Стварање лажних идентитета

Историјски препород Белорусије и Украјине

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

И у Белорусији и у Украјини последњих година интензивиран је тренд производње нове историје ради стварања нових нација које идентитет траже у свему што није руско, па чак ни словенско

Крајем фебруара, упознавши се са предлозима кандидата за државне награде за достигнућа у науци 2016. године, председник Белорусије Александар Лукашенко обратио је пажњу, како извештавају тамошњи медији, на радове из циклуса „Извори белоруске државности: Полоцка и Витебска земља током IX–XVIII века“. Директорка Центра археологије и древне историје Белоруског института историје Националне академије наука Олга Левко, која је била присутна састанку, објаснила је председнику да је „белоруска државност почела да се формира средином IX века, стварањем Полоцког књажевства и чак када су те земље ушле у састав Великог литванског књажевства и Речи Пасполите, развијала се аутономно“. Лукашенко је потом изјавио да ове нове моменте, до сада непознате, о формирању белоруске државе, обавезно треба унети у уџбенике. „Треба унети у умове наших људи истину. Ако овде и има каквог национализма, онда је то здрави национализам“, нагласио је белоруски председник.

[restrict]

НАЦИОНАЛНО ТУМАЧЕЊЕ ПРОШЛОСТИ Полазећи од ових информација бројни белоруски медији закључили су да ће се ускоро појавити уџбеници из историје са елементима националистичког тумачења прошлости Белорусије. Зато је важно питање у чему се разликује то ново тумачење историје у односу на постојеће?

Прво, уноси се етничко дистанцирање Белоруса уз помоћ нове историје од Великоруса и Малоруса (Руса и Украјинаца). Друго, тврди се да Белоруси нису Руси и Словени, већ да имају балтичко порекло, то јест да су Белоруси или Балти или Словени који су помешани с Балтима. Речима режимског историчара аматера Вадима Деружинског, „Белоруси су Западни Балти, а Руси и Источни Украјинци – словенизовани Финци“. Исти аутор тврди да је Полоцко књажевство било независно од Кијевске државе, те је јасно да није могло бити у саставу Старе Русије.

Међу белоруским националистима, али и властима, популаран је историчар Владимир Орлов, који назива општеруску светитељку Јевроснију Полоцку „знамењем борбе Полочана за независност“, а наручени од ње престони крст „симболом старе државности Белоруса“. Нови белоруски историчари тврде да је Велико литванско књажество било заправо белоруска држава, а не литванска како тврде стари историчари. Према томе, када су ратовале Литванија и Москва, то је био рат Великоруса (Московљана) и Белоруса (Литванаца). Главна победа белоруског оружја у том периоду био је тријумф уједињених војски Великог литванског књажевства и Краљевства Пољске у бици код Орше, 8. септембра 1514. године.

Године 1995. објављена је књига историчара Генадија Сагановича „Непознати рат 1654–1667“ у којој описује наводни геноцид Московљана над Белорусима, а који се сада не само уноси у уџбенике него и медијски популарише као „руска окупација и геноцид над Белорусима“.

Суштина „новог тумачења историје у Белорусије“ је произвести Русе у вечне непријатеље Белоруса“, чему служи и тумачење догађаја као што су „Пољски устанци 1794, 1830–1831, 1863, који сада бивају препознати као „устанци Белоруса“ против „крвавог царизма“. У новој историји чак се и догађаји повезани са Првим светским ратом тумаче другачије. Наиме, квислиншка творевина Белоруска Народна Република, коју су формирали Немци на окупираним територијама, добија ореол светиње и „великог постигнућа белоруских државника“, јер се тумачи као резултат „демократски спроведеног референдума“. Иако та „држава“ није имала своју армију, а ни локалне органа власти, као ни судски и финансијски систем, она је постала узор и идеал белоруских националиста.

Нова историја Белорусије, такође, оправдава колаборационисте за време Другог светског рата. Тако је већ помињани аутор Владимир Олов написао други књигу „Имена слободе“, где је сабрао кратке биографије људи „који ће живети док живи Белорусија“. Наиме, у књизи је сабрао све издајнике, па су у позитивном светлу приказани и руководилац антисовјетског покрета за време Другог светског и неколико година после завршетка рата Михаил Витушко, ту је у сарадник Абвера и лидер Белоруске независне партије Винцент Годлевски (иначе Пољак). У књизи се хвали Франц Кушељ, командант колаборационистичке војне јединице „Белоруска локална одбрана“, па Борисов Станислав Станкевич (такође Пољак) који је у то време покушао да створи нову историју Белоруса, при чему се прећуткује да је овај издајник морао да напусти Белорусију доласком Црвене армије због сарадње са нацистима и учешћа у истребљивању белоруских Јевреја.

Слична митологија детаљно се разрађује и у недавно објављеној књизи Всеслава Зинкјевича (и он је Пољак) „Несвјадомаја – историја Беле Русије“. Нажалост, то нису једина повесна дела која белоруску историју приказују на основу лажних, чак грубо и неспретно фалсификованих или погрешно тумачених чињеница и догађаја. Белоруске историчаре, као и добронамерне људе, забрињава подршка власти оваквим фалсификатима.

НОВИ УНИЈАТИ Познати белоруски филозоф, раније и заменик директора Информационо-аналитичког центра при администрацији председника Лукашенка професор Лев Криштапович из Минска данас се бори против фалсификовања белоруске историје. Према Криштаповичу све је почело током  XVIII–XIX века, када је Белорусима наметнута унија (признавање папе за врховног поглавара, уз задржавање византијске литургије). Унија је фактички уништила западноруско (тако се некада називала Белорусија – Западна Русија) племство. Од тада отпор унији и римокатолицима пружао је обичан народ, али не и племство. Иако је унија побеђена, остале су идеје и методологија унијата које се сада представљају као белоруске.

Јуриј Болдирев је учествовао на научној конференцији „Научни, православни погледи на лажна историјска учења“ у организацији Руске академије наука и Фонда Светог Василија Великог, а свој рад је посветио фалсификатима историје у украјинским уџбеницима. На почетку Болдирев наглашава да је методологију писања уџбеника у Украјини прописало надлежно Министарство просвете почетком 90-их година, а то значи да се морало писати (иначе надлежна комисија не усваја као важећи уџбеник) о томе да су Украјинце угњетавали прво Татари, затим Литванско књажевство (које Белоруси присвајају), затим Речи Пасполита (Пољаци и Литванци, односно по новој белоруској историографији Белоруси), затим руски цареви и на крају руски комунисти (иако је у СССР било мноштво утицајних политичара управо из Украјине, Хрушчов на пример). Тек са новом влашћу „самосталне“ Украјине народ је добио слободу!

Што се тиче Другог светског рата, аутори украјинских уџбеника историје тврде да је Украјина била арена борбе две тоталитарне државе: СССР-а и Немачке, а да су истински борци за слободу Украјинаца били партизани Ковпака и УПА – Украјинска устаничка армија, која је дејствовала од краја 1943, углавном  на територијама где живе унијати (грко-католици), а дефинитивно је поражена 1949. године. Овом армијом је командовао Роман Шухевич, који не само да је био сарадник нациста већ је учествовао у масовном убијању Јевреја и руског становништва у Украјини. Совјетске власти су га ликвидирале 1950. у околини Лавова. Почетком априла 2015. Врховна рада је борце УПА рехабилитовала, давши им статус бораца за независну Украјину, а преживелим борцима пензије и друга права која им припадају. Председник Украјине Петро Порошенко тај закон усвојен у Ради потписао је 15. маја 2015, чиме је унијатска армија дефинитивно рехабилитована и приказана као ослободилачка.

Но ово није једини фалсификат. Наиме, сва борба Црвене армије (Први, Други, Трећи и Четврти украјински фронт) приказана је као борба Украјине за независност од Немачке.

За овог аутора много опаснија је историја коју уче украјински ђаци и студенти, а тичу се периода IX–XIХ века, јер нема живих сведока, њихових мемоара, споменика, докумената, а тврдње су засноване на крајњој субјективности. Тако се пропаст Кијевске Русије (у овој држави кодификован је руски језик, примљено православље, формирана прва руска држава итд.) уопште не обрађује, а подела кијевске елите (једни су отишли ка Галицији, други ка Москви, трећи су остали) не спомиње се. Само се каже да је Данило Галицки формирао државу под именом (које није записано ни у једном документу) Русија-Украјина. Остала борба Руса за ослобађање Кијева од Татара, Пољака, Турака итд. представља се као „напади Москаља“. Реално јединство руског света тог времена се прећуткује. Закони које су доносили руски кнежеви (такође и великог кнеза кијевског Јарослава Мудрог – „Руска правда“) једноставно се преименују у „Украјинска правда“, иако је топоним Украјина новијег датума, док се сама Украјина од 1917. године звала Украјинска Совјетска Социјалистичка Република (скраћено – Украјина), а потом је у неколико таласа започета украјинизација становништва.

Наравно, највећи талас украјинизације догађа се с доласком на власт у Украјини Виктора Јушченка (2005). Од тада украјински идеолози настоје да све историјске догађаје, а посебно оне повезане са Руском империјом, прикажу као борбу европске Украјине са азијском Москвом, при чему се етнички фактор уводи у „научну апаратуру“, а не религиозни-православни, иако стварност у то време није познавала ни Украјинце ни Белорусе. Другим речима, све се тумачи ретроактивно и из садашње идеолошке перспективе и интереса.

КЊИЖЕВНИЧКА АВАНГАРДА Кијевски руски клуб спровео је истраживање о томе ко фалсификује историју у корист украјинског национализма, односно преко такве историје распаљује русофобију и ксенофобију. Интересантно је да све почиње од књижевника, а тек потом „штафету“ преузимају (псеудо)историчари. На челу је унијата (грко-католик), постмодерни украјински песник и писац Јуриј Андрухович из Ивано Франковска. Аутор је неколико романа у којима је створио негативне ликове Руса. Други је такође књижевник и историјски публициста (без научног звања) Виктор Белински. Такође унијат, који је у својим делима фалсификовао етничко порекло Великоруса (по њему потичу од Источних Финаца, тј. за разлику од Украјинаца немају словенско порекло). Следи Јуриј Шилов, археолог, који је одустао од одбране докторске дисертације у Москви на универзитету Ломоносов, аутор је „Трипољског мита“ украјинског национализма. Шилов је дао крила украјинском национализму тврдњом да светска цивилизације потиче из Трипољске културе која се развија на десној страни данашње Украјине (у односу на ток реке Дњепар која државу дели на леву и десну страну). Ту је наводно постојала држава Арата од које је почела светска цивилизација. Тврдње Шилова не прихвата већина озбиљних археолога и историчара, али их прихватају политичари. Украјински историчари тврдње Шилова оцењују као „плитке“, а хипотезе као легенде под маском историјских концепција. Други пак тврде да су Шилове тезе „фантазија“, а његову најутицајнију књигу „Праотаџбина аријеваца“ називају „забавном белетристиком“. Ипак, Шиловљеве тврдње се налазе у украјинским уџбеницима.

На списку клуба је и Татјана Таирова Јаковљева (што јој је псеудоним, јер се ради о држављанки Русије), стручњак за Мазепу (Иван Станкович Мазепа, 1639–1709) који је под својом влашћу у једном моменту ујединио леву и десну страну Малорусије, данашње Украјине. Борио се против Петра I, на страни Швеђана (1709). После пораза Швеђана побегао је Турцима, где је и умро. Био је носилац пољске националне идеје, а данашњи украјински историчари га славе као првог ујединитеља Украјине. Следе Леонид Зализњак (археолог и историчар), који се преквалификовао у политиколога (отац и мајка су му били прогнани за време СССР-а у Сибир као „непријатељи народа“), а у његовом делу се осећа мржња као водиља у научној делатности. Ипак, критикује „Трипољски мит“ као штетан за украјинство. Следећи је Станислав Куљчицки, знаменити совјетски историчар, који је 1991. прешао на изразите националистичке позиције. Куљчицки је проширио „мит о глади у Украјини“ (гладомор – убиство глађу) на геноцид над Украјинцима који су извели Руси под маском комунизма (иако чињенице говоре да је у то време од глади највише страдало становништво које се изјашњавало као Руси). Такође, много је урадио на рехабилитацији и хероизацији украјинских колаборациониста током Другог светског рата, а посебно припадника ОУН-УПА (Организација украјинских националиста и Украјинска устаничка армија). Ту је и Николај Жулински, некада престижни совјетски писац, а потом националистички књижевник и политичар који се бавио сфером културе. Био је идеолог обојене револуције и језичке украјинизације и потискивања руског језика из официјелне сфере. Виктор Василенко правник, дипломата и политичар националиста, формулисао је правно-историјски мит о гладомору као геноциду над украјинским народом, за шта је оптужио Русију. Следећи је Американац Мајнс Џејмс, који је дошао да живи у Украјини, где је и умро. Бавио се ширењем мита о гладомору у Украјини и САД као геноциду Руса над Украјинцима, при чему је све ово користио као оружје против СССР-а, касније Русије. Ту је и Александар Драбинко (о коме смо у „Печату“ писали), викарни архиепископ Украјинске православне цркве Московског патријархата, лидер аутокефалиста и екумениста. Развио је јеретичку концепцију кијевоцентризма („кијевска идеја“) као основе за аутокефалност цркве у Украјини а као противтеже доктрине „руског света“ и „Трећег Рима“. Списак, наравно, није окончан.

ЗАПАДНО ПОКРОВИТЕЉСТВО Шта је, дакле, циљ фалсификовања историје у Белорусији и Украјини?

Историчари из ове две земље који су критични према „новој историји“ једногласни су у оцени да се ово не би могло догодити без помоћи Запада, пре свега финансијске и политичке. Нетачности и развој нових идентитета међу Словенима усмерени су на разједињавање словенских народа и стварање услова за њихово потчињавање Западу уситњавањем, разједињавањем, тј. европеизације по сваку цену, па и фалсификовањем историје. Другим речима, историјски фалсификати су, дакле, средство борбе против Руса и Русије, али и Словена уопште. Поред функције разједињавања, фалсификовање историје и у Белорусији и у Украјини (у овој држави посебно) користи се и за распиривање русофобије и медијско манипулисање, како омладином, тако и свим становништвом, јер отпор свему овоме управо долази из Русије, а отпора, изгледа, не сме да буде. Зато се распирује мржња као моћно и убојито оружје не само политике. Јер, пре или касније, према теорији „ја у огледалу“ (идентитет човека се формира информацијама добијеним од других људи) америчког социологија Чарлса Кулија, мржња других доводи до самомржње, а она до промене идентитета, тј. усвајања идентитета конструисаног социјалним технологијама.        

[/restrict]