и челне позиције. 

Очигледно у страху од могуће освете, и од одустајања од „мигрантског дила“, Меркелова се понашала према Ердогановим „отровним стрелама“ наглашено обзирно и уздржано: поновно отварање избегличког вентила, који се налази у Ердогановим рукама, с новом „мигрантском поплавом“, дошло би у најгоре време, пред изборе за Бундестаг, и сасвим сигурно, дефинитивно потопило њене шансе да освоји (рекордно) и четврти канцеларски мандат.

Остала је још једна стрепња: да се оштра подељеност турског друштва, која се, драматично и драстично, показала и на референдуму, с напетостима које прете, не прелије и у бројну турску заједницу (више од три милиона људи) у Немачкој, с непредвидивим последицама не само за политичку атмосферу у земљи него и за њену безбедност.     

[/restrict]